ПЕСНИК АЛЕКСАНДАР МАРИЋ НАПИСАО СВОЈЕВРСНИ МОЛИТВЕНИК ЗА КОСОВО

Пише:

Зоран Станковић

Александар Марић, песник из Краљева објавио је неколико збирки песама. „Студеница, Студеница“, као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац, „Косовски прозбеник“, „Анђели жетеоци“,“Обручавање светлости“, „Византијски вишебој“. Добитник је награде „Богдан Мрвош“, Годишње награде Књижевног клуба Краљево из фонда др Хранислава Милошевића, награде „Гордана Тодоровић“ за 2014. годину. Бави се есејистиком и књижевном критиком, заступљен у зборнику „Плач мајке Јевросиме над Косовом“ и „Црте и резе“ за 2012. годину. Води књижевну радионицу Клуб младих песника.

Збирка „Косовски прозбеник“ конципирана је као молитвеник са псалмима и похвалама земљи Србији. Поезија Александра Марића, делом је духовна поезија. То нам је и привукло пажњу да обавимо разговор са њим, који ћете имати прилике да чујете на нашем програму.

– Моја поезија проистиче из православног духовног наслеђа. Инспирисана је старом српском књижевношћу, као и стваралаштвом српских песника – каже Марић.

– Некако, постало је неодвојиво, ако пишемо о српској историји, да пишемо и о Косову. Тако је и настала књига „Косовски прозбеник“. Ова књига је 2008. угледала светлост дана.

– Тешко могу да говорим о личном доживљају Косова, али сам свој лични осећај описао у књизи – додаје Марић.

Получасовни разговор са њим имаћете прилике да чујете на нашим таласима, а о тачном времену емитовања обавестићемо вас путем друштвених мрежа, као и на самом програму.

Поезију Александра Марића можете читати и на блогу Поетски летопис – http://aleksandarmaric.blogspot.com/

О СРБИМА

Од овог повечерја
Срби су на бдењу
Ако ли ко задрема
За руку крсну славу
Да држи, ако ли коме
Ноге попусте на храстовину
Да се ослони, ко огладни
Светињом да сити,
Ко ожедни трикратко
Воду богојавску

А ко оде са бдења
Расрбљен се враћа
Као странац отачаства
пленик

Преузето:

РАДИО ГРАЧАНИЦА

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: Милица Миленковић: КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: Милица Миленковић: КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА: КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА (Никола Александар Марић ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ) Својом најновијом збирком песама Визан­тиј ­ ски више...

Александар Марић: ЖИЧА НАСРЕД ДРУМА

(Песници у Жичи, Повеља 2011.)

«И нама мучног овог и зло пређеног пута жалним путницима – од зла и неистине, како се рече, не могавши да одахнемо – указа се сен насред пута.»

Димитрије Кантакузин

Овај преко потребан предах Васко Попа дефинише, прво у сферу срца. Тај хлад и одмор је липа насред срца. Хлад који она ствара расхлађује захуктале мисли. Оне се са њом боре и успевају да прозеблим својим осећањима подметну огањ од самог плода срца. Срце, дакле, сагорева, изгара.

Замор земаљских путника ка постојбини небеској, Попа илуструје другим преписом Кантакузинове слике. Путници саградили кућу под хладовином и не желе даље. Ушанчили се, од дрвене грађе срца, дом подигли као ров, платно границе одсудне одбране. И трају у свој својој судбини  и удесу. Та кућа је неуспела небеска ћуприја, која умире и васкрсава у непрекидном и незауставивом точку историје. Кућа насред друма. А једна таква кућа јесте и «црвена госпођа» Жича.

БЕСЕДЕ У ЖИЧИ

Православна духовност је идеал који измиче, уклања се с пута тражиоца. (...) Уметник ствара своје дело на трусном подручју своје сопствене личности. Треба разумети готово сталан земљотрес који је основа са које уметник ствара.(...) И како је дух безграничан, тако су могућности духовне уметности – неограничене, ако не и безграничне.

С обзиром на околности у којима смо се нашли, за нашу бисмо молитву могли позајмити речи из молитве којом се, негде око 1242. године, неки непознати калуђер из Милешеве обратио Светоме Сави: «Пожури се, Свети Саво, и пакости избави нас, јер јади велики и ратни рабе твоје обузимају.» Не с мање разлога, могли бисмо се послужити и речима којима је, негде око 1330. године, вероватно Данило старији, молио Богородицу да Христа «умоли да се избавимо од најезде паганске, и од сваког вреда, и међусобног рата».

Византија је једна метафора за свест о пореклу, свест о извесном насушном континуитету. (...) А што се тиче спаса, или спасења: када бих мислио, или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу да, хватајући се коштац са заводљивом представом о општем бесмислу свега.

Песнику је, надаље, додељено што је чин удесене радости, да копа по задатом језику не би ли некако изнашао дубље лице Речи, не би ли испод њеног наличја често и наказног, угледао, закратко, завичај божанске благости и заталасане питомине неког чудесног живљења.

Поезија није у језику, него у бекству из језика.(...) Језик је поуздана ризница свега постојећег и свега искуственог. (...) Песник је онај који се одрекао осталих могућности, да би у огромним просторима и несамерљивим пространствима изван језика проналазио драгоцена зрна поезије.

Наш древни православни манастир Жича, који се у првим деценијама тринаестог века уздигао на овом месту, делио је историју са својим верницима, Србима, заједнику злехуду судбину... Дели је и у овом тешком часу... На самом крају двадесетог века.

Ако постоји кључ у којем су ми се овај свет и универзум , као и ово постојање, такорећи од свог рођења, указивали отварали, онда је то био кључ «мистичког усторјства света». Као што је Свети Извор, у духу православне апофатике, апсолутно недосежан, нисказив и несазнатљив тако је и овај свет, као његово дело, «изван сваке очигледности». Иза онога што се види, увек сам осећао и назирао оно што се не види, а које као да је било стварније од свега видљивог.

Стид је последњи доказ да смо људи, најлепши украс људскога лица. (...) Није ли први најневини стид везан и за наше прве стихове, које песници сакривају као највећи грех и срамоту. Није ли мене тај грех и тај стид довео на ово место? И нема ли нешто постидно у сваком признању које добијамо у овом страшном и срамотном времену.        

Данашњи песник је свестан да безброј претходника, знаних и незаних на неки начин суделује у његовом чину.

Од жеђи би скапали да нам – из пјесме и књиге и са манастирког зида, из иконе и фреске – свагда када је тешко, није прснула и загргољила она изговорена, написана, она «нацртана вода». Савина вода.

Прибирамо се у похараном окружењу, на јаловој чистини, у вишеструко осиромашеној земљи, без живородне тајне, без тајне у којој је снага опсатајања. (...) Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници.

Природни простор песника је маргина. На њој се нису увек најбоље осећали, али одатле су најбоље могли да читају готово неразумљив текст овога света.

Око српског песника огледа се у чађавој срчи, ухо ослушкује дамаре згаришта врачарског, косовског и хиландарског. Где Сава, певач на стакленом мору, чини да се крхотине преобразе. Један зове: приђите, огледајте се у својој немоћи, призовите силу Божју. Друга брише чађ са себе претвара се у прозорско стакло сведеним шарама.

Као што је Жича Божји дом на земљи – у овој широкој долини крај главног пута – да се из свих даљина види – тако би и пјесма требало да буде ехо оне Ријечи која би на почетку. И би у Бога. Али, мало је њих који тај ехо чују, још мање оних којима је дато да га у стих призову.

Поезија је облак из кога се тек понекад зачује глас Господњи.

Није песнику дато да преображава Творчево дело, већ да речима мења оно су људи у својој грамзивости, властољубивости, самољубљу и осионости од Творчевог дела учинили.

Поезија то је истина. Истинита реч чини песму, она у поезији не стари и постаје, као и сама песма, ванвремена. Значи истинита реч учинла је да песма победи време.

БЕСЕДИЛИ У ЖИЧИ

Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Бранислав Петровић, Стеван Раичковић, Алек Вукадиновић, Матија Бећковић, Борислав Радовић, Рајко Петров Ного, Милован Данојлић, Мирослав Максимовић, Злата Коцић, Ђорђо Сладоје, Новица Тадић, Братислав Р. Милановић, Петар Пајић, Иван Негришорац. 

ЖИЧКО СОЗЕРЦАЊЕ

Може ли данашња поезија да се такне бар делића Неба, у времену земаљске журбе и све осетније кризе свих вредности. (Кризе од грчке речи крисис што значи суд.) Сви осећамо тежину тог суда. Тражимо начина да се извучемо са што мањим последицама, трагамо за сламком спаса. Има ли места поезији? Имали хлеба песницима?

 Хлеба? Узмимо ову уморну, како се по новом каже сморену цивилизацију као једну поетску пустињу. Пустињу којој не мањка воде, већ само Неба. Када је у пустињи безводној кушан Господ наш Исус Христос Спас наш, Богочовек а не сламка, његов одговор био је да човек не живи од хлеба већ од сваке речи која из Божијих уста излази. Одговор је од речи, живи се дакле од речи.

Шта данас заточници речи да кажу на кушање у пустињи која ускраћује Небо? Шта данас да раде залутали гласници поетике на поље сатанске економије и поприште тужне и залудне борбе за опстанак оних којима је Небо обећано? Да траже речи које могу украдено Небо да окусе. Да траже мале оазе дубоко у свести језика и високо у свештеном путу жртве народа који том језику припада. Да траже у тишини међу зидинама које осамсто година или већ миленијум ћуте своје Небо и предају га у безмолвију честицу по честицу ходочасницима, а међу њима и песницима, као семе будуће песме која суду не подлеже.

И шта да раде када не могу да се сакрију, јер именовани су песницима, делатељима поезије. Поезије. Опет стара реч поесис и опет грчка што значи стварање. Тако обележени у свету који урушава и урушава се, који разара и разара се, не могу никуда. Вичу гласови плаћени на поете, одредите се према овоме, осудите оно, дајте подршку сада и овде, певајте нам успехе, певајте нам поразе наших непријатеља, дајте нам хвалу, ћутите нам о Богу. Шта да одговори песник Неба. Једино „Заиста вас не познајем“ а како и да их познаје када се урлици њихови мере секундама, а дружбе оностране трају минутима и грађевине стоје у данима. Како да их познаје када ништа њихово не трпи меру вечности и пада када стане пред суд будућег века.

Па шта песници да чине? Да траже Небо у себи и када га нађу да га певају свету и тако пустињу пораза претворе у њиву победе, на којој коров, смрт и грех немају шансе.

Александар Марић: ЗАМИШЉАЊЕ ГРАДА по Милану Ђокићу

ЗАМИШЉАЊЕ ГРАДА

                   Пред бившим градом

У подне

Замислићемо

Куле и мост

Покретни

Капелу

Светог Ђорђа

Кроз јару

Која изазива

Привиђења

Коракнућемо

У град замишљени

Јер међу зидинама

Траје рат

Времена и камена

У коме

Прва падају

Сећања

У подне

Кад сунце

Застане

Огласиђемо се

Рогом

И чекати

Одговор

У тишини

Док се ехо

Нашег позива

Не врати

Од страна

Које крију

Друге бивше

И будуће

Градове 

Александар Марић: БАШТА, ПОМЕН

БАШТА, ПОМЕН

              + Здравки Марић, рођ. Гољић

Уређујемо гроб у тишини

Комад земље оквирен је каменом

Искусна рука баштованке претвара

Закоровљени квадрат у слику

На којој доминира поткресана ружа

Која сваку је руку знаменовала

Болним додиром трна

Сто година је прошло

Од како је рођена Здравка

Мајка и нана наша

У кући под путом надомак реке

Својим плачем најавила је

Крај једног и почетак другог рата

У Србији која остаће без народа

Али богата војничким духом

Уређујемо гроб под сунцем и кишом

Тешка композиција пролази пругом

Тресу се квадрати, подрхтавају душе

Перемо руке од земље док свеће

Разгоревају се у огњеном снопу

И спаљују осињак формиран

Над њима као кућа на пени

Двадесет година је прошло

Од како испратисмо Здравку

Која породи десеторо

Из черва својего, а подиже седморо

У муци и надници

Подно мермера заруделе малине

И вишње завраниле се

Као и оног дана Тројичног, тишина

Док уређујемо гроб, малу башту

Фото: Љубиша Симовић

СА ТВОРЦЕМ УСРЕД БЕЗМЕРЈА

СА ТВОРЦЕМ УСРЕД БЕЗМЕРЈА

(О књизи изабраних и нових песама Милана Ђокића "Ине светлости"

«Милан Ђокић је сликар, живописац, конзерватор. Годинама је обилазио манастире, чистио и копирао фреске. Откривао црте и резе древних записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе и своја поимања значења узрока и порука нишчих, богатих и несрећних, силних и убогих. Одболовао је исте болове које је боловао средњовековни живописац, веровао у вере светих записа, знак далеког и прошлог приближавао и осавремењивао. Тако се заправо нашао у просторима позије.» Овако књижевник Љубиша Ђидић започиње белешку о песнику у првој објављеној књизи Милана Ђокића, «Седми трубач» која је изашла у издању крушевачке «Багдале» 1990. године. Да су Ђидићу биле доступне Ђокићеве песме настале много пре ове књиге, од којих неке као илустрацију континуитета његовог песничког рада објављујемо у овом избору, вероватно би своју тврдњу дефинисао на други начин и то да се песник нашао у просторима до тада сакривеним који су баш за њега остављени и сачувани. Развој израза који је нарочито видљив приређивачу овог избора, јер је имао додира са ширим песничким опусом, код Милана Ђокића је дуг, али трајан процес, који још није завршен. Многе песме аутор је и по неколико пута мењао и враћао се на њих са великих временских дистанци, које се у неким случајевима мере деценијама.

Настајање и овладавање личним песничким изразом код Ђокића је морало бити повезано са његовим опредељењем да се настани у Краљеву, а не у родном Крушевцу, или Београду у коме је почело његово песничко стасавање и угледање на великане српске поезије, који су управо у исто време кретали на пут ка златном руну поезије. Пре «повратка» у Краљево њему су биле понуђене и друге шарене престонице Европе као што су Париз или Берлин, он се њих «уздражао» и кренуо тиме путем поста и задовољења малим. И као што то бива у многим биографијама књижевника, или сликара, које су у овом случају повезане, Милан Ђокић избором добија позицију у самом средишту невидимог света, који је тек требао да буде откривен. Он пролазећи топониме, обилазећи света места, трагајући за записом и потписом древних живописаца, постаје сатрудник и настављач старих мајстора, а тиме и сам постаје сасуд духа којим је сва византијска култура прожета. Ево илустрације која се налази у Ђокићевом, на први поглед само ликовном есеју, који носи назив «Над угребима непознатог трудоделника»: «Сићушни, готово неприметно урезани у нежно тело фреске, поред крадом писаних потписа или записа. Име, грешност и година. Само то. Запис о присуству, о постојању. Али те минијатуре, невеште цртеже стручњаци једва примете. Јер они говоре другачијим језиком записа или историје. Они су ванвремени, вантренутни, и постоје и непостоје, енигматични ћуте, залуд их је примећивати. Око сликара конзерватора их је увеличало без лупе. Око које је претраживало милиметар по милиметар болних места ради излечења или залечења. Сакупљати их вредно је колико и сакупљати макова зрна. Можда није? Увећање њихово дало им је простор тачним прецртавањем, умножавањем у нове димензије сагледавања. Угреби безимених нашли су путем своје невиности мисао која је зацвркутала.» «Зацвркутала» боље рећи пропојала у сусрету са песником, који је игром случаја, а боље је рећи промислом Творца и конзерватор.

А ево како је Драган Хамовић окарактерисао другу Ђокићеву књигу: «Збирка песама «Господ над војскама» јесте књига Ђокићевог континуитета. На поетском плану песник се и даље држи изабраних и освојених формалних одлика: прелаз између везаног и слободног стиха, необична и разноврсна сликовна атмосфера и покретна тачка гледишта, инсистирање на наглашеној звуковно-мелодијској страни исказа, као и чести и смели асоцијативни спрегови, који понекад песму чине мање пријемчивом за разумевање, али је зато чине привлачном на онај мистични симболистички начин.» Ако се базирамо на последња два израза којима је Хамовић дефинисао Ђокићеву поезију, «мистични» и «симболистички», видимо да је аутор уствари прави представник своје генерације по усмерењу и да је са друге стране сам постао слика, или песма древних мајстора и језика који је оплођен заборављеним старо-српским и црквено-словеним речима. Такоје Милан Ђокић песник сва три спрата српског језика од којих је по градацији владике Данила Крстића, први спрат говорни модерни језик, други спрат стари српски језик, а трећи црквено-словенски.

Одмах по објављивању књиге «Господ над војскама», која је изашла као прва књига, сада надалеко познате, едиције «Поезија данас» краљевачке «Повеље» уследила је и уметничка монографија посвећена Милану Ђокићу којом је поред ликовног стваралаштва обухваћен и ауторов песнички опус где на светло дана, поред песама мистичног тока, излазе и песме које подражавају и други ауторов поетски и стваралачки ток. То су песме о познатим сликарима и сликарским правцима о којима Милан Ђокић промишља, некада на врло критичан, а понекад и на један шаљив начин. Ове песме биле су окосница песничке књиге «Потез», која излази као прва књига едиције «Словар» Књижевног клуба Краљево и то као награђени рукопис, годишњом наградом из фонда др Хранислава Милошевића. Приликом композиције његове треће књиге многе песме, које ова књига доноси као нове биле су већ написане, али нису ушле међу корице «Потеза». Због тога су у овом избору песме из књиге «Потез» и нове, необјављене, разврстане у више целина, а не као песме из прве две књиге које су распоређене у целине које су именоване насловима књига у којима су објављене. Међу новим песмама издвојио се и циклус песама под заједничким насловом «Повратак» у којима Ђокић пева свој родни крај и на неки, опет мистични и тајни, начин му се враћа.

О самом односу према стварању и рађању песме најбоље говори сам аутор у свом аутопоетичком тексту «Рађање песме» у коме описује сав «порођајни» грч и динамику стварања. « Хтели бисмо, да ногом осетимо чврсто тло, где се стварност потврђује, а с тим, устрепталост чула и духа, као да смо на некој обали, али она, иако присутна, измиче, иако, невидљива. У несигурној тачки се пренемо, па опет, корак нас, сам по себи, вуче, напред, некамо и некуд. Хтели бисмо, истовремено у сан непристајања, но на хоризонту, који се наједном озари, назре се нека реч. Свакако- да је забележимо. Подлога, при руци нађено парче папира и некаква писаљка, дају повод да се иде даље и да се нижу речи, уз селективно одбацивање и прихватање из корпуса могућности. Реч једна вуче другу у ритму корака , или у ритму дисања, што се отвара из утишаности, оклопили смо се у неку руку, у њој. Сад се већ указује неки ритам, ван нас, коме се подређујемо, речи се ређају на хартији, пљуште.

Дошли смо до конструкције, а с њом иде деконструкција, безазлена игра, тако да не знамо, шта ће од тога испасти.То још није песма. Склонили смо папир са забележеним текстом, предали га тренутном забораву. Настаје привидно хлађење, другачија визура, истовремено се гледамо. И она, гледа нас, невидљива. Нешто недостаје. Сокови... После спонтаног временског интервала, отварамо је, гледамо, условно као непријатеља, вршимо поправке, ситна дотеривања. Завршница. Прво jе сричемо, затим читамо на глас. И шапатом.»

Књигу изабраних и нових песама «Ине светлости» отварају песме назначења и назирућег апокалиптичног тона, а завршава циклус песама «Кад се градила Жича» која је објављена у књизи «Господ над војскама», а има посебно место, како сама Жича у историји Србије, тако и сами спев у срцу његовог аутора.

Овом пропратном тексту додајемо и речи Срета Бошњака, приређивача Ђокићеве монографије који за Ђокића каже да је поред тога што је: «сликар, песник и есејиста, интелектуалац широког спектра интересовања, конзерватор и рестауратор старог сликарства,» и «човек дубоких осећања и сјајне имагинације, мислилац, аналитичар, заљубљеник у истину и тих мистичар озарен идејом неке исконске религиозности» и да «сваки дијалог са његовом уметношћу мора поћи од ових чињеница и у њима наћи ослонац за права питања, пре но за праве одговоре.»

Ипак завршићемо цитатом из Ђокићевог есеја «О поетском тексту» у коме он дефинише сву драму и положај песника у свету. «Препознати свој глас у средишту проблема, збивања, тј,(бити) са Творцем, у сред безмерја. Усред језика, који је задужен за именовање. Ухватити се у коштац, са тим тестом. И бити свој.»

Александар Марић

СВЕСТВАРНОСТ ОБРУЧЕНА РЕЧИМА

(О књизи Александра Марића „Обручавање светлости“ Књижевни клуб Краљево 2014)

          

Читање рукописа, односно књиге која то још није, а жели да то буде, за свакога који се тиме  бави је сусретање две велике човекове радости: радости читања и радости настајања књиге која,  после тога  читања, креће у свој самостални живот. Дакле, у нова читања. Из тог чина, првог читања рукописа, увек се роди мисао која те не напушта чак и када би ти то хтео. Са тобом је где год да си. Све друго из рукописа, а то се свима пре или касније дешава, скоро да заборавиш. Али, ту сушту поруку правога писца и да хоћеш не можеш да заборавиш. Она је постала део тебе, твога начина размишљања, твога система вредности, свакодневног понашања и односа према нашој јединој и никад истој стварности.

У случају рукописа   Обручавање светлости  Александра Марића за мене, а свако ће је другачије доживети, она би могла да гласи: Реч је прамајка мноштва, звоно које њише околину у ритму Боготворења. А шта је песма и ко је песник, одмах ти се испречи непостављено, а од свуда видљиво питање. Александар Марић нуди одговор који приличи само рођеним, а молитвеним песницима. Њима је песма једини дом, а молитва једино оружје. Ако томе додамо да се све што нам се догађа догађа се испод, за све истог небеског покрова, и да је  наше тело крхко корабље душе, трошни, али једини сведок нашег путовања којим се, преко обале дрскости, стиже у суштину ћутања, где је одговор само један. По Александру Марићу он гласи: У ћутању се чека смрт која ће свакако проћи. И ето поенте, мајушне светиљке забодене на краткој, трновитој путањи између две човекове ноћи, молитвено ушушкане у девет канонских ћутања. То је онај свима видљиви део песникове поруке. Али, ако заронимо испод казане нам површине, у дубину написаних речи, открићемо сушту поенту. А она у слободној интерпретацији гласи: живот је вечан, а смрт је пролазна. Дакле, смрт је смртна. А шта је онда човек?  Он је празнина обручена светлошћу. Може да је испуни само отеловљена реч. Свако је свој пинтор, свако је дрводеља самога себе. При томе нико не сме да сметне са ума да је он део свеприсутне целине много веће него што је он сам. На вест о пожару у Хиландару, тој целини свих наших целина, песник жали за конацима  за кућама нашиим одморишта телима нашим али се и радује што Храм пречисте Богородице остаде недирнут и у њему знање и памћење нађоше заклон. Задивљујуће звучи и питање које песник Александар Марић поставља себи, али и нама, на крају невелике песме посвећене хиландарским кипарисима осликаним вертикалама , васељенским копљаницима.

   

Да ли спавају, или поју тајно

 у својој дрвеној души?

       

У песниковој души то се чудесно благоодмарајуће, са сваке слике Хиландара препознатљиво дрвеће, омонашило и постало несигурноме дивни шум.  Можемо слободно дописати: ослонац души  уморној од од нелепе свакодневице. За ралику од њега друго биљно, а свето,  знамење Хиландара, лоза посађена светом Симеоновом руком виђена песниковим очима  доноси плод на свако зрно - два дечја ока. Дакле најжељенији живот дарује  животу који га нигде на другом месту није могао наћи. Ову кратку песму која је заправо порука новоме засаду нашем, песник вешто премешта и у разним варијацијама, понавља и појачава кроз цео циклус насловљен (Оцу који расте – Ивану В. Лалићу). Византија , порука из светла,  као највеће огледало духовног света израња постепено кроз боју, покрет, дах, плач летописца. Из Ћирилове се азбуке узвисује, каже песник, ...над наметнутом стварношћу, кристализује трагове наших дана. Ти трагови наших кратких, али и свих дана од ПОСТАЊА до овог трена,  поетски су најдубље доживљени у циклусу Памћење воде. Вода није само симбол или нешто свагдашње без чега нико, никада и нигде не може. Она је много, много више од тога. Она је остварена стварност и колевка свега живога, никад умрлога. Благородна сила која о нама све зна, а ми о њој ништа. У тој воденој древности песник тражи и налази обожено памћење света добро сакривено од додира савремене и свевремене празнине.  Признаје себи, а то је одлика зрелсти песме, видљиво или невидљиво, скривено или озакоњено двојство сваког од нас. Он, попут доброг, малог извора из којег израста моћна река, молитвеним речима поји два човека смештена у једном. Они су за њега сви ми, вечити истожедници.  

     

И у тој свевременој, упркос свим стварностима, непромењеној истожедности, настањене су све наше одувек премале, појединачне жедности прошлости и будућности.

  

А ова, праведно нам досуђена стварност, врх острва издигнут изнад водене површине, занавек остаје ту где је и сада. У себи самој, али не одвојена од оне написане обале, на почетку поменуте и исказане двоструке човекове радости.

Милоје Радовић

Језик технике и духа Љубинка Дугалића

О књизи Љубинка Дугалића "КВАДРАТ". Књижевни клуб Краљево 2011.

У времену када књига постаје и јесте роба, а поред ње и све остало живо и неживо, и када се глас песника све теже чује у мноштву гласова са велике глобалне пијаце света, Љубинко Дугалић свој песнички рукопис почиње „Упутством за употребу“ књиге. Такво упутство, могло би се рећи, и није толико потребна ствар, али Дугалић нам оваквим поступком скреће пажњу на то да се књигом данас неправилно барата и да таква (зло)употреба може довести до квара налик онима који се јављају на техничким апаратима. Пре Упутства он Почетном песмом дефинише књигу као „писану или штампану поруку“ за коју је језиком технике „потребан матерјал који оставља убедљив траг на другом матерјалу“. Тај „убедљиви траг“ сматра Дугалић има за предуслов слободу и бол, јер се „без бола и слободе писањем узалуд празнине савладавају“. Тако долазимо и до друге особине или боље рећи песничког става да поезија поред тога што мора бити убедљива, мора да буде и испуњујућа, да побеђује празнину и то речима које добијају више значење при њиховом читању. Тако Дугалић језик технике који се све више заузима места у обичном говору, ставља у контекст поезије и додаје му мало од поетског.

У Дугалићевој песми „До следећег буђења“ песник се враћа на почетке и то на својеврсно песничко рођење и прво јављање у селу Полумиру, које је по легенди добило име због сусрета завађење Савине браће, који су се по причи баш у овом селу сусрели. У песми „Књига утисака“ јавља се други тон певања супротан певању почетка, то је апокалиптички тон, у коме се поред пророчког јавља и сумња у све написно које преживљава „по бившој пучини плутаће/ узалуд исписна/ књига утисака“.

У циклусу песама „Оружја“ које носе и интригантан поднаслов „народне песме“ песник повезује садашњост и прошлост и то тако да се тумачећи прошло објашњава и најављује могућу будућност. Песник у њима трага за узроцима у дубини протеклог времена убацивањем реалиних ликова у субјективни поредак ствари који сам песник креира. Тиме ствара сценографију која је некада исписана језиком апсурда која служи да места у биографијама конкретних личности рефлектује на садашњост и то у неочекиваном следу догађаја који доводе до још невероватнијих последица. То најбоље илуструје песма која носи назив „Еугеника“ којом песник прозива узрок, тачније замисао Франсиса Галона, која је свој најекстремнији израз ималa у Хитлеровом црном походу и која на жалост, његовом смрћу још није ишчезла, јер се и данас све чешће чују гласови како је превише људи на земљи и да тај број треба смањити. А сви начини да се то оствари су језивији од било ког Хитлеровог плана.

Песник говори и о фризирању историје у песми „Оружје“, а у песми „Балкан“ особине свог поднебља, било позитивне, било негативне налази и у другим народима и поднебљима. У својеврсном диптиху „О мерачима времена“ осврнуо се на оне који говоре и владају речима. Они су по Дугалићу пред великим искушењима јер „театри од камена и без резервних места у партеру порушени су“ и све се изменило од када „пророци вернике подучавају сопственим/ уместо измишљеним примерима“. Зато су и речи „поузданије од сечива за појасом“. Да постоје и они који злоупотребљавају владавину речима говори други део диптиха и то аутор изражава сатиричном сликом „Они се јавно одмарају/ прикупљају снагу за савршеније послове/ какви су онанисње, депилирање/ и обилазак поплављених подручја“

Песма „Заклетва“ настаје преламањем у стихове учитељске заклетве учитељице Јулијане Ковачевић краљу Србије. Овим поступком он сврстава текст ове заклетве у књижевност међу све оне старе списе, повеље и хрисовуље и апелује на повратак вредностима српске просвете која је у дубокој кризи, у којој се изгубио однос према личности ђака. Јер је службено занимање учитељ који је и васпитач и извор благотворних и корисних знања је нестало, а ученик је постао само објекат који успешно треба да савлада задати програм.

ДИЈАГНОЗА ДУШКА ДОМАНОВИЋА

Душко Домановић „Пуна линија“ Књижевни клуб Краљево 2012.

Књига Душка Домановића, која је недавно изашла, збир је прозних независних целина, које чине један мозаик прича из урбаног живота. Тај урбани миље је уствари Домановићев микро-свет у коме битишу обични људи са свим својим манама и врлинама и углавном претоварени теретом својих амбиција или очекивањима средине у којој живе. Аутор се у неким причама појављује као сведок, а у некима је и сам протагониста својих прича. Због велике дозе аутобиографског, свет је у причама непосредно доживљен, па су у неким моментима, ликовним језиком речено, хипер-реалне.

Али шта је Домановићева реалност?

То је дегенерисана реалност, васељена пала на земљу на којој преовлађује ноћ. Ноћ која је наступила, по Берђајеву, заласком дана Новог доба и наступањем Новог средњовековља. И заиста, све је у тмасти, све кроз сумрак, истина сналази Домановићеве јунаке, они се само у драматичним тренуцима својих живота у њој десе, а све остале тренутке живе у некој нејасној, псеудореалној атмосфери коју ствара градска средина. Пробуђени ликови у својој муци схватају лаж око себе, али нема преко потребног освита. Изостаје зора, све је замка, самсара, па Домановић, као и стил живота којим је урбано прожето не даје спасоносне лекове. Домановић само даје дијагнозу, бележи тренутно стање. Када полази за узроцима он налази поново псеудоузроке, који када се открију само дуплирају или чак мултипликују лажну слику коју дају крхотине суптитута духовности које су једине доступне.

Језик те снижене васељене је такође, да се изразим у духу Домановићевог текста, љоснуо о ледину. Пошто је божанско и усхићено проглашено заосталим и застарелим, језик света Домановићеве прозе умногоме је језик уличног жаргона. Пошто на површину и у први план излази језик обичног и профаног, језик који се употребљава на улици, у кафани, бару у све добија карактер драмског. Јунаци говоре о својим преживљавањима, или их износи аутор стилом којим то раде драмски писци, када желе да забележе аутентични израз и поделе емоције свакоме од нас својствене.

«Пуна линија» Душка Домановића је и прозни вентил једног песника, чија се поезија на неким местима пројављује у пасажима између две прозне масе. И када би се запитали где је аутор, одговор би могао бити у поезији, у којој се и надомак које се налазе Домановићеви јунаци и он сам. У поезији у која је једини зрак истине који пробија непробојно оловно небо духом закржљалог света урбане лажи.

Александар Марић

О књизи песама "Анђели жетеоци"

О књизи песама "Анђели жетеоци"

Књижевни клуб Краљево, 2008.

У време раслабљеног и видно униженог положаја поезије на хоризонту друштвеног интересовања и бриге, у доба када предани аутори стихова опсесивно траже нове начине и поступке казивања, не би ли свој песнички глас учинили препознатљивим и обезбедили себи издвајање из слојева просечности и рутине – ретка је прилика срести се са остварењима ствараоца који се готово императивно ослања на у великој мери канонску, утврђену поетику.

Својом трећом књигом песама Анђели жетеоци, Александар Марић стваралачки суверено настоји да евоцира поетичку матрицу духовне поезије, као незаобилазног наслеђа наше средњовековне књижевности. Традиција, као и њен утицај на нашу стварност, за овог песника су, очигледно, иницијални мотив. Прошлост је стављена у функцију делатне силе, живо присутна и инспиришућа.

Овакво тематско полазиште, Марић је имао и у своје две претходне збирке Студеница,Студеница и Косовски прозбеник. Међутим, чини се да је у књизи Анђели жетеоци песник склон нешто стишанијем гласу, изразу који је доста прочишћен и остварује се у медитативнијем тону. Бираном лексиком, често поетски зачињеном архаизмима, чак и старословенским речима, аутор ових стихова остварује стилско-мелодичну линију певања карактеристичну за поезију литургичкога одређења. У појединим песмама ове збирке могуће је препознати и конкретне елементе молитвеног певања, плански подражаване, како би се донекле опонашао канон. У ту сврху, песник каткада користи и јектеније, понављање одређеног позива, карактеристичног за литургијски обред кји подразумева саборност (Подај Господе, Господе помилуј...) Свесно или не, Марић у извесном броју песама, норочито онима које су писане као сведочанства о савременицима или псеудоповести инспирисане неким историјским догађајем или личношћу, посеже за књижевним облицима, стандардним у средњовековној књижевности, као што су молитва, виденије, приказаније или, рецимо, запис. Ово се може тумачити и као пресудан утицај очигледно преовладавајуће лектире. Ипак, мера ауторске тежње ка модернистичкој интервенцији у примењеној класичној форми мора се приметити и признати.

Уочава се и напор учињен у намери да се књига ваљано структурира, да се след песама успостави према логици мотивске међузависности. Књига је сачињена од пет циклуса, са прологом и епилогом. Са становишта организације песама и циклуса у књизи Анђели жетеоци, можемо разазнавати и делове тематско-мотивских простора које она отвара.

Једна од доминантних тема ове књиге песама јесте извесна врста духовног осврта аутора на дела и животе појединих стваралаца, историјских личности и светаца, али и на кључне догађаје чије је историјско значење дубоко укорењено у културном и традицијском ткиву колектива. Песнички поступак је такав да аутору обезбеђује позицију индивидуалног гледишта и расуђивања, али итовремено препознајемо и склоност ка прихватању општих, устаљених истина.

У неколико песама, Марић се обраћа песницима савременицима, изразитим стваралачким фигурама српске модерне поезије: Миодрагу Павловићу, Ивану В. Лалићу, Богдану Мрвошу, Даринки Јеврић, али и сликарима Милићу од Мачве и Мићи Михајловићу и другим уметницима. Оваква потреба песника да кореспондирају са ствараоцима које доживљавају као духовне сроднике није реткост. У Марићевом случају, могли бисмо приметити још један повод (сем овог зазива по сродности) да у својим песмама тематизује властити однос према делима других стваралаца. Објашњење би се могло наћи у ауторовој потреби да продубљује своју увереност како је могуће бити модеран стваралац и у већ освојеним поетичким просторима, јер поменути ствараоци то најбоље потврђују. Отуда и прија чињеница да један млад песник, као што је то Александар Марић, посвећено и куражно трага за својом стваралачком индивидуалношћу тамо где ју је најтеже наћи. Отворити нови траг у живом ткиву традицијски освојеног и установљеног поетичког простора јесте најтежи изазов за једног ствараоца, али је добробит вишеструка.

Остаје само да се песнику Александру Марићу пожели да то и оствари.

Дејан Алексић

О књигама изабраних песама Верослава Стефановића и Милоша Милишића

О ДВА ПЕСНИЧКА ИЗБОРА ИЛИ РУКЕ ПОЕТИКЕ КОЈЕ ДРЖЕ МРЕЖУ

(О књигама изабраних песама Верослава Стефановића и Милоша Милишића)

Почећу са једним записом континуитета, песничким родословом краљевачке песничке сцене (по Богдану Мрвошу чији је критеријум била хронологија објављивања првих песничких књига), из које потичу два песника који скоро у исто време имају потребу да изврше пресек своје поезије у облику изабраних песама.

Петар Вулић, Стеван Ђаковић, Радисав Диса Милошевић, Драган Илић, Драгољуб Миловановић Стале, Слободан Влајић, Богдан Мрвош, Љубиша Мишић, Миломир Краговић, Драгиња Урошевић, Верослав Стефановић, Драган Б. Ђоковић, Иван Рајовић, Рајица Драгићевић, Милош Милишић...

Овде се заустављамо. Рођене су поетике о којима вечерас говоримо.

Када је реч о књижевној сцени Краљева и песницима који су у овом граду писали и објављивали своје песме, не можемо почети без претходног листања два књижевна часописа „Октобар“ и „Повеља“ који су бележили појављивање и развој сваког „Орфеја са Ибра“. Милош Милишић се појављује раних осамдесетих у „Октобру“, док се Верослав Стефановић појављује скоро деценију пре. Међутим, прве књиге објављују у размаку од само четири године године. Верослав Стефановић „Раствор жртве“ 1980. године, а Милош Милишић „Восак, поморанџе“ 1984. године.

У међувремену још два краљевачка песника јављају се са својим првим збиркама и та чињеница даје повода за један значајнији осврт Моме Димића под називом „Песници осамдесетих“. Он каже: „Ма колико се најмлађи краљевачки песнички нараштај настављао на орфичке гласове из седамдесетих, па ако хођемо и на оне из претходне бурне деценије, одликује га, сасвим извесно, снажнија лапидарност израза, интелектуална отвореност као и доследније праћење савремених, модерних поетских трендова.“ У истом есеју Димић за Стефановића каже да је „опори, тамни али и нежни лирик, далеки сабрат Бранка Миљковића (или нешто ближи Љубише Мишића) свој осетљиви и трепељиви слух приклања реском убојитом говору – ромору костију и лобања“ осврћући се на Стефановићеву рукописну збирку „Шта ће споменик кајсијама“ изашлој, као сепарат, у „Повељи октобра“ 1975. године.  За разлику од првенца, који никада није изашао у овом облику и под овим насловом као засебна књига Веркова прва књига „Раствор жртве“ доноси, како је запазио један од критичара , дах природе и музику нечуја што долази, по Димићу, из његових хераклитовски утегнутих вода и до „треперавог ваздуха и распореда стабала и воћака по пољима његовог детињства“.

У истом осврту Димић сагледава и поезију Милоша Милишића која уствари постаје друго крило поетског израза који се стварао у Краљеву. Он каже да Милишићева „планета, песничка и стварна, саздана је не само од рођења „росе на лиснатом јутру“, материнске дојке и безаленог подврискивања детињства, или доцније од возова, радосних путовања, девојака, воска и поморанџи – него и пакла који оличавају увек други као и смрти једино обећане!“ Он у првој Милишишевој књизи налази утициј Васка Попе. Владимир Шекуларац, у рецензији прве Милишићеве књиге, каже да је његова поезија низ жестоких слика којима десакрализује љубав, а хармонична слика света разбија у растргане призоре прожимања елемената у колоплету љубави и мржње“.

Због чега оволико баш о првим књигама ова два песника, када је овде ипак реч о представљању избора из поезије шест Стефановићевих и првих пет Милишићевих песничких књига. То је зато што баш овде видимо корене и наговештаје пута којим су се развијала два различита песничка дела. Стефановић дубоко привржен родним местом, и местом у коме живи, не одваја се од Мораве, од људи који живе око њега, чиме потврђује блискост са песником Љубишом Мишићем, коме су иначе у избору који је приредио Димитрије Јовановић, посвећене две песме. Код Милишића, условна сродност са Попом, смешта га усред националне драме, баца га у тематику страдања, подизања и пада националног поноса. То говоре и наслови наредних песничких књига, код Стефановића „Посебне игре“, „Људи на киши“, „Сам живот“, „Детаљи негатива“. Код Милишића „Јуда у Србији“, „Црни петак“, „Огњена река Михаила Атрапе“, „Украдена врата“.

Ипак, упркос свим разликама, у стваралаштву ова два песника, осећа се , међу њима, генерацијска спона. Па тако оно што је код Стефановића стављено у први план, код Милишића је у другом, а оно што је код Милишића за вику, до Стефановића стиже лагано као ветар на водом Мораве.

Пример  су песме које настају као рефлексија страдања српског народа. У песми „Распеће“ Стефановић каже „Срби у Крајини / иду у шуму / на излет у историју / на бедрима носе децу / у зубима кревет“ и размишља, опет кроз призму завичаја „Да је облак / па да се пресели / у Шумадију / да преспава макар једну ноћ“. Док је код Стефановића све представљено лирски уз исон Мораве, Милишић у песми „Књинани“ пева у пуној дози епике: „Воде пошле изворима / док ви доле / оне горе / планине се тресу клате / да помресте и ви с њима / него што сад тумарате“. И завршава „ Јама бисте допанули /и у песме ушли лако / напунили кости земљом / мислили сте браћи ћемо / овде нико ни заплако.“ Стефановић од огњишта српског села, које је навикло да прима и храни изгнанике са разних страна (и Словенце, који су сваког октобра долазили да се поклоне сенима невиних жртва) гледа како што лакше, попут облака, да их приближи ватри и ушушка у мир Шумадије, а Милишић пева уз тужну струну, која леди крв и бележи, нелажљиво и јунаштва, али и кукавичлуке.

Милишић и Стефановић су песници који су оставили не само трага у својим књигама, већ су активно учествовали и учествују у културном и друштвеном животу града. Тако је сваки песник који се рађао после, задње поменутог чвора песничке бројанице, морао да у разним приликама, па нека је то и случај мене самог, да сретне брку са лулом у руци коме треба да преда неколико тешко исцеђених стихова на неки од књижевних конкруса. На другој страни није могао, а да не примети стаситог човека који нас плаши Црним Петком и другим чудима апокалиптичне стварности. Писац ових редова није утекао мрежи које су ова два пара руку на књижевној сцени Краљева разапела. Као почетник, и на прекретници, да ли ће ми писање бити усуд или не, у равном Банату, где сам живео, као одбегло семе, десило се књижевно вече под насловом „Краљевчани у Панчеву“ које је организовао Богдан Мрвош, оснивач „Октобра“ и оснивач панчевачких „Свезака“. Представљена је едиција коју је Краљевачки Књижевни Клуб објавио почетком деведесетих. И баш на сцени Омладинског културног центра почињу да теку стихови краљевачког песничког језгра, тако ефектни, тако мирни, неодољиви... На сцени су били, међу песницима и Верко и Милош. По тој вечери, на којој нисам лично упознао песнике, упознајем панчевачког песника Драгослава Лацковића и признајем му да пишем. Одбегло семе је добило сигнал да треба да клија, прво у најплоднијој земљи Баната из које је и ВаскоПопа, песник чији слободни стихови су остварили најјачи утичај на оба песника, очијим књигама говоримо, а потом када је требало да буде расађено поново се вратило у Краљево на даљу негу и узрастање.

Завршићемо именима која се појављују (књигама) у песничком родослову после прве петнаесторице. Ратко Драгићевић, Милан Ђокић, Радисав Вучковић Рибнички, Душан Стојић, Рајко Кнежевић,Зоран Весковић Печеношки, Димитрије Јовановић, Добрила Маравић, Љубинко Дугалић, Драган Хамовић, Дејан Алексић, Живорад Недељковић, Ненад Бургић, Милоје Радовић, Надежда Танасковић, Александар Марић, Драган Грбовић, Иван Новчић, Драган Бунарџић, Милош Петровић, Душко Домановић, Марко Лужњанин, Мирољуб Столовић и многи други који још до књиге нису дошли, а чија поезија стасава у стакленој башти песничког расадника у који се Краљево, засигурно, претворило...      

Александар Марић

Милан Ђокић: ДРВО

ДРВО

Једно дрво од стакла путује

А ветар не разбија

Једно дрво постаје метла

Ветрова и путује

А вода не бистри

Једно дрво постаје сплет

Претњи и за час израсте шума

А руже не падају

Под ударцима разбеснелог ветра

Над завичајем

Једно је дрво постало киша