О ДВА ПЕСНИЧКА ИЗБОРА ИЛИ РУКЕ ПОЕТИКЕ КОЈЕ ДРЖЕ МРЕЖУ
(О књигама изабраних песама Верослава Стефановића и
Милоша Милишића)
Почећу са једним записом континуитета, песничким
родословом краљевачке песничке сцене (по Богдану Мрвошу чији је критеријум била
хронологија објављивања првих песничких књига), из које потичу два песника који
скоро у исто време имају потребу да изврше пресек своје поезије у облику
изабраних песама.
Петар Вулић, Стеван Ђаковић, Радисав Диса Милошевић,
Драган Илић, Драгољуб Миловановић Стале, Слободан Влајић, Богдан Мрвош, Љубиша
Мишић, Миломир Краговић, Драгиња Урошевић, Верослав Стефановић, Драган Б.
Ђоковић, Иван Рајовић, Рајица Драгићевић, Милош Милишић...
Овде се заустављамо. Рођене су поетике о којима вечерас
говоримо.
Када је реч о књижевној сцени Краљева и песницима који су
у овом граду писали и објављивали своје песме, не можемо почети без претходног
листања два књижевна часописа „Октобар“ и „Повеља“ који су бележили појављивање
и развој сваког „Орфеја са Ибра“. Милош Милишић се појављује раних осамдесетих
у „Октобру“, док се Верослав Стефановић појављује скоро деценију пре. Међутим,
прве књиге објављују у размаку од само четири године године. Верослав
Стефановић „Раствор жртве“ 1980. године, а Милош Милишић „Восак, поморанџе“
1984. године.
У међувремену још два краљевачка песника јављају се са
својим првим збиркама и та чињеница даје повода за један значајнији осврт Моме
Димића под називом „Песници осамдесетих“. Он каже: „Ма колико се најмлађи
краљевачки песнички нараштај настављао на орфичке гласове из седамдесетих, па
ако хођемо и на оне из претходне бурне деценије, одликује га, сасвим извесно,
снажнија лапидарност израза, интелектуална отвореност као и доследније праћење
савремених, модерних поетских трендова.“ У истом есеју Димић за Стефановића
каже да је „опори, тамни али и нежни лирик, далеки сабрат Бранка Миљковића (или
нешто ближи Љубише Мишића) свој осетљиви и трепељиви слух приклања реском
убојитом говору – ромору костију и лобања“ осврћући се на Стефановићеву
рукописну збирку „Шта ће споменик кајсијама“ изашлој, као сепарат, у „Повељи
октобра“ 1975. године. За разлику од
првенца, који никада није изашао у овом облику и под овим насловом као засебна
књига Веркова прва књига „Раствор жртве“ доноси, како је запазио један од
критичара , дах природе и музику нечуја што долази, по Димићу, из његових
хераклитовски утегнутих вода и до „треперавог ваздуха и распореда стабала и
воћака по пољима његовог детињства“.
У истом осврту Димић сагледава и поезију Милоша Милишића
која уствари постаје друго крило поетског израза који се стварао у Краљеву. Он
каже да Милишићева „планета, песничка и стварна, саздана је не само од рођења
„росе на лиснатом јутру“, материнске дојке и безаленог подврискивања детињства,
или доцније од возова, радосних путовања, девојака, воска и поморанџи – него и
пакла који оличавају увек други као и смрти једино обећане!“ Он у првој Милишишевој
књизи налази утициј Васка Попе. Владимир Шекуларац, у рецензији прве Милишићеве
књиге, каже да је његова поезија низ жестоких слика којима десакрализује љубав,
а хармонична слика света разбија у растргане призоре прожимања елемената у
колоплету љубави и мржње“.
Због чега оволико баш о првим књигама ова два песника,
када је овде ипак реч о представљању избора из поезије шест Стефановићевих и
првих пет Милишићевих песничких књига. То је зато што баш овде видимо корене и
наговештаје пута којим су се развијала два различита песничка дела. Стефановић
дубоко привржен родним местом, и местом у коме живи, не одваја се од Мораве, од
људи који живе око њега, чиме потврђује блискост са песником Љубишом Мишићем,
коме су иначе у избору који је приредио Димитрије Јовановић, посвећене две
песме. Код Милишића, условна сродност са Попом, смешта га усред националне
драме, баца га у тематику страдања, подизања и пада националног поноса. То
говоре и наслови наредних песничких књига, код Стефановића „Посебне игре“,
„Људи на киши“, „Сам живот“, „Детаљи негатива“. Код Милишића „Јуда у Србији“,
„Црни петак“, „Огњена река Михаила Атрапе“, „Украдена врата“.
Ипак, упркос свим разликама, у стваралаштву ова два
песника, осећа се , међу њима, генерацијска спона. Па тако оно што је код Стефановића
стављено у први план, код Милишића је у другом, а оно што је код Милишића за
вику, до Стефановића стиже лагано као ветар на водом Мораве.
Пример су песме
које настају као рефлексија страдања српског народа. У песми „Распеће“
Стефановић каже „Срби у Крајини / иду у шуму / на излет у историју / на бедрима
носе децу / у зубима кревет“ и размишља, опет кроз призму завичаја „Да је облак
/ па да се пресели / у Шумадију / да преспава макар једну ноћ“. Док је код
Стефановића све представљено лирски уз исон Мораве, Милишић у песми „Књинани“
пева у пуној дози епике: „Воде пошле изворима / док ви доле / оне горе /
планине се тресу клате / да помресте и ви с њима / него што сад тумарате“. И
завршава „ Јама бисте допанули /и у песме ушли лако / напунили кости земљом /
мислили сте браћи ћемо / овде нико ни заплако.“ Стефановић од огњишта српског
села, које је навикло да прима и храни изгнанике са разних страна (и Словенце,
који су сваког октобра долазили да се поклоне сенима невиних жртва) гледа како
што лакше, попут облака, да их приближи ватри и ушушка у мир Шумадије, а
Милишић пева уз тужну струну, која леди крв и бележи, нелажљиво и јунаштва, али
и кукавичлуке.
Милишић и Стефановић су песници који су оставили не само
трага у својим књигама, већ су активно учествовали и учествују у културном и
друштвеном животу града. Тако је сваки песник који се рађао после, задње
поменутог чвора песничке бројанице, морао да у разним приликама, па нека је то
и случај мене самог, да сретне брку са лулом у руци коме треба да преда
неколико тешко исцеђених стихова на неки од књижевних конкруса. На другој
страни није могао, а да не примети стаситог човека који нас плаши Црним Петком
и другим чудима апокалиптичне стварности. Писац ових редова није утекао мрежи
које су ова два пара руку на књижевној сцени Краљева разапела. Као почетник, и
на прекретници, да ли ће ми писање бити усуд или не, у равном Банату, где сам
живео, као одбегло семе, десило се књижевно вече под насловом „Краљевчани у
Панчеву“ које је организовао Богдан Мрвош, оснивач „Октобра“ и оснивач
панчевачких „Свезака“. Представљена је едиција коју је Краљевачки Књижевни Клуб
објавио почетком деведесетих. И баш на сцени Омладинског културног центра
почињу да теку стихови краљевачког песничког језгра, тако ефектни, тако мирни,
неодољиви... На сцени су били, међу песницима и Верко и Милош. По тој вечери,
на којој нисам лично упознао песнике, упознајем панчевачког песника Драгослава
Лацковића и признајем му да пишем. Одбегло семе је добило сигнал да треба да
клија, прво у најплоднијој земљи Баната из које је и ВаскоПопа, песник чији
слободни стихови су остварили најјачи утичај на оба песника, очијим књигама
говоримо, а потом када је требало да буде расађено поново се вратило у Краљево
на даљу негу и узрастање.
Завршићемо именима која се појављују (књигама) у
песничком родослову после прве петнаесторице. Ратко Драгићевић, Милан Ђокић,
Радисав Вучковић Рибнички, Душан Стојић, Рајко Кнежевић,Зоран Весковић
Печеношки, Димитрије Јовановић, Добрила Маравић, Љубинко Дугалић, Драган
Хамовић, Дејан Алексић, Живорад Недељковић, Ненад Бургић, Милоје Радовић,
Надежда Танасковић, Александар Марић, Драган Грбовић, Иван Новчић, Драган
Бунарџић, Милош Петровић, Душко Домановић, Марко Лужњанин, Мирољуб Столовић и
многи други који још до књиге нису дошли, а чија поезија стасава у стакленој
башти песничког расадника у који се Краљево, засигурно, претворило...
Александар Марић
