КОСОВСКИ ИНТЕРМЕЦО, МИЛАН ЂОКИЋ

Тони Пердић: Нехотичне слике паркова и брисаног простора (1)

Када је Шопен свирао џез

Ту, испод Југословенског драмског позоришта, у парку Мањеж, на клупи крај статуе Шопена, поглеткујем у објектив фотоапарата  Beretta  и чекам да се смилује и шкљоцне Милован Скојевац - љубитељ хиромантије, ревносни читалац Трећег ока и следбеник тибетанских мудраца.

Лутали смо мало по граду, да прекратимо време до поноћног воза за Краљево, после неке Звездине међународне утакмице. Да ли је сувишно рећи да смо Београд само површно познавали? У један од најстаријих београдских паркова (насталог по пројекту великана пејзажне архитектуре, Александра Крстића, сазнах касније, из уџбеника историје уметности), случајно смо свратили. Милован је, из зеленог трамваја, број  девет, угледао зграду Београђанка – њему једину маховину за оријентисање. Сиђосмо. Још увек слуђени и дезоријентисани светлима и вревом.

Паркови увек пријају. Да се на миру испије лименка пива – додао би Милован. У жељи да ме орасположи, латио се фотоапарата и кренуо са недовољно духовитим опсервацијама.

Фотографија је прилично успела. Иако је фотограф Топаловић  сугерисао како да се избегну „црвене очи“ при мањку светлости. Премда се, мени, лаику,  чинило да је светлости тада баш било.

Знали смо да је негде тамо доле станица и спремали смо се да наставимо да импровизујемо путању. Сав тај џез тих година. Прилично поуздано: осамдесет четврта, касно лето.

Ево, осам олимпијада касније, пресрећем тај поглед шеснаестогодишњака. Докле је стигао?

Где се затурила та бистрина? Црнокос, витак и млад, као у одразу неког закривљеног космичког огледала. Мудар и одмерен? Тешко, шала. Само циничан и духовит.

Наступило је време накарадних бајки. „Девојчица са шибицама“ је подметнула пожар и још се овуда осећа мирис тог црног дима.

Углавном, у време када је настала ова нехотична слика, још је могло да се спокојно корача брисаним простором. Нису постојали знакови опасности, ни знакови обавештења, чак.

Гледамо се тако, овај шеснаестогодишњак (Мали Ренџер и данас има толико) и ја, сачувани космичким милосрђем и улазимо у замишљени вербални клинч:

- „Дечко, станица ти је била испред носа!“,

- „Матори, све знаш, само си заборавио да сањаш.“

Мајушни оџачар са лествицама

Ево ме крај окићене јелке у старој дединој кући. Соба мирише на цимет и печене јабуке. Имам десет година. У једној руци ми је упаљена прскалица, у другој некакав плишани слон. Иза се види огледало са ликом Елвиса Прислија и текстом:  „In memory of Elvis, king of rock and roll”. Убрзо ће ми пламен са прскалицом нехотично упаљене играчке  захватити белу ролку и потрчаћу у двориште да ватра устукне у снегу. На зиду препознајем и ексер на коме је висио дедин транзистор. Неретко и капа, налик на руске шубаре. Понекад, док се пред јутро не смилује несаница, заиграју заспале сенке на тој предјутарњој месечини. Као у галерији лутака Реја Бредберија, са врха те јелке, искрада се мајушни оџачар са лествицама и скакуће, уз једва чујне шумове, до грамофона у углу старе дедине собе. Тек да стави петодинарку на грамофонску иглу и да се брзином од четрдесет пет обртаја у минуту, по сећању заврти заборављена музика. Петнаест година после дедине смрти, кућу смо до темеља срушили. Остала је још лоза која се обавијала око трема. И бокорје дивље нане се још није утрло. Тако, кад при неком откосу, са травом, нехотице посечем и нану: букну мириси детињства и зацакли се старински прозор на коме смо је сушили за чај. Све је негде још живо. И ова окићена јелка се већ винула у небо, разгоропадила се у парку, крај стазе где шета мој деда. Са транзистором.

Пинки је видео Тасовца

Застадох, као случајно, у Силиконској долини, да ме Дуле слика. Ипак је ово знаменито место, свирала и Београдска филхармонија овде (мада им просветљење није успело). Сковали смо Дуле и ја план, док смо испијали кафу у кафеу „Змај“. Чекали смо да почне неко организовано „демократско“ митинговање. То је ипак био само практичан повод да бесплатно прошетамо до престонице. Он – да обиђе ћерку која студира, ја – да купим уџбеник биологије за другу годину. У време кад сам се истински „ложио“ на политику, власник поменутог кафића и још читавог низа некретнина по Београду је био вични продавац магле. Наравно, нисам случајно стао испред овог улаза, у Страхињића Бана. Ту је живела Ана Деспотовић. Песникиња која ми је поклањала књиге док сам солдатовао по караулама злосрећне државе, пре више од четврт века. Послао сам јој ту слику касније. Никада ми није опростила што јој се нисам јавио. Нешто слично сам урадио и септембра, деведест прве. После утакмице Звезда – Грасхоперс, у Руском цару  сам јој нажврцкао разгледницу. Тада је, додуше, живела мало даље,  у Гандијевој. Ни први ни други пут нисам  умео да објасним да желим да заувек останемо заточеници оног војника и оне студенткиње из цетињског парка који занесено причају о Косовелу и Мајаковском. Страхови од наглих прекида сна су током живота постали моја примарна фобија.

Маниром обесних клинаца, да нас не затекне професорка Деспотовић, сјурили смо се скадарлијском калдрмом у улетели у прву кафану да попијемо пиво. Мада, данас ни ја не разумем ту својеврсну сентименталну диверзију.  А као да ми је све остало кристално јасно.

Хармоникаши у жирадо шеширима су свирали и певали: „да ли си видела душо кад славуј умире“, а Дуле је, наздрављајући, ликовао:

„Ви песници сте паћеници! Морално и материјално осакаћена категорија! Обични шегрти тим вашим музама! Њихове проблеме решавају татини синови са џиповима и великом ловом, као ови, у Силиконској долини! Која, бре, вечност!?“

Не кажем да је његова теорија била без основа, али, није се тицала ове приче.

Тако да се ја и даље заваравам да сам бар песник – калфа.