петак, 08. јануар 2016.

Зоран Гужвић: ПОМАК

ПОМАК


Последњи  помак нестаје  недоступ.

Изгладнели  вером  у  страст  тренутка,
заварани   расејаним   дотрајавањем ,
губитком  предухитримо  безмерје
бесмислице.
И  најзад  кажеш:
То  јеси,
болник  који  ће  победити  танану
избирљивост   смрти   ако
туга  породи  недужност  у  свим
световима;
ако  страхоти    трпњом  одузмеш
пораженост   јадиковке,
ако  Страшну  несрећу  унапред  урачунаш
у  познање   дара    без   странпутице.
Тако  бол  као  залог  и  лек
пресазданом  потомству
предодређен  претходи.
Позната  је  и  немерљива   нелагода  због
поновљивог    младалачког   бунта,
несналажљивог   у   прекршеној
и  окорелој  обећаности  несметаног
стасавања.
И  најзад  сачекаш
да  самосажаљење  прожме  се   и  прочисти
неразумљивом  другости  сабрања,
нераздањеном   нераздељивости  Истоветног.
На  ветрометини
већ  пренет   си  у  светоотачку  поруку тишине,
патњом  сагледан  из  одбрањеног  смисла
недовршености.


Последњи помак : нестаје   недоступ.