недеља, 31. мај 2015.

Драган Хамовић: Ћирилицу изгонимо из Србије

ЦРЊАНСКИ је, и не само он, тврдио да се роман може писати на нематерњем, али поезија искључиво на језику на којем смо одрастали. Јер песма подразумева и оно изговорљиво и нешто преко тога. Предсвесно и свесно у загрљају. Чулност и танчину почетног додира са светом. Опипљивост речи - каже, за “Новости”, Драган Хамовић, поводом књиге песама и записа “Тиска”, у којој пише да истинска поезија може једино бити исписана на језику детињства.  Хамовић је, како каже, у овој књизи (издавач Народна библиотека “Стефан Првовенчани”) сакупио пребране и дорађене песме из збирки “Матична књига”, “Жежено и нежно” и “Змај у јајету”, али и двадесет нових песама у циклусу “Изба”, и неколико прозних записа.
- Циклус “Изба” сачињава поглавље једне књиге у даљем настајању. Мислим да се ова скупина ранијих, дорађених и нових песама, с новим лирским записима уз песме, може као целина сама оправдати. Премрежена је разним спојевима - каже Хамовић.
* Каква нит повезује све песме?
- “Тиска” је лирска аутомитографија. Отуда је отворена, недописана. Песме из “Избе”, опет, бацају више светла на општија кретања. Трагају за дубљим упориштима заједнице, савремене и повесне. Јер појединац није сам за себе и само за данас. У свакоме учествује минуло и долазеће мноштво. А то ваља освестити. Осетићемо се мање самим и - потребнијим.
* Колико савремена поезија доприноси чувању културе сећања и предања, обнови духовности?
- Поезија је поглавито умешена од сећања и од памћења културе, па је умни сажетак укупног протока ствари. Огледне се у својој прошлости, препозна, зачуди или запрепасти. Одвоји битно, оно што остаје.
* Да ли је данас могуће задржати поверење у говор, ићи, како кажете, том “линијом јачег отпора”?
- Најпре о поетици отпора. Само градиво што се отима обради и пружа отпор, у сваком делању и писању, обећава извеснију духовну добит. Данас страдамо од сувишка привидне лакоће, вредности губе на стварној тежини. Идемо на сигурно, са циљаним, једнократним ефектом. Истањивање и разарање језика одавно је позиција врло комфорна и некреативна. Смисао се не може растакати до у бескрај. Јесте слаба корист од наметаних, готових смисаоних оквира, али насушни смисао сведочимо лично избореним доказима. А пуноћа говорног облика, који делује и на друге, јак је доказ. Око тога се треба помучити, допрети до говора у који ћемо поверовати.

TЕНЗИЈА ЖИВОТА
* Шта значи наслов књиге?
- По опису Речника Матице српске: “Мноштво чега живог, што се гура, тиска са свих страна, врева, стиска, навала...”
Са свих страна, пре свега изнутра, притиска и тишти. И сам стих, везани стих нарочито, без тиске не може. Тиска покреће. Без тензије нема лирског склопа. Као што нема ни живота.

* Како бринемо о култури?
- Како оценити, рецимо, комотно препуштање гашењу Летописа Матице српске, једне од ретких дуговечних установа, али и другог што носи отисак самосвојног трајања и улагања најбољих међу нама? Релативизације и одсуство дубине производе поразне учинке. Обеснажено је српско културно становиште, у статусу гериле у сопственој земљи, све мање својој. Овдашња културна политика не служи самоодржању и изградњи самопоштовања, нити развијању критичке самосвести. Док околне, новостворене етније и државе пабирче и преправљају своје родослове, посежући и за оним што им не припада, временитој српској држави и култури малтене је свеједно на чему кроз векове почива. Ћириличке табле, симболички траг једног народа, ритуално се разбијају на ободу Европске уније - али се ћирилица прећутно изгони из јавне употребе широм саме Србије. Моменат јавног и националног интереса исмејан је од врха до дна. Шта је све, без речи и узбуне, пометено, обустављено, искривљено. Знам и то, с друге стране, да честитих појединачних и збирних напора има и сада, подвига затурених од шире пажње и признања. У њима је залога даљег опстанка. Ипак, поред нашег удела у нашем пропадању, проверени непријатељи не морају одвише да запињу. А они се иначе тешко мењају, нити ико од њих захтева ревизију свести.
* Како се књижевност уклапа у важеће планетарне механизме за “успављивање маса” и лакше подношење стварности?

- Проза је, укупно узев, подложнија тржишној употреби. Ко још на поезију рачуна? А пуновредна песма је свеснија од нас самих, из своје основе увиђа и опомиње. Није од практичне памети и храбрија је него песник као грађанин. Управо јој памћење даје потисак и бодри је у наступу. Зато је носиоци моћи склањају устрану, системски заглушују, јер не доприноси духовном поравнању света и човечанском обезличењу. Поезија нас оличава и обавезује. Без песме је за малена царство.

Бранислав ЂОРЂЕВИЋ


субота, 23. мај 2015.

Ђорђе Нешић: Спомен на путовање Стефана Раваничанина до манастира светог Николе у Ораховици у доба Велике сеобе

Грешни скитачу Стефане,
Трње и гола стопала.
Опет би да нас нестане,
Опет нас беда спопала.
Сви смо ми мраком начети
И зло нас време порађа.
Ко да смо грешком зачети,
Туге нас не ослобађа.
Већ нам се мука тростручи,
Главе нам стежу обручи,
Слово нам држе снобови.
И гониће нас довека,
Нестаће нашег човека.
Остаће само гробови.

ИЗВОР: ЧАСОПИС ЉУДИ ГОВОРЕ

"Жичка хрисовуља" песнику Ђорђу Нешићу

Ж­ири награде Жи­чка хр­ис­ов­уља, у с­аст­аву: Д­ејан Але­ксић, Ана Гвозденовић, Милош Милишић и Др­аган Хам­овић (председник), д­оноси одлуку да је добитник Жи­чке хрис­ов­уље за 2015. годину Ђорђе Нешић, српски песн­ик из Бијелог Брда код Осијека, за поезију што сведочи и памти повест народа са границе.

Пр­изн­ање подразумева ун­ика­тну зл­ат­оп­еча­тну п­ов­ељу и икону Преображења и уручује се д­оби­тн­ику у Жичи, на Дан Пр­е­ображ­ења Господњег, 19. а­вг­уста 2015. године. Поезији д­оби­тн­ика посвећује се збо­рник рад­ова са скупа к­оји се одржава на манифестацији Жи­чки д­ухо­вни сабор, Пр­е­обр­аж­ење 2015.

У Кр­аљ­еву, о Сп­асо­вд­ану 2015. г­од­ине.

понедељак, 11. мај 2015.

БЕЛО И БЕЛО И ЦРНО И ЦРНО

БЕЛО И БЕЛО И ЦРНО И ЦРНО

Белац, полицајац,
у средњим годинама,
чувар америчких вредности
загрли дечака, тако га искрено загрли – удави га.

А имао је само 13 година,
а имао је нежан црни врат,
црн и танак.

Исти такав врат има и председник Обама
који на вест о дављењу црног дечака
чује и вест о црним немирима
па хитро облачи белу кошуљу
и веже црну кравату,

јер излази пред камере и позива нацију
на мир и толеранцију.

уторак, 05. мај 2015.

Власта Младеновић: У ПРЕСТОНИЦИ ТИШИНЕ

У Белоградчику сам,
у подножју висине,
чије ме стене, громаде,
штите од сурове околине.

Овде је цивилизација застала
у свом страшном походу,
сувише је мала
да би се супротставила Господу.

Недостижан је свемир,
зато се превисоко не пењем,
чувам свој мир,
мирно, побожно пеем.

Белоградчик (Бугарска),
               10-11. јул 2014.


понедељак, 04. мај 2015.

Пра Милан од Лужице: О РОМАНУ "УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА" ИВАНА РАЈОВИЋА


                            
                                     УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА
             
              или ГЛАДИЈА – роман-првенац Ивана Рајовића

Узгајалиште клонова је први роман знаменитог писца и народног трибуна, краљевачке легенде Ивана Рајовића, који се до сада огледао у многим књижевним врстама (поезија за одрасле и за децу, документарна проза, кратка прича, хаику, есејистика, драме, сатирични радијски осврти, афоризми...), а као новинар и публициста објавио на стотине најразличитијих написа и колумни.

Роман у чијем је средишту заплет са особеностима благог трилера, жанровски се сасвим равноправно придружује породици славних негативних утопија којима су Хаксли, Орвел, Замјатин, Пекић... пресудно обележили опште духовно стање човечанства у другој половини XX века. Позорница дешавања је град Гладово, на рекама Гладац и Јадац, у државици Гладији, са престоницом Гладоградом и својим првим човеком, диктатором Гладомиром. Дакле, фиктивна и фарсична творевина којој, очигледно, као праузор служи Србија у којој се као на траци у разним преоблицима смењују диктатуре и диктатори.

У Гладији се спроводи експеримент претварања живуће људске масе у гомилу бесвесних и бесловесних бића чија је једина сврха у томе да немају никакву сврху, осим можда као декор за самозадовољавајуће иживљавање патолошких апсолутиста на трону. Пратимо отмицу тек рођеног детета једног од водећих противника Гладомировог режима и намеру да се од њега специјалним методама направи најмонструознији зликовац и непријатељ читавог човечанства, почев од сопственог оца. Гладија се показује као нека врста огледног резервата у којем су утемељивачи и идеолози Новог светског поретка решили да спроведу опит потпуног уништења једног народа.

Такву поставку која држи пажњу користи писац као замку да нам кроз главног лика саопшти свој философски став о људима као холограмима, о једном централном мозгу на који сви могу да се прикључе само ако знају како, и о делфинима као носиоцима суштинских почела живота, па самим тим и свеукупног значаја и смисла људског подухвата.

Раније већ осведочени блистав језикочарац и обликотворац, Рајовић се и у роману показује као прави мајстор композиције и семантичких бравура. Један од доказа за прво је спретност да се свако поглавље може читати и доживети као целина независно од остатка књиге, а за друго - поигравање именима и називима, на првоме месту изведеницама од речи глад (гладиоле, гладити, погладити, гладијатор...). Осим тога, свако именовање топонима или лика у роману заправо изражава суштину, функцију или главну карактерну особину онога на шта се односи. Није на последњем месту ни то да се писац показао и као прави мајстор у обликовању и саопштавању еротских пасажа, сасвим достојан најбољих представника овог жанра (нпр. ненадмашан приказ Гладимировог сексуалног чина са Кинескињом Си Луј Ме).

Краљевачки гладитељ (да сам не припада гладнима, не би се можда ни досетио да открије овај развојни ступањ Домановићеве Страдије!) успео је у настојању да на драматичан, пророчки начин укаже на то шта се заправо догађа са нама, одакле све иде и ка чему води. Посебну драж овом Рајовићевом романескном првенцу даје околност да се он појављује у исто време и као прозни еквивалент (ако ли не и као компаратив) његовој песничкој збирци ЛУДАРА.

Узгајалиште клонова се доима као аутентичан биографски запис о једном проживљеном времену и као покушај циничног измотавања са нашом злехудом свакодневицом која је самој себи постала карикатура, са тежњом -свакодневног карикатуралног раста и надимања, да нема те стваралачке маште која је може достићи. И зато читалац на крају разазнаје да је оно што је у фикцији писца започето као сатира и фарса, заправо постаје груба и горка свакодневица са којом нам, и у којој, убудуће ваља живети.

Пра Милан од Лужице