четвртак, 19. март 2015.

Александар Марић: ЗАМИШЉАЊЕ ГРАДА по Милану Ђокићу

ЗАМИШЉАЊЕ ГРАДА
                   Пред бившим градом

У подне
Замислићемо
Куле и мост
Покретни
Капелу
Светог Ђорђа

Кроз јару
Која изазива
Привиђења
Коракнућемо
У град замишљени

Јер међу зидинама
Траје рат
Времена и камена
У коме
Прва падају
Сећања

У подне
Кад сунце
Застане
Огласиђемо се
Рогом
И чекати
Одговор
У тишини

Док се ехо
Нашег позива
Не врати
Од страна
Које крију
Друге бивше
И будуће
Градове 

Душан Стојић: ЛЕКЦИЈА ИЗ ГЕОГРАФИЈЕ / LEÇON DE GÉOGRAPHIE

ЛЕКЦИЈА ИЗ ГЕОГРАФИЈЕ

(нацрт за родољубиву песму)
 
                                   Химна Мајци


1.


с молитвом на коленима: кад кажем
србија
мислим на гружанске сељаке који ору
њиве окренуте сунцу као и сви сељаци
у прованси андалусији канзасу
мислим на мала усковитлана неба оивичена
врбама и ливадама са лековитим биљем
и краjпуташима

са црним повезом на очима: кад кажем
србија
видим жичу студеницу дечане
опчињен архитектуром светлости
видим неизбрисиву прошлост
и св. саву међу паганском браћом
 
са васељенском поруком на длановима: кад кажем
србија
чујем вaпај мајке југовића
уздахе са острва видо писак
из јасеновца из аушвица из краљева
чујем тужбалице
о косовским јунацима
о незацељеним ранама које и данас пробадају
пред невреме као и све преживеле ратнике

са ожиљцима на срцу и костима: кад кажем
србија
плачем за српским народом
и свим народима у ненародним режимима
под копитама освајача који нaплаћују данак у крви
плачем за лумпенпролетерима из подмосковља
из детроита из мелбурна из манчестера
наричем за сиротињом са београдског асфалта
у канџама зеленаша који исисавају кичмену мождину
од којих не може да се дише


2.


као и свуда у свету: кад кажем
србија
чезнем за војвођанском равницом
која ме истовремено подсећа на русију
и баварску са златним класовима облака
чезнем за косовском постојбином
где мртви одржавају живе у животу као корени
дубоко под земљом одакле расту
нова стабаоца

на балканској ветрометини: кад кажем
србија
осећам немир у венама топлину у мозгу
словенске мочваре и локвање у души осећам
руску степу под ногама џунглу у сливу амазона
озонски омотач са рупом

на северном и јужном полу: кад кажем
србија
певам на свим језицима света тихо
да чујем како и други људи певају
завичајне песме

пуним грудима: кад кажем
србија
треперим од помисли на мајку
меку хранљиву утробу из које удишем

најчистике самогласнике





LEÇON DE GÉOGRAPHIE

(esquisse pour un poème patriotique)

Hymne à la Mère


1.

à genoux, priant : lorsque je dis
serbie
je pense aux paysans de gruža qui labourent
les champs tournés vers le soleil comme tous les paysans
de provence d’andalousie du kansas
je pense à ces petits bouts de ciel tourbillonnants, clôturés
par des saules et des champs aux plantes médicinales
et aux stèles funéraires

avec un bandeau noir sur les yeux : lorsque je dis
serbie
je vois žiča studenica dečani
fasciné par une architecture de lumière
je vois un passé qu’il est impossible d’abolir
et saint sava au milieu de ses païens frères

avec un message universel dans les mains : lorsque je dis
serbie
j’entends la clameur de la mère des jugović
les soupirs de l’île de vido les cris
de jasenovac de auschwitz de kraljevo
j’entends les complaintes à propos
des héros de kossovo
de ces douleurs lancinantes qui aujourd’hui encore
par mauvais temps
meurtrissent les soldats survivants

avec des blessures au cœur et dans les os : lorsque je dis
serbie
je pleure avec le peuple serbe
et tous les peuples soumis à des régimes indignes
sous les sabots des conquérants qui prélèvent un impôt
dans le sang
je pleure après les prolétaires des banlieues de moscou
de détroit de melbourne de manchester
je me lamente après les miséreux de l’asphalte belgradois
pris dans les griffes des usuriers qui leurs sucent
la moelle épinière
et les empêchent de respirer


2.


comme partout de par le monde : lorsque je dis
serbie
je me languis de la plaine de voïvodine
qui simultanément me rappelle la russie
et la bavière aux épis de nuages dorés
je me languis de ma patrie kossovienne
où les morts maintiennent en vie les vivants tels
profondément sous terre
les racines d’où poussent
de nouveaux arbrisseaux

au venteux carrefour balkanique : lorsque je dis
serbie
je ressens la torpeur des veines la chaleur du cerveau
je perçois les marais et les nénuphars slaves
la steppe russe sous les pieds et la jungle dans
le bassin de l’amazone
les couches d’ozones et leurs trous

dans le pôle nord et le pôle sud : lorsque je dis
serbie
je chante en silence dans toutes les langues du monde
afin d’entendre comment les autres hommes chantent
les chants de leur natale terre

à pleine voix : lorsque je dis
serbie
je frissonne à l’idée de ma mère
au ventre tendre et nourricier d’où j’aspirais
les plus pures des voyelles


 Traduit du serbe par Boris Lazić

среда, 11. март 2015.

Верослав Стефановић: ВОДИМ ТЕ ДА ТЕ МИРИШУ ЛИПЕ

                             

                                                                 

                                        Водим те да те миришу липе
                                        Да сунце зађе за твоје груди
                                        Да те певам док славуј не заруди
                                        И слушам синфонију за твоје очи

                                        Водим те у јутро да те помножим са цветом
                                        И добијем део смрти
                                        Водим те на лист да напојиш росу
                                        И озелениш бојом песме
                                        Што затамни на грани
                                        Чекајућ да се улије у мене

                                        Водим те да те миришу липе
                                        Да те звезде  виде
                                        Како спаваш под мојом сенком
                                        И чекаш да те пољубим у мирису кише
                                        И одведем у воћњак

                                         Водим те где флаута дише
                                         Где умиру ветрови где олтара нема
                                         Водим те у цветно позориште
                                         Да пупољке опијеш, а руже заводиш у недра

Милош Милишић: СТАЊЕ

STAWE

La|ari po Dunavu
Nikita Stanesku
La|ari

La|a mu od slova U
Dunav od krqu{ti
I ribqih kqunova
On na sve li~i
Samo ne li~i
Na Nikitu Staneskua

Zlatnogrive ribe
Pra}akaju se
I prskaju Nikitu po licu
On mirno vesla
Rukama i nogama
I gleda u dno
On mirno vesla

Dole
Pretvoren u a`daju
Spava Mesec
I di{e kao medved

Nikita ne di{e
Ovo nije vazduh za disawe
Ovo u stvari i nije vazduh
Ovo se Dunav izlio po nebu
Ovo ptice postado{e
Krilate ribe

Ovo sam ja u gorwim svetovima
U vazduhu za pevawe
^ini se samo
Da la|arim po Dunavu
Ka`e
Veslaju}i rukama i nogama
Kao slovima
T i L

субота, 7. март 2015.

Драган Хамовић: ЦРКВА ПОД ЗЕМЉОМ

ЦРКВА ПОД ЗЕМЉОМ

На вест о истраживању цркве земунице
у Паклењу, код Баљевца на Ибру

Кров је површ меког шумског пода
Трава наша таласава, блага
А под травом црква једнобродна
Дуго кути без гласа и трага

У наосу кртице и влага
Земља наша поуздана, родна
Облацима понуђена нага
Храм огрне и неће да ода

Агарјанин у нама потпали
Лађу што смо скрили, укопали
Те бешумно сагарамо, шта ли

Испод земље горњем осветљењу
Упутимо молитвицу лењу
А где друго него у Паклењу

Рајица Драгићевић: ОДЛАЗАК

ОДЛАЗАК

кад моћ постане немоћ и из мог ока слутног
кончић времена као поворка мрава извуче се сасвим ишчили
ти кажи ту је сад је био доћи ће само што није ево
били смо јесмо бог с тобом како да нисмо били

кад из топоса логоса одоса бешумно одем
ширећи луком према бескрају ломно крило
ти кажи није какви отишао ту је крај нас и у нама
јер свугде га је у свему живом чак и у стварима било

кад моја лира заћути и нигде више од ње не буде знака
кад тихо к забораву крене сва лепота и сва туга
ти кажи какви па то је немогуће ево ослушни чуј и почуј
јавља се с неба из земље воде отуд одовуд са севера и југа

кад фанфаре бубњеви чинели трубе објаве мој одлазак
и све се после стиша смири и к свакодневљу врати
ти кажи не не ја на то не пристајем устук смрти

ево те у мом срцу певај певај ништа што истекли су сати

Александар Марић: БАШТА, ПОМЕН

БАШТА, ПОМЕН
              + Здравки Марић, рођ. Гољић

Уређујемо гроб у тишини
Комад земље оквирен је каменом
Искусна рука баштованке претвара
Закоровљени квадрат у слику
На којој доминира поткресана ружа
Која сваку је руку знаменовала
Болним додиром трна

Сто година је прошло
Од како је рођена Здравка
Мајка и нана наша
У кући под путом надомак реке
Својим плачем најавила је
Крај једног и почетак другог рата
У Србији која остаће без народа
Али богата војничким духом

Уређујемо гроб под сунцем и кишом
Тешка композиција пролази пругом
Тресу се квадрати, подрхтавају душе
Перемо руке од земље док свеће
Разгоревају се у огњеном снопу
И спаљују осињак формиран
Над њима као кућа на пени

Двадесет година је прошло
Од како испратисмо Здравку
Која породи десеторо
Из черва својего, а подиже седморо
У муци и надници
Подно мермера заруделе малине
И вишње завраниле се
Као и оног дана Тројичног, тишина

Док уређујемо гроб, малу башту

Фото: Љубиша Симовић

Милан Ђокић: ДЕЧАНСКИ НОКТУРНО

ДЕЧАНСКИ НОКТУРНО


Звонара тресе, а звона до Проклетија чак

заокруже, ако ће заједно што не може:

рис и срна, ситна чељуст на конак;

испод стропа и веђе што се гложе.


Преко резе, линијом Бистрице отекло

подне над фреском, визија у потезу киста.

Потписах се у стаху што ми се рекло,

Прости мене, Срђа грешног, за грехова триста.


На служби ''Нинје сиљи'' појања сува злата;

Каин на песку зида град, на палисаду ред отимача.

Из Књиге постања та тема није задата,

ал зби се, Адам остави руку уместо плача.


Купе се времена чудна, отпор је између непца

Ко не чује глас у пустињи, не види Певача слепца.

А храм се диже на длану, што време црње

Он на ктиторовом скуту, около посејано зрње.


Шта ћемо, насртајем кад запени тај сој,

Преблаги Господе, у молепствију и страху, одсвуд.

Десница Твоја, Судијо страшног Часа, није узалуд

Узела мач васколики, за Последњи, Одсудни, Бој.

Дејан Алексић: ПИЦМАЛА

Под липама у осиротелом радничком
Кварту старци играју преферанс.
Беспослица је пуна анђела
Који се чешу о величанствену
Синтаксу њиховог кашља.

Недалеко од њих, седи у љуљашци
И певуши луда Љиљушка,
И даље девојчица, али сада
У времешном женском телу.
Певуши о мору које никада није
Видела, мада зна шта је пловидба.

Нарамке белог рубља
Уносе са балкона мигренозне драгане,
Освајане у тучама некада давно.
Шупа склепана од масних дасака
Носи натпис: Was ist Кunst,
Под којим се псето цвилећи гризе
У потрази за својом бувом.

Лето је на измаку, али ради
Нешто тајно на радост света;
Као бокати једрењак
Што замиче за хоризонт
С песмом у славу зачина и робља.

среда, 4. март 2015.

Живорад Недељковић: Уметност нуди утеху, не и лек

Разговарао: Бане Ђорђевић

СРОДНЕ ВЕСТИ

ПОСТЕПЕНО и промишљено, у низу упечатљивих слика, песник Живорад Недељковић у новој књизи "Улазак", коју је објавио "Архипелаг", открива мистерију малих животних ствари, у свакодневици налази елементе епифаније и примере заборављеног и несвакидашњег смисла постојања.
У наслову збирке, по Недељковићевим речима, крије се више наговештаја. Он указује најпре на просторе у којима се грана основна песничка мисао књиге, а то су простори и обичне свакодневице и они други, које не можемо назвати својим, а стало нам је да их разумемо.
- То су простори који нас воде у оно што је најдубље и тајанствено у нама, а и то најдубље смо желели да откријемо да бисмо у њему дошли и до тајни света који нас окружује, у коме и јесмо. Притом, реч је и о уласку у време у коме живимо или о коме промишљамо, увек свесни и сопствене знатижеље и лаковерности којима смо одређени на том путу откривања. Мислим да се ова књига у највећој мери може одредити знатижељом према свету и према откривању сопственог бића - каже за "Новости" Недељковић.
* Зашто се, како кажете, овим песмама може приписати одредница да су о идили и срећи?
- И кад не говоримо директно о идили и срећи, када се бавимо њиховим негацијама и оним што их оспорава, ми заправо сведочимо о томе да нам је стало више од свега до тог идеала идиле и среће којима би могао бити испуњен наш живот, где би се могла наћи и сама наша људска суштина. Дакле, мало је заправо идиле и среће у свету око нас, утолико је важније да препознајемо оно што нам их одузима да бисмо макар у свом унутрашњем бићу могли да имамо један идиличан свет и у њему будемо остварени.
* Осећа се у вашим стиховима дивљење према сваком дану, према његовим малим светковинама, чују се поруке ведрине и наде. Да ли нас је данашње време удаљило од таквих спознаја и осећања?
- Време је као и свако време, оно има своја правила и изнова их увек ствара. Наше је да према њему имамо рационалан став који би нам помогао да га разумемо и у њему живимо достојно, а таквом настојању несумњиво у пресудној мери доприноси и дивљење и радост што постојимо, она нам помаже да схватимо свет и оно најситније величање његових ситница, коначно. Ту је и потреба да у том свету будемо ведри и потреба да увек изнова стварамо наду да ће ведрина света бити стална извесност и константа. Лакше ће нам бити да у таквом свету препознајемо себе и оне који су слични нама.
* Неке ваше песме су као молитве. Да ли је песник данас пустињак, искушеник?
- Песник је без сумње у сваком времену искушеник. Ова би се тврдња са разних страна и равни могла осветлити и довести до занимљивих закључака и увида. Ако се усагласимо да је и пустињак, још бисмо даље и дубље доспели у промишљању феномена поезије. Песник сигурно јесте изолован и заштићен у језику, стално га искушавајући у оазама које говор непрестано нуди. Да ли је или није сигуран или издвојен у реалном свету, то од њега најчешће не зависи, песник је дужан том свету да каже "да" и да се моли да то "да" буде што чешће изговарано, што видљивије не само у језику. И онда кад је у потпуном несагласју са светом, песник се кроз своју поезију моли и верује да ће схватити суштину неспоразума ако већ не може да их уклони.
ДУШЕ НЕ СПАВАЈУ* КАЖЕТЕ на једном месту да "наше душе не спавају"?
- Нужно је да наше душе не спавају и због тога да би нас упозориле на то какав може бити свет, какви ми можемо бити у њему кад нисмо задовољни њиме и још чешће какви можемо бити кад нам се учини да нас свет потпуно прихвата. Наше душе су будне јер знају да би штошта могло да нам падне на памет кад оне не би бделе и над мислима и над поступцима, оне које су свикле да као сунђер упијају и оно најтајније што нисмо спремни да обелоданимо чак и у тренуцима у којима нам се чини да смо сасвим искрени према себи. Зато је на нама да чувамо наше душе, да их не искушавамо у том њиховом бдењу, шта бисмо, коначно, да нема њихове благонаклоности и стрпљивости према свему што тело као други жедни сунђер непрестано упија.
* Читамо и да "ситост уљуљка човека, склони га у неопрезност и навику"?
- Није реч само о оној ситости коју најпре подразумевамо, него и о другим ситостима тако и о бројним нашим гладима које чине да неопрезни и несвикнути хрлимо за новим и новим сазнањима, да откривамо ново у настојању да одговоримо и на она питања која се тичу саме наше бити. Бројне су наше глади, неке важне, неке мање важне, много је оних које су пресудне за наш однос према свету, за однос према ономе што нас чини и одржава у том свету. Наравно, она елементарна ситост може да уљуљка тело, али је за било какво трагање у свету или у себи она нужна. Уљуљканост у навикама, у илузијама које стварамо може да буде и кључ за укупно наше одређење и ситуирање у оним одредницама које бисмо могли назвати добар, достојан живот или на другој страни живот недостојан човека.
* Каквим језиком проговара наше доба?
- Свако доба увек има свој говор, некада проговара језиком филозофије, уметности и поезије, само што је тај говор сада утишан, тиши него икад. Можда и треба тако да буде да би се он сачувао од околне буке и беса и у неком наклоњенијем времену сведочио о добу на достојан, прави начин. Без обзира на то што нам се сада чини да то сведочење неће бити онакво какво желимо да буде. Доба је само један временски исечак - једнако као и људски век и на нама је да изаберемо како ћемо га испунити. Питање је да ли смо у ситуацији да бирамо, а и то што понекад нисмо у ситуацији да бирамо опет говори о нашем избору. Испунимо ли свој људски век правим садржајима, који нас могу оплеменити а никог неће угрозити, онда ће и овакво доба бити достојно да о њему говоримо са усхићењем. У суштини, доба проговора језиком којим и ми говоримо, а јачина тог говора није увек пресудна. Важно је да тај говор има упориште у нама.
* Могу ли књижевност и уметност да понуде утеху и "лек за болести на овом тлу"?
- Рекао бих да могу када бих знао да је лек увек доступан и да знам историју болести. Али не знам ни да ли је улога уметности да понуди лек, утеху сигурно треба да нуди. Овде се разноразне болести непрекидно изазивају, чим помислимо да смо се од неке тешке болести излечили и оставили је иза нас, у ништавилу. Слутим и зашто је тако и у тој слутњи трагам за другим одговорима које поезија и језик могу да дају. Они који изазивају болести и штошта друго, без сумње не мисле да је утеха уопште потребна, иначе би њихов однос према ономе што утеху доказано може да пружи, био сасвим другачији. У прилици су и да намећу своју свест о утехи или забораву, управљајући медијским империјама или држећи стално прст на обарачу. Књижевност и уметност никако не могу да буду замена за нешто, оне су увек и само изворни део нечега. Ако смо свесни тога, бићемо задовољни макар и њиховим привременим дејством и учинком.