Живорад Недељковић добитник „Жичке хрисовуље”

Аутор: М. Д.четвртак, 09.06.2016. у 18:51

Живорад Недељковић (Фото Ј. Томашевић)

Краљево – Жири за доделу награде „Жичка хрисовуља” у саставу Ђорђе Нешић, прошлогодишњи добитник, Дејан Алексић, Ана Гвозденовић, Милош Милишић и Драган Хамовић, председник, донео је одлуку да добитник „Жичке хрисовуље” за 2016. годину буде Живорад Недељковић, песник који ради у Краљеву, а живи у Чачку.

Ово признање, по оцени жирија, Недељковићу се додељује „за поезију унутарње светлости и срчане потраге за смислом”.

Признање подразумева уникатну златопечатну повељу и икону Преображења, а уручује се добитнику у жичком манастиру, на Дан Преображења Господњег, 19. августа 2016. године, када се и одржава Жички духовни сабор.

Поезији добитника посвећује се и зборник радова са скупа који се одржава на овој манифестацији.

Живорад Недељковић је рођен 1959. године у Подунацима код Краљева. Ту је одрастао и живео до пре неколико година када се преселио у Чачак.

Његове најпознатије збирке песама су: „Погрешна прогноза”, коју је написао пре четврт века баш када је у Краљеву и Жичи одржан први духовни сабор. Затим су уследиле збирке песама: „Мајка, Тутин и још педесет песама”, „Језик увелико”, „Тачни стихови”, „Негде близу”, „Други неко”, „Овај свет”, „Улазак”, „Талас”, „Звездано поље”...

Добитник је Дисове, Змајеве награде, награде ,,Меша Селимовић” и других, а његова поезија превођена на више страних језика.

Преузето из "Политике"

Живорад Недељковић:СЛУЧАЈНОЈ ДЕВОЈЦИ, ЗАСТАЛОЈ ИСПРЕД "ЗАДУЖБИНЕ"

Живорад Недељковић: ТОЧАК

Точак

Некада, не тако давно,
На месту где Морава прави окуку
У Горичанима, било је неколико воденица.
Међу њима и чувена Бежанића воденица
Коју у песми помиње Брана Петровић.
 
И свега ту беше,
Не само брашна,
Не само румених девојака,
Не само вила, и вампира
Који би, у глуво доба,
Скочили на уморна леђа и јахали,
До првих петлова, потоњег сумашишавшег.
 
Причао ми је Братислав Бежанић,
Професор и преводилац, унук власника,
Да свега беше, све док није морало да се иде
Даље од воде, у горе, о чему и презиме казује.
 
Бежало се пред Турцима, пред Немцима,
Опет пред Немцима, после од комуниста,
Увек и од безимених, као што се
И сада бежи од немих пошасти.
 
Само Морава није имала где.
Ни онда кад је с пролећа
Понекад помишљала да може негде да оде,
Ојачана белином с брда;
Да, преображена у Море, нестане,
Или тек да опомене, овај или онај штаб,
Врховну команду, да се и време разлива
Као вода, да све носи.
 
Однело је време, уз помоћ пијука
И ћускија, уз помоћ динамита и бесова, однело је
Потлеушице и стаје, оборе и земунице, прелило се
У ништа, или у запис у историјској читанци
Из које уче разборити.
 
Али није однело воденички точак,
Ено га, окреће се,
Док Морава тихо тече,
Док врбаци шуме,
А Месец се огледа у води.
 
Та двострука светлост довољна је за две земље,
За два града, за два села,
За два славуја или ћука,
А камоли за два човека у истом телу.
За оног који је побегао и још бежи,
И за оног који би хтео да се врати,
Само још не зна одакле.
 
Чека Морава,
Чека њен точак,
Та двострука земља чека
Своје двоструко сунце.
 
У грлу, у срцу, у двоструком повратку
Гусне сјај.

Милан Ђокић: ДРВО

ДРВО

Једно дрво од стакла путује

А ветар не разбија

Једно дрво постаје метла

Ветрова и путује

А вода не бистри

Једно дрво постаје сплет

Претњи и за час израсте шума

А руже не падају

Под ударцима разбеснелог ветра

Над завичајем

Једно је дрво постало киша