понедељак, 22. јун 2015.

Милош Милишић: ВРАТА ИЗ ЗАКУТЕ

ВРАТА ИЗ ЗАКУТЕ

Кад су победници порушили мостове
На Ибру и Морави
Унели изгужване заставе у Студеницу
Намргођени љути
Нестала су врата од ораховине
Са куће Милорада Којића у Закути

Долазили су волујским запрегама
Грабили и разносили
Огаздили они што су до јуче
Од Којића просили

Кад су укућани почели
Да му се даве у чаши воде
Да их гуше мрвице хлеба
Сазнало се ко је
А он шта ваља а шта не треба

Отад небо изнад Закуте
Нема прозора ни крова
Шкрипе и лупају по облацима
Украдена врата

Натоварена на два риђа ата


четвртак, 04. јун 2015.

Живорад Недељковић:СЛУЧАЈНОЈ ДЕВОЈЦИ, ЗАСТАЛОЈ ИСПРЕД "ЗАДУЖБИНЕ"

Љубинко Дугалић: БАНКА

Тони Пердић: НАДРИПЕСМА (ВИДЕО)

Верослав Стефановић: ВОДИМ ТЕ ДА ТЕ МИРИШУ ЛИПЕ (ВИДЕО)

Милан Ђокић: КАЛЕМЕГДАНСКЕ ИМПРЕСИЈЕ

На трави, брод од злата
На сенци, откључана врата
А тамо ко небски стањоли
Светлост и зелени стуб
На трави,
Лежао сам у звезданом дану
Ал шта се десило да је ниски спој
Сунца и кала личио на рану.
С беошачама у летњем бездану
- док су копнеле стазе и снегови,
Јо видех у танком раздању
Низ реку и кичму тегови.
У ћутању смо се испричали
Ко неразмне девојке
Плакали су вољени и невољени
Различито обојене стазе
Вечерима сумње надилазиле
Сметењаке кад нечујно газе.

23. фебруара 1961. Београд

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Александар Марић: ЖИЧА НАСРЕД ДРУМА


(Песници у Жичи, Повеља 2011.)

«И нама мучног овог и зло пређеног пута жалним путницима – од зла и неистине, како се рече, не могавши да одахнемо – указа се сен насред пута.»
Димитрије Кантакузин

Овај преко потребан предах Васко Попа дефинише, прво у сферу срца. Тај хлад и одмор је липа насред срца. Хлад који она ствара расхлађује захуктале мисли. Оне се са њом боре и успевају да прозеблим својим осећањима подметну огањ од самог плода срца. Срце, дакле, сагорева, изгара.

Замор земаљских путника ка постојбини небеској, Попа илуструје другим преписом Кантакузинове слике. Путници саградили кућу под хладовином и не желе даље. Ушанчили се, од дрвене грађе срца, дом подигли као ров, платно границе одсудне одбране. И трају у свој својој судбини  и удесу. Та кућа је неуспела небеска ћуприја, која умире и васкрсава у непрекидном и незауставивом точку историје. Кућа насред друма. А једна таква кућа јесте и «црвена госпођа» Жича.

БЕСЕДЕ У ЖИЧИ

Православна духовност је идеал који измиче, уклања се с пута тражиоца. (...) Уметник ствара своје дело на трусном подручју своје сопствене личности. Треба разумети готово сталан земљотрес који је основа са које уметник ствара.(...) И како је дух безграничан, тако су могућности духовне уметности – неограничене, ако не и безграничне.
С обзиром на околности у којима смо се нашли, за нашу бисмо молитву могли позајмити речи из молитве којом се, негде око 1242. године, неки непознати калуђер из Милешеве обратио Светоме Сави: «Пожури се, Свети Саво, и пакости избави нас, јер јади велики и ратни рабе твоје обузимају.» Не с мање разлога, могли бисмо се послужити и речима којима је, негде око 1330. године, вероватно Данило старији, молио Богородицу да Христа «умоли да се избавимо од најезде паганске, и од сваког вреда, и међусобног рата».
Византија је једна метафора за свест о пореклу, свест о извесном насушном континуитету. (...) А што се тиче спаса, или спасења: када бих мислио, или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу да, хватајући се коштац са заводљивом представом о општем бесмислу свега.
Песнику је, надаље, додељено што је чин удесене радости, да копа по задатом језику не би ли некако изнашао дубље лице Речи, не би ли испод њеног наличја често и наказног, угледао, закратко, завичај божанске благости и заталасане питомине неког чудесног живљења.
Поезија није у језику, него у бекству из језика.(...) Језик је поуздана ризница свега постојећег и свега искуственог. (...) Песник је онај који се одрекао осталих могућности, да би у огромним просторима и несамерљивим пространствима изван језика проналазио драгоцена зрна поезије.
Наш древни православни манастир Жича, који се у првим деценијама тринаестог века уздигао на овом месту, делио је историју са својим верницима, Србима, заједнику злехуду судбину... Дели је и у овом тешком часу... На самом крају двадесетог века.
Ако постоји кључ у којем су ми се овај свет и универзум , као и ово постојање, такорећи од свог рођења, указивали отварали, онда је то био кључ «мистичког усторјства света». Као што је Свети Извор, у духу православне апофатике, апсолутно недосежан, нисказив и несазнатљив тако је и овај свет, као његово дело, «изван сваке очигледности». Иза онога што се види, увек сам осећао и назирао оно што се не види, а које као да је било стварније од свега видљивог.
Стид је последњи доказ да смо људи, најлепши украс људскога лица. (...) Није ли први најневини стид везан и за наше прве стихове, које песници сакривају као највећи грех и срамоту. Није ли мене тај грех и тај стид довео на ово место? И нема ли нешто постидно у сваком признању које добијамо у овом страшном и срамотном времену.        
Данашњи песник је свестан да безброј претходника, знаних и незаних на неки начин суделује у његовом чину.
Од жеђи би скапали да нам – из пјесме и књиге и са манастирког зида, из иконе и фреске – свагда када је тешко, није прснула и загргољила она изговорена, написана, она «нацртана вода». Савина вода.
Прибирамо се у похараном окружењу, на јаловој чистини, у вишеструко осиромашеној земљи, без живородне тајне, без тајне у којој је снага опсатајања. (...) Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници.
Природни простор песника је маргина. На њој се нису увек најбоље осећали, али одатле су најбоље могли да читају готово неразумљив текст овога света.
Око српског песника огледа се у чађавој срчи, ухо ослушкује дамаре згаришта врачарског, косовског и хиландарског. Где Сава, певач на стакленом мору, чини да се крхотине преобразе. Један зове: приђите, огледајте се у својој немоћи, призовите силу Божју. Друга брише чађ са себе претвара се у прозорско стакло сведеним шарама.
Као што је Жича Божји дом на земљи – у овој широкој долини крај главног пута – да се из свих даљина види – тако би и пјесма требало да буде ехо оне Ријечи која би на почетку. И би у Бога. Али, мало је њих који тај ехо чују, још мање оних којима је дато да га у стих призову.
Поезија је облак из кога се тек понекад зачује глас Господњи.
Није песнику дато да преображава Творчево дело, већ да речима мења оно су људи у својој грамзивости, властољубивости, самољубљу и осионости од Творчевог дела учинили.
Поезија то је истина. Истинита реч чини песму, она у поезији не стари и постаје, као и сама песма, ванвремена. Значи истинита реч учинла је да песма победи време.

БЕСЕДИЛИ У ЖИЧИ

Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Бранислав Петровић, Стеван Раичковић, Алек Вукадиновић, Матија Бећковић, Борислав Радовић, Рајко Петров Ного, Милован Данојлић, Мирослав Максимовић, Злата Коцић, Ђорђо Сладоје, Новица Тадић, Братислав Р. Милановић, Петар Пајић, Иван Негришорац. 

ЖИЧКО СОЗЕРЦАЊЕ

Може ли данашња поезија да се такне бар делића Неба, у времену земаљске журбе и све осетније кризе свих вредности. (Кризе од грчке речи крисис што значи суд.) Сви осећамо тежину тог суда. Тражимо начина да се извучемо са што мањим последицама, трагамо за сламком спаса. Има ли места поезији? Имали хлеба песницима?
 Хлеба? Узмимо ову уморну, како се по новом каже сморену цивилизацију као једну поетску пустињу. Пустињу којој не мањка воде, већ само Неба. Када је у пустињи безводној кушан Господ наш Исус Христос Спас наш, Богочовек а не сламка, његов одговор био је да човек не живи од хлеба већ од сваке речи која из Божијих уста излази. Одговор је од речи, живи се дакле од речи.
Шта данас заточници речи да кажу на кушање у пустињи која ускраћује Небо? Шта данас да раде залутали гласници поетике на поље сатанске економије и поприште тужне и залудне борбе за опстанак оних којима је Небо обећано? Да траже речи које могу украдено Небо да окусе. Да траже мале оазе дубоко у свести језика и високо у свештеном путу жртве народа који том језику припада. Да траже у тишини међу зидинама које осамсто година или већ миленијум ћуте своје Небо и предају га у безмолвију честицу по честицу ходочасницима, а међу њима и песницима, као семе будуће песме која суду не подлеже.
И шта да раде када не могу да се сакрију, јер именовани су песницима, делатељима поезије. Поезије. Опет стара реч поесис и опет грчка што значи стварање. Тако обележени у свету који урушава и урушава се, који разара и разара се, не могу никуда. Вичу гласови плаћени на поете, одредите се према овоме, осудите оно, дајте подршку сада и овде, певајте нам успехе, певајте нам поразе наших непријатеља, дајте нам хвалу, ћутите нам о Богу. Шта да одговори песник Неба. Једино „Заиста вас не познајем“ а како и да их познаје када се урлици њихови мере секундама, а дружбе оностране трају минутима и грађевине стоје у данима. Како да их познаје када ништа њихово не трпи меру вечности и пада када стане пред суд будућег века.

Па шта песници да чине? Да траже Небо у себи и када га нађу да га певају свету и тако пустињу пораза претворе у њиву победе, на којој коров, смрт и грех немају шансе.

Милош Милишић: ФРУЛА МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА


Од стрњике Момчилова фрула
Кроз брезјаке брујно се разлеже.
А пред њоме преплашене але,
Уз црквине саплићу се беже.

То Момчило зида, ограђује,
А доља се пред видиком узмиче.
Фрула свира, коље се усправља,
Ледну гору отапа, размиче.

Са видка н четири воде,
Месечева зрака изгрејала.
У заранку Момчило певуши,

Србија му у фурли заспала.

Дејан Алексић: ТАКО ЈЕ МЛАДА ИСТОРИЈА ДАНАС


Тако је млада историја данас.
Јесте, брао сам кајсије у врту,
Листао Јејтса, и једну тек мртву
Спустио пчелу у гроб свога длана.

Рецимо да се примицала киша,
Налик на чисту мисао, већ стварна;
Сувишна, премда трик је баш тај вишак,
Као кад зограф додаје инкарнат

Бледилу пути чинећи га јачим.
Јесте, пролазност радо бира начин
Да правда раскош сопственог тренутка.

Већ поспан бејах, а у трнце очне
Један је призор хтео да се утка.
И нова прошлост могла је да почне.

извор фотографије

среда, 03. јун 2015.

Рајица Драгићевић: САСТАВЦИ



чекао сам те у саставцима
где дочекују се привојска и наша
дан ноћ чекао и призивао
а нисам знао да ли ћеш доћи
да ли си као митска праља
занета бељењем платна
мало узводно на перилу
или у бакчици нашој пређу снујеш
или јездиш облаком
спремна да банеш да изненадиш
тек
да и чекању буде као једном
кад угледали смо се и дуго остали неми
чекао сам
док кроз нас шумећи љубав текле су
воде белошеве
красиног брда малишевца косовине
дебелог јасена брежђа ђоковина
као воде вавилона
као вавилона воде

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Јелена Стојсављевић: О ПОЕЗИЈИ РАЈИЦЕ ДРАГИЋЕВИЋА

О песничком витештву

Спремајући се да напишем овај текст, размислила сам, врло одговорно, о једној пригодној анегдоти коју сам чула пре много година, а чији је главни актер Смиљана Драгићевић, песникова ћерка. У својим прераним ходочашћима културним дешавањима у Новом Саду, са непуне три године, враћајући се са једне књижевне вечери са оцем, није могла а да не запази невином и бритком мудрошћу чистог дечјег срца, и да не прокоментарише: Тата, мени се чини да ови књижевници само хвале једни друге. И онда сам схватила да ћу морати већ на почетку ових својих малих приношења песничком тумачењу Рајице Драгићевића да се оправдам. О његовој поезији могу да говорим само у домену једног дугогодишњег песничког братства у којем, нас двоје, као прави савременици откривамо све литерарне новости, лавиринте и дилеме свог доба. Али ми је уједно тај временски континуитет помогао да донекле разданчим и раскатанчим неке дубоке тајне и висине његовог песништва.

А на једну површну упитаност, коју постављам на почетку свог излагања, а она гласи – зашто песник није писао више, одмах ћу и да одговорим: унапред знам да треба да се ослоним на тумачење једног нашег угледног професора о ком смо Рајица Драгићевић и ја често говорили, а он тврди да писцу, нарочито песнику чини ми се, може да буде довољно ако напише и само један ред. Али да стоји одговорно иза тог написаног реда.

Рајица Драгићевић је свој живот великим делом орјентисао у једну другу, велику област – електротехнику и тај посао ради здушно и одговорно. И не мислим да га је то и најмање омело да се озбиљно бави књижевношћу. Зато он стрпљиво исписује свој књижевни манифест и његово је име врло прецизно обележено на интелектуалној и књижевној мапи Новог Сада у последњих тридесетак година.

Значи, не прозивам песника због величине његовог опуса јер је он свој таленат устоличио и кренуо да развија у препознатљивом и самосвојном изразу већ у првој књизи. А то је довољно. У супротном би говорили о поигравању талентом, то мора да буде, ако већ није на списку једног од смртних грехова. Јер, ако говоримо о данашњем тренутку у нашој поезији закључићу да не могу а да не уочим небројене слабе, необдарене, прозирне књижевне појаве које се упорно боре да постану што бољи у ономе што не могу ни да начну обезглављени непоседовањем дара, али што досегну трудом, лудилом својих великих патњи, скрибоманством, упорношћу. Не подсмевајући им се, помало им се дивим… На сву срећу, нисам прозвана да говорим о таквом књижевном случају.

Рајица Драгићевић је песме укњижио у четири збирке чији наслови почињу милозвучно, вокалима: “Ево моје главе”; “У несвест”и; “Истрајавам”; “А заводи ме бескрај”… Још један вокал, који недостаје, вокал О, требало би да оконча, али не и ограничи овај опус Рајице Драгићевића.

“А заводи ме бескрај…” као претпоследња вокалска збирка још једном, посвећенички говори о завичају. Завичају духовном и географском.

Поштујући широки ауторов интерес за завичај као свеукупност духовнога и материјалнога добра, морам приметити да се за пропитивање усмених и завичајних мотива погоднима чине све четири његове књиге.
Завицај је тема изгубљеног раја, често у књижевности лоциран као митско место прапочетка, а само велики песнички дар може успети да од вечне теме ДА нешто ново. У једном другом тону би осветлила ову његову завичајност. У светлу једног вечног стиха: „С МЕСТА СЕ НИСАМ ПОМЕРИО“

Зато постављам претпоставку: Шта ако бисмо Завичај замислили као Сабиће, нешто што живи у нама и што нас стално ЗАВИЧАЈИ, ЗАВИЧЕ… Затекнуте зачуђене насред Света. На свим нашим раскршћима. Шта ако ми нисмо никада отишли? Јер у песничком случају Рајице Драгићевића то је место са ког се никад не одлази иако он често баш о одласку проговара. Завичај је оно што ме стално дозива јер ме дозива из мене.Тако песник и пева у песми “Косовина” , тим, скоро митским топонимом, којом отвара ову збирку: “Глас којим дозивала си ме / чуо сам у свом срцу / мада нисам начисто / ко је кога заправо звао / тек у мени даљина одјекнула је / родна кућа предели повратак / и ево ту сам стојим лебдим / дошао сам јесам / однекуда сам пао.” То није запажање које је предочио Црњански, који се доста добро разумео у ту проблематику, и тврдио да се у туђину све може понети сем завичаја. Можда је чак и тачно да се у таквим приликама и завичај толико мења да никад нема и не може бити повратка у оно што се оставило.

Али Рајица Драгићевић у свом завичају “све препознаје” бостанику, медунак, виду, ранац, превоје завојцу, изворак, пекарницу, басамаке… Јер његови топоними не живе само у језику, већ и у души. Он их живи и враћа им се.
А Душа, као краљица свих духовних добара датих нам на овом Свету, понекад преживљава Миграције. И само помоћу ње се, сматрам, у сваком песничком сазревању поставља релација вредновања Путање коју песник прелази од свог места постанка до сваке тачке његовог напредовања на мапи стварања. А на путовања сваке врсте, човека, понајвише песника најдаље води Љубав. Тајна и објављена. Тако се кроз заводљивост песничког бескраја Рајице Драгићевића, назиру вилински бледуњави женски ликови, снени, мајчински и девојачки. У овој збирци песник ће нам још једном “објавити љубав”, очекиваће да се “отвори књига посред среће”. Песнички-значи пророчански забринуће се над тим што је песнику дато да “тек нешто унапред сазна”. И у још једном песничком бескрају он ће призвати лепоту љубави, ону лепоту која “звечи, јекти, звони”. У првој збирци “Ево моје главе” он најављује Драгој свој крет у непознано, најављује да је спремио дарове. Поред њега ће “промицати свет”, “трајаће глад”. У следећој збирци, “У несвести” он ће испитивати себе, пуштати љубав да оде од њега, поручиваће “да смо пали”, да ће се сам подићи изнад опасних места, изнад трагике, ослушкиваће мајчински, а девојачки крик над знаним завичајним топонимима, И док буде “истрајавао” у следећем песничком путовању, кроз поломљене гране свог детињства угледаће опет ту децу, заправо “увеле девојчице”, власнице трешњореда. И опет, одлазак о ком интензивно размишља и често њиме себе опомиње, баш у тој песми “У ваздуху” у ком се још једном пита “чији ли смо сада / кад смо ни тамо ни овде”, оставља читаоца упитаног да ли је песник заиста одсуствовао из завичаја, да ли и једног тренутка одсуствује у њему поетско мишљење, или он то мишљење ЖИВИ? Јер се он управо у збирци “Истарајавам” пита кроз стихове ГДЕ ЈЕ МОЈ ДОМ? Не завичај, то место је стамено у његовом бићу, али је појам ДОМА колебљив и склизак. Пита се док истрајава у мучком добу-недобу, у раздобљу општег пада. Пита се то и опраштајући се од Оца, али издвајајући сушто зрно”којим се свако време, свака прошлост, свака пропаст с вечношћу веже”. И лутајући, управо за оцем, сокаком, глувим путем у нигдину” песник се смирује у најдубљем смислу свог ТРАГАЊА. Јер уочава “да доле пада свет од стакла, сновиђења, привид, лагод, уздигнутост у квазаре”, а он остаје запитан да трага. Јер ТРАГАЊЕ ЈЕ ПЕСНИЧКИ ПУТ.

Његова брига креће од Завичаја и Дома, али се негде у вису повезује са судбином свакодневном. Судбином личном, судбином Домовине и његових пријатеља. Јер, може ли се живети, волети и трагати без запитаности о судбини свог рода и свог национа? Сматрам да Рајица Драгићевић то не може.Тако је и песма “Неђељко Бојанић” у ствари еп о херојству живљења и духа, а Неђељко један истински епски јунак са срцем витеза, али уједно и врло лирски, са душом голубијом који мора бити и јесте пример витештва и јунаштва у свим временима, на свим географским ширинама и дужинама. То га у једном вечном трену, њему на здравље, повезује поетски са још једним јунаком из ове збирке, а то је Џиџа Раде, преплашени младић, једне, тада младе краљивине, коју ће, како песник осећа “убрзо растргнути као младу срну, земље лавови, земље тигрови и земље леопарди”. И њега Рајица Драгићевић успева да овековечи, и упише у велики породични и албум поетски, онда кад већ обичне људе скрха заборав.

Тако Неђељко Бојанић јесте Човек који остаје и опстаје – не на свом родном месту, али опстаје у свом духовном завичају доприносећи свом народу, снагом “граничног камена”, очекујући да његова домовина, како песник слути стихом, са себе”покров зловоље силних стресе”. Не замерите што ћу напоменути да сам имала то задовољство да овог јунака упознам и проверим снагу и истинитост певања. А слутња песникова, започела песмом “КАД” у збирци “Истрајавам”, слутња да ће “када наше изгнанство престане” свако воће почети да рађа, да ће се “читати песме створене у изгнанству”, надам се да ће се остварити. Јер верујем у пророчанску моћ поезије и матерњег језика којим песник судбоносно проговара. У томе сматрам, и јесте опсенарска снага ње саме.

Онај, с почетка приче, споро писани манифест, који Рајица Драгићевић пажљиво снује својим исказом, као да достиже свој крешендо у Песми-Манифесту: “ОДЛАЗАК”. Он кроз своје стихове Хелдерлински закључује да “оно што траје заснивају песници” на свој начин, проговоривши опет моћном, музикалном, матерњом мелодијом:”кад моћ постане немоћ / и из мог ока слутног / кончић времена као поворка мрава / извуче се сасвим ишчили / ти кажи ту је сад је био доћи ће / само што није / ево били смо јесмо Бог с тобом / како да нисмо били / кад из топоса логоса одоса / бешумно одем/ширећи луком према бескрају ломно крило / ти кажи није какви отишао / ту је крај нас и у нама / јер свугде га је у свему живом / чак и у стварима било/… Ишчитавајући ове стихове не могу да се одупрем јези, снази којом се песник обраћа Читаоцу. Као појму памћења. Јер ми пролазимо и одлазимо тамо где смо се упутили у бескрај који нас ипак све заводи…., али остаје Читалац, тај медиј који нас оживљава и допушта нам да трајемо много дуже од Живота самог. А, није ли певање ТРАЈАЊЕ??? Иако он проговара да “пева да би заробио тренутак”. А, шта ми, земни имамо осим тренутка??? И онда долазимо до момента када нада проналази странпутицу која заобилази “пролазност људску”и проговара кроз ону песникову: казано ти ј е / казано није сваком / казано није макар шта / казано ти је да кажеш / да кажеш казано!!! И тиме признаје песник да је он само медиј нечег моћнијег, мудријег, вишег што из њега проговара!

А, ипак, имати шта рећи сматрам да је повезано и са духовном вертикалом коју човек мора поседовати у себи. Један тачан, емотивни компас, који ће показати пут сопствених осећања, зрелих, прерађених мисли које читалац може да усваја препознавајући смернице зрелог, одговорног бића. И ако су уз то смернице предочене читаоцу матерњом мелодијом, а она је за све настасијевићевске поданике јарбол и мач песничке вештине, е онда тог песника имамо РАШТА ИШЧИТАТИ!!!

И додаћу: нек каже песник ако има шта! Или нек ућути!

Можда ми заиста морамо да нешто научимо читајући. И у поезији данас често ћете уочити слојевитости многе. Као у енциклопедијски натрпаним романима неког пост-изма, који доводе до смеха, суза и аплауза. Наслућујете: Ишчитавале су се странице и странице бриљантно одабраних што необичнијих података о свему и свачему… Стари занати, технички подаци, зоолошка факта, антрополошке загонетке, историјске пикантерије, кулинарске тајне, борилачке вештине, хомеопатске заврзламе, космички апсурди, метеоролошке законитости… Све то вешто натрпано у експрес лонац књижевности! Али ТО би препустила прози, АКО ТО ТРЕБА ДА БУДЕ ЊЕНА ФАНТАЗМА. Али ЗАТО логос – ЖИВУ РЕЧ – ДАЈЕ САМО ПОЕЗИЈА.

А сматрам, Рајица Драгићевић може да нам ту реч упути, да има о чему да проговори и кад се, како би он то истакао / само копрца / , а камо ли када се упућује на једно место где се може да хода само ако сте завичајни и песнички горостас/ низ падине, усеке и долине/ чак и ако је писање само трагање “ за обликом једним без краја”.

ИЗВОР ТЕКСТА


Рајица Драгићевић: МАЛИШЕВАЦ


кад већ кроз моје снове с белегом сновиднице
протиче као река
на малишевац се намини
утврду да подигнемо од беле измаглице
опалог лишћа завичајног
песмом дочеканих зора
од смеха разбибриге доколице и прича са извора

да обновимо то узвишење дворац из бајке
на којем у дубоком сну
чукундеда јован ево столеће стражари
да дозовемо га за софру на вечеру
и проџугоримо уз фрулу гусле гајде
о времену давном
да запиљимо о лепоте у његов сахат стари

одатле погледом да узнесемо се на три брда
као у хелади
столовак божац врове
и спустимо низ три речице свете
рзавсаку кромпирску и красинску
које састају се на једном месту у луци нашој
опасују малишевац и грле као дете

да оживимо станиште у беспућу
што придигли су били моји преци
у варљивом ходу кроз олујно време
па да се огласимо кликтајем као орао као песмом шева
као песник што се из света расклиманог
из развалине олупине враћа огњишту пределу претку
шуму и хуку реке смештеном у детињство
из којег као пренут старац пева

а заводи ме бескрај
она утврда што читава у песму стане
а прогони ме трептај
куц куц неумитно што одбројава сате дане

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ