(Одломак необјављеног романа "Хлеб поврх воде")
Рат је избио у суботу око 22 сата, у раздељено
доба дана, препадом на граничне карауле између Криве Паланке и Царевог Села,
код бугарских међа и белог камена, што га осматрају и наше и друге стране,
дабоме. Пропиштало, просврдлало, изненада, мучки, уз шкљоцање зуба. Истовремено
је, као неко што затвара узицу на дуванкеси, процепано и на Драви и код Сипског
канала, и граница је зајаукала, прокрварила, а ми нисмо знали (иако сам ја био
на Драви), јер је брзо профирцано и зашивено ћутањем.
Ја
сам био у 35- ом, непотпуно формираном пуку, а мој брат, бала- Живан, у нашем
старом, још од првог рата познатом 12- ом пуку (колико пута сам као балавац
висио око касарине у Крушевцу, кад шмугнем из села) и баш на бугарској граници,
тако да смо ми касније у заробљеништву могли да састављамо петље и нити, и, да
градимо причу, како је текао (и није !- него се просто ваљао) ратни вихор. По
сељачкој памети и нешто школован, могао је свако избрзно да од нас конта, а
поготову после оне шараде и нешег авантуристичког пута са поручником (да кажем:
господином поручником) ја се дрзнуо њега.
Ово
што сам сакупио у причу није све моје, јер сам чуо од њих, који су то опширно и
натенане разглабали у оним дугим, изгладнелим (и зажареним) очима дана, с
којима смо били везани у чвор. Дакле, ово све схватите као конгломерат свега и
свачега, попут шљаке какав је овај рат и био, и преламање кроз различита
посматрања, али вероватно да има детаља, судбина и података, који се могу и
касније ишчачкати, или се сада појављују у новом светлу.
Априлски
рат се тргао. Суботом не почињу ратови- јесте ли то чули ? а недељом поготову излишно
је напрезати се, кад је света недеља, дан за одмор, и миша и шкопца, и
намесниковог секретара или безгаћаша.
Историја
упорно, као учитељица- цвикерашица, то неће да узме у обзир.
Али,
баш у недељу, рано ујутру, док су људи били у постељама, или у куповини хлеба,
млека, вукући журно ноге по калдрми Призренске, ка Балканској, неочекивано (а
то сам чуо од капетана Љубише, јер је његов брат живео тамо), бар они који су
чекали хладнокрвно, ''шта буде- да буде'', поштујући краљеву забрану напуштања
својих станова и исељавања- баш у то недељно јутро, шестоаприлско, кад осу киша
запаљивих бомби, дуж Славије, све до Врачара, до оних започетих зидина
светосавског храма. Да то човек види напургаси небо, небо кад се уместо
благодати натушти од стотине кукаца- ''штука'', шта бих имао да кажем, осим
најтежих речи са дна непаца. Ако има речи за то. Шта имам да кажем ја, обичан
човек, најобичнији, без обзира на занимање и чин, цивилни или војни, без обзира
на своје навике са пуним бурагом, додајем то само фигуративно, из бољег угла
посматрања, или ти да се подсмехнем својим навикама за опуштањем, смешкањем и
безбрижном држању руку у џеповима. С' философском одмереношћу једног сељака, и
то молим.
Ја
- опет онако, па ко преживи нека исприча једном за унуке и очи поверљиве, и за
остале: нека знају како је почео најстрашнији рат, који је свет икада запамтио,
а оставио дубоке гробне јаме, градове без лица, без зидова, измењене судбине.
Тог
јутра моторизоване анђаме са кривим крстом протутњали су Нишком калдрмом,
(причао ми брат- Живан), остављајући пустош изгладнелих душа. Човек биљка,
бољка и неразумна стока у гомили, ево ту, баш на станици, само што провалише,
испаде пломба из једног фургона, неко груну, отворише се врата, а руке зграбише
и загребаше обема шакама, уз кркљање. ''Угњависте ме'', ''Оте ми се дете, где
ми је дете'' ? ''Ма, немојте, људи, ће нас стрељају ко говеда, ко пилеж на
кланици''. ''Ти се још клибериш'' ! ''А што да не кад не обраћају пажњу на нас.
Забављају се, шкљоцају оним апаратом, смеју се''. ''Не варај се, видећеш како
ће да се смешкају кад ти намакну руке на вериге''. ''Проверавају исправе. Јесам
ли ти рекао брајко'' ! ''Онда ће да стрељају. Лично поднаредник ће да изврши
наређење''. ''Откуд сада наши'' ? Наши дабоме''. ''Баци тај шећер, или се
сакри, ако можеш. Немци сликали и отишли''. ''Немци овде били, велите. Да нисте
шукнули о томе. Војна тајна. Одбиј народе'' ! ''Онога стварно стрељају.
Јадник'' ! ''Ћути, снашо, није ти ваљда деверов пасторак'' ? ''Војни суд те је
осудио што си препродавао сено што је било за Пету армијску област. Имаш ли шта
да кажеш'' ? ''Аман, људи, ако Бога знате''. ''Не зазивај Бога узалуд''. ''Боље
се сети шта си радио''. ''Бомбе, авиони ! Бежи народе'' ! ''Шта да радим, госн'
капетане, је л' овога да ликвидирам, или да заузмем борбени положај... '' ?
''Заузми... У материну... У тандарију ! Ништа не чујем, зврндови, проклетиње,
бубашвабе механизацијске, пипаве бабе... Оде Држава, платисмо дебелу квиту...''
Мирна
субота, као војничка труба у рафу, обична, као огледало у коме се одсликава
соба, са ужурбаним припремама невесте, ''младе'', како већ старије тетке и
стрине, од миља протепају у будоару: мидер, пудер, глокне, цвет и круница ''а
ла бедуина'', појављује јој се пред огледалом. Сва у белом, с' мирисом на смиље
и ковиље, а свежег априлског дана који ћарлија с' ветром у прстима, она ћути,
не препознаје себе у сну који се помаља, у лагодној шетњи поред Топчидерске
реке, уз земљу која се просушује и избацује своје тајне мирисе и вињ, чак до
Цареве Ћуприје, с' погледом на једног белца преко перона. На њему младожења...
Обична
субота, коју историја око двадесет два сата неће да примећује, ваљда што је већ
навукла ноћну капицу и спустила се на перине, уз отворену књигу мудрих
изрека...
На
Сењаку мој Страхиња, појма ти он није имао ''појма- појмата'', како смо знали
да се задиркујемо, осим његове ревности у служби поштанској- а све ми је то
причао, и, много тога касније, ми нисмо: ''одмахни руком за тренутак''... а већ
следећег, излазе ти слике саме, у дугим ноћима заробљеништва, у бараки с'
несаницом и хладноћом, која негде у дрвету пуца, пуца самоћа и расушено дрво,
и, богме, ти пуцњи су били као пуцањ пушке... Куд се ја занео'' ? ...
Слике...
слике...
Ни
кочијаш са Кикевца, ни просјак са Роспи Ћуприје, ни келнер из баште ''Москве'',
који замењује друга, који је морао хитно у Српски Арадац, нико од њих, као ни
заспали Београд, утонуо пред вечерњи мук у нека своја посебна размишљања- не слути
зло.
Ни
вагабунд у ''Скадарлији'', који је помоћу одрецитоване туђе строфе искамчио
аплауз и пиће, ни варошки бакалини и кафеџије, који су већ поређали столове и
троношке на тротоару, ни нацифрани, исцепаних шешира, прозуклих гласова, корака,
у којима се мешају провинцијска балега и периферијски шафрани из башта... Не,
није запевао носно, и нејасно, попут етиде са радија, Рахмањинове, треће етиде,
опус 39... а не 41... То је година рата... под четири водоравно и пет
усправно...
41.
Ако
се напише век, онда је то једноставно:
1941.
Година
неизвесности, уз одломак из опере ''На уранку'' Стевана Биничког, уместо едите,
која ми паде на ум. Капела пред ''Москвом'' је баш те тонове гудалом превлачила
и извлачила, док човек цевчи пиво и чита у ''Политици'' наредбу број један
краљевске владе:
МИР
И ХЛАДНОКРВНОСТ !
СВЕ
НАШЕ СТАНОВНИШТВО ТРЕБА ДА БУДЕ СПОКОЈНО,
ДА
РАДИ СВОЈЕ ТЕКУЋЕ ПОСЛОВЕ И ДА СЕ НЕ ДА УЗНЕ-
МИРИТИ
НЕОСНОВАНИМ ГЛАСОВИМА ПРОТУРЕНИМ ИЗ
ИНОСТРАНСТВА
ИЛИ ЗЕМЉЕ.
СТРОГО
ЗАБРАЊУЈЕМ СВАКО ИСЕЉАВАЊЕ ИЗ СВОЈИХ
МЕСТА
И НАПУШТАЊЕ СВОЈИХ ДОМОВА, ЈЕР ЈЕ ТО
БЕЗРАЗЛОЖНО
И МОЖЕ ИМАТИ И ШТЕТНИХ ПОСЛЕСИЦА.
И
поред тога, на путевима ван главног града тандрчу кола већ два- три дана,
грабећи према неком селу ''код својих'', пут Радинца, евакуацијом према Мокром
Лугу, или Забрежју, а неко је једноставно, протекцијском формулом, добио
дозволу да посети оца и мајку, стиснутом радошћу у згуснутом времену, да се
види са очима орошеним од суза, кроз кротки смех и забашуривање...
Ни
касни посетиоци код ''Грчке краљице'' за још једно пићенце, код високог келнера
Васе, који мрда уснама према носу, мрмољећи: ''У п.... ма......, у п....
ма......, док точи трећи пут последње, ни шетачи ''штрафтом'', са обавезним
застанком код ''Албаније'', или: сврати, бато, код ''Руског цара'', кроз она
тешка четворокрилна врата, да ти вратим дуг, нарасле ми дивиденде, и, да ме
повежеш с' човеком, за једно јагње, јевтиније... Ни позоришни чистунци, ни
глобтротери код ''Мањежа'', ни они што позивају на прославу Беле недеље у
скопском амбијенту (Где је Рака Драинац ?...
он би сместа сео на воз !), ни они што преко
новина позивају грађанство да проведу Ускршње празнике у познатом хотелу
''Мира- Маре'' у лепој Цриквеници, ни четрдесета годишњица од смрти Марка
Миљанова, која подсећа не само на јунаштво, него и на чојство. А шта је
чојство, питају дечака у малој шајкачи, а он одговара научено, клатећи се на
колену оца, јер си га ти научио:
''Одбранити
себе од других''- декламује танки гласић, и чокањчићи се у лету преврћу, к'о
стаклени голубићи, уз застајање, одобравање уз смешак, који облива комшије и
пролазнике... ''Да га сликаш тако, са том капом, благо мени'' !
''И
да му се слика тури у излог''...
Благо
мени... Београд ће се јуначки бранити, ако до тога дође !
И
затим... прегршт честитки Његовом Величанству, поводом доласка на престо... И
с' тим, у вези, још хрпа честитки из земље и иностранства. У свима се изражава
добробит, оданост и жеље младом краљу и јако родољубље, за срећну владавину и
лични живот. И, међу првим честитка председника владе Душана Симовића и
позивница за венчање, његове кћери Олгице и Бранка Шаин- Милетића, инжињера,
резервног пилота, сутра ујутру у осам сати у топчидерској цркви Светих апостола
Петра и Павла...
А
на радију поново мелодија, одломак, ''На уранку''.
Мир
и спокој су реметиле вести о бомбардовању Лондона.
Нико
није могао да слути, гледајући чак и искошеним очима, да се такво зло могло
спремати.
Рат
?
(То
питање је, чак и мог замајаног Страхињу, стресло. Кад кажем чиновнички
замајаног, а знате какви су педантни поштански чиновници, то значи да он ништа,
нигде никада није могао да прими док не каже реченицу до краја. А, можете ли
схватити да је од тада увек застајао у пола реченице, и то баш на најважнијем
месту... због тога што га је то прекинуло, ''урнисало у мислима'', како ми
рече. Али, ми не објасни: Како ?)
Где
? Шта ? Ми, то нисмо окусили, и, не дао Бог, од победоносног пробоја солунског,
после ратне Голготе, Плаве Гробнице и острва Вида, са видарима за залечење
рана.
Рат.
То је пресецање пруге Џибути- Адис Абеба, то је нека Абисинија и заузимање
Дира- Даце, хајка на Бизмарка, битка за Британију- вести, то му дође као
Устрипрача или Коториба. То су неиспаљени меци кроз Белгију, Холандију, али
наговештај Француске, демарш испод Тријумфалне капије, као реванш на купусном
листу, с тим што ствар није иста, и, пуно је озбиљнија, ужаснија, костоломнија.
Пуне су новине тога, за оне који читају, само везу очима док им се кафа хлади и
штап чукне о под, чак и док читају '' Баџу'' и ''Геџу''... За друге, шта рећи,
да ли је боље ваљање у знању, или каскање у незнању, ил' к'о дечица у прашини, у јеку игре, с' тим што
човек треба да зна за допуштено и за недопуштено...
Рат.
Као
рђав брат. А капија са цвећем закићена, свечаност се смеши иза ње, сутрашња...
Шестоаприлска.
За памћење. Кад ће и историја доћи да се упише у сватове. Кроз малдо лишће точи
сунце на пуне столове и живу улицу. Никаквих наговештаја рата. Чак и искусни
војни ауторитети, с' еполетама највишег ранга су се преврили у рачуници.
''Хитлер је пошао као на свадбу'', рече после један старији војник кадровик
познанику- земљаку, регруту без мане- види ти њега !- после ноћне узбуне и
убрзаног марша другог гардијског пука, на брежуљцима Винче, склањајући се од
летећих и обрушавајућих ''штука'' у круг, у јендек и валогу. Колона која се
наједном залепи, к'о бачена џока или копоран, са свим осталим на леђима. Тешко,
јадно, валовито. И мој Страхиња с' њима, резервни капетан- ћата, исто замајан у
причање, ал' са штрецањем.
Пишем
ове реченице као истурене страже. Узалуд.
Само
после дванаест дана, не дванаест апостолских дана, него још тежих, горих,
обичнијих, магловитијих. И ми одосмо... у пропаст. У заробљеништво, одох, брате
Страхиња, да се више видимо, или не видимо. Платисмо дебело, чемер, пораз, јад.
