СА ТВОРЦЕМ УСРЕД БЕЗМЕРЈА

СА ТВОРЦЕМ УСРЕД БЕЗМЕРЈА

(О књизи изабраних и нових песама Милана Ђокића "Ине светлости"

«Милан Ђокић је сликар, живописац, конзерватор. Годинама је обилазио манастире, чистио и копирао фреске. Откривао црте и резе древних записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе и своја поимања значења узрока и порука нишчих, богатих и несрећних, силних и убогих. Одболовао је исте болове које је боловао средњовековни живописац, веровао у вере светих записа, знак далеког и прошлог приближавао и осавремењивао. Тако се заправо нашао у просторима позије.» Овако књижевник Љубиша Ђидић започиње белешку о песнику у првој објављеној књизи Милана Ђокића, «Седми трубач» која је изашла у издању крушевачке «Багдале» 1990. године. Да су Ђидићу биле доступне Ђокићеве песме настале много пре ове књиге, од којих неке као илустрацију континуитета његовог песничког рада објављујемо у овом избору, вероватно би своју тврдњу дефинисао на други начин и то да се песник нашао у просторима до тада сакривеним који су баш за њега остављени и сачувани. Развој израза који је нарочито видљив приређивачу овог избора, јер је имао додира са ширим песничким опусом, код Милана Ђокића је дуг, али трајан процес, који још није завршен. Многе песме аутор је и по неколико пута мењао и враћао се на њих са великих временских дистанци, које се у неким случајевима мере деценијама.

Настајање и овладавање личним песничким изразом код Ђокића је морало бити повезано са његовим опредељењем да се настани у Краљеву, а не у родном Крушевцу, или Београду у коме је почело његово песничко стасавање и угледање на великане српске поезије, који су управо у исто време кретали на пут ка златном руну поезије. Пре «повратка» у Краљево њему су биле понуђене и друге шарене престонице Европе као што су Париз или Берлин, он се њих «уздражао» и кренуо тиме путем поста и задовољења малим. И као што то бива у многим биографијама књижевника, или сликара, које су у овом случају повезане, Милан Ђокић избором добија позицију у самом средишту невидимог света, који је тек требао да буде откривен. Он пролазећи топониме, обилазећи света места, трагајући за записом и потписом древних живописаца, постаје сатрудник и настављач старих мајстора, а тиме и сам постаје сасуд духа којим је сва византијска култура прожета. Ево илустрације која се налази у Ђокићевом, на први поглед само ликовном есеју, који носи назив «Над угребима непознатог трудоделника»: «Сићушни, готово неприметно урезани у нежно тело фреске, поред крадом писаних потписа или записа. Име, грешност и година. Само то. Запис о присуству, о постојању. Али те минијатуре, невеште цртеже стручњаци једва примете. Јер они говоре другачијим језиком записа или историје. Они су ванвремени, вантренутни, и постоје и непостоје, енигматични ћуте, залуд их је примећивати. Око сликара конзерватора их је увеличало без лупе. Око које је претраживало милиметар по милиметар болних места ради излечења или залечења. Сакупљати их вредно је колико и сакупљати макова зрна. Можда није? Увећање њихово дало им је простор тачним прецртавањем, умножавањем у нове димензије сагледавања. Угреби безимених нашли су путем своје невиности мисао која је зацвркутала.» «Зацвркутала» боље рећи пропојала у сусрету са песником, који је игром случаја, а боље је рећи промислом Творца и конзерватор.

А ево како је Драган Хамовић окарактерисао другу Ђокићеву књигу: «Збирка песама «Господ над војскама» јесте књига Ђокићевог континуитета. На поетском плану песник се и даље држи изабраних и освојених формалних одлика: прелаз између везаног и слободног стиха, необична и разноврсна сликовна атмосфера и покретна тачка гледишта, инсистирање на наглашеној звуковно-мелодијској страни исказа, као и чести и смели асоцијативни спрегови, који понекад песму чине мање пријемчивом за разумевање, али је зато чине привлачном на онај мистични симболистички начин.» Ако се базирамо на последња два израза којима је Хамовић дефинисао Ђокићеву поезију, «мистични» и «симболистички», видимо да је аутор уствари прави представник своје генерације по усмерењу и да је са друге стране сам постао слика, или песма древних мајстора и језика који је оплођен заборављеним старо-српским и црквено-словеним речима. Такоје Милан Ђокић песник сва три спрата српског језика од којих је по градацији владике Данила Крстића, први спрат говорни модерни језик, други спрат стари српски језик, а трећи црквено-словенски.

Одмах по објављивању књиге «Господ над војскама», која је изашла као прва књига, сада надалеко познате, едиције «Поезија данас» краљевачке «Повеље» уследила је и уметничка монографија посвећена Милану Ђокићу којом је поред ликовног стваралаштва обухваћен и ауторов песнички опус где на светло дана, поред песама мистичног тока, излазе и песме које подражавају и други ауторов поетски и стваралачки ток. То су песме о познатим сликарима и сликарским правцима о којима Милан Ђокић промишља, некада на врло критичан, а понекад и на један шаљив начин. Ове песме биле су окосница песничке књиге «Потез», која излази као прва књига едиције «Словар» Књижевног клуба Краљево и то као награђени рукопис, годишњом наградом из фонда др Хранислава Милошевића. Приликом композиције његове треће књиге многе песме, које ова књига доноси као нове биле су већ написане, али нису ушле међу корице «Потеза». Због тога су у овом избору песме из књиге «Потез» и нове, необјављене, разврстане у више целина, а не као песме из прве две књиге које су распоређене у целине које су именоване насловима књига у којима су објављене. Међу новим песмама издвојио се и циклус песама под заједничким насловом «Повратак» у којима Ђокић пева свој родни крај и на неки, опет мистични и тајни, начин му се враћа.

О самом односу према стварању и рађању песме најбоље говори сам аутор у свом аутопоетичком тексту «Рађање песме» у коме описује сав «порођајни» грч и динамику стварања. « Хтели бисмо, да ногом осетимо чврсто тло, где се стварност потврђује, а с тим, устрепталост чула и духа, као да смо на некој обали, али она, иако присутна, измиче, иако, невидљива. У несигурној тачки се пренемо, па опет, корак нас, сам по себи, вуче, напред, некамо и некуд. Хтели бисмо, истовремено у сан непристајања, но на хоризонту, који се наједном озари, назре се нека реч. Свакако- да је забележимо. Подлога, при руци нађено парче папира и некаква писаљка, дају повод да се иде даље и да се нижу речи, уз селективно одбацивање и прихватање из корпуса могућности. Реч једна вуче другу у ритму корака , или у ритму дисања, што се отвара из утишаности, оклопили смо се у неку руку, у њој. Сад се већ указује неки ритам, ван нас, коме се подређујемо, речи се ређају на хартији, пљуште.

Дошли смо до конструкције, а с њом иде деконструкција, безазлена игра, тако да не знамо, шта ће од тога испасти.То још није песма. Склонили смо папир са забележеним текстом, предали га тренутном забораву. Настаје привидно хлађење, другачија визура, истовремено се гледамо. И она, гледа нас, невидљива. Нешто недостаје. Сокови... После спонтаног временског интервала, отварамо је, гледамо, условно као непријатеља, вршимо поправке, ситна дотеривања. Завршница. Прво jе сричемо, затим читамо на глас. И шапатом.»

Књигу изабраних и нових песама «Ине светлости» отварају песме назначења и назирућег апокалиптичног тона, а завршава циклус песама «Кад се градила Жича» која је објављена у књизи «Господ над војскама», а има посебно место, како сама Жича у историји Србије, тако и сами спев у срцу његовог аутора.

Овом пропратном тексту додајемо и речи Срета Бошњака, приређивача Ђокићеве монографије који за Ђокића каже да је поред тога што је: «сликар, песник и есејиста, интелектуалац широког спектра интересовања, конзерватор и рестауратор старог сликарства,» и «човек дубоких осећања и сјајне имагинације, мислилац, аналитичар, заљубљеник у истину и тих мистичар озарен идејом неке исконске религиозности» и да «сваки дијалог са његовом уметношћу мора поћи од ових чињеница и у њима наћи ослонац за права питања, пре но за праве одговоре.»

Ипак завршићемо цитатом из Ђокићевог есеја «О поетском тексту» у коме он дефинише сву драму и положај песника у свету. «Препознати свој глас у средишту проблема, збивања, тј,(бити) са Творцем, у сред безмерја. Усред језика, који је задужен за именовање. Ухватити се у коштац, са тим тестом. И бити свој.»

Александар Марић

СВЕСТВАРНОСТ ОБРУЧЕНА РЕЧИМА

(О књизи Александра Марића „Обручавање светлости“ Књижевни клуб Краљево 2014)

          

Читање рукописа, односно књиге која то још није, а жели да то буде, за свакога који се тиме  бави је сусретање две велике човекове радости: радости читања и радости настајања књиге која,  после тога  читања, креће у свој самостални живот. Дакле, у нова читања. Из тог чина, првог читања рукописа, увек се роди мисао која те не напушта чак и када би ти то хтео. Са тобом је где год да си. Све друго из рукописа, а то се свима пре или касније дешава, скоро да заборавиш. Али, ту сушту поруку правога писца и да хоћеш не можеш да заборавиш. Она је постала део тебе, твога начина размишљања, твога система вредности, свакодневног понашања и односа према нашој јединој и никад истој стварности.

У случају рукописа   Обручавање светлости  Александра Марића за мене, а свако ће је другачије доживети, она би могла да гласи: Реч је прамајка мноштва, звоно које њише околину у ритму Боготворења. А шта је песма и ко је песник, одмах ти се испречи непостављено, а од свуда видљиво питање. Александар Марић нуди одговор који приличи само рођеним, а молитвеним песницима. Њима је песма једини дом, а молитва једино оружје. Ако томе додамо да се све што нам се догађа догађа се испод, за све истог небеског покрова, и да је  наше тело крхко корабље душе, трошни, али једини сведок нашег путовања којим се, преко обале дрскости, стиже у суштину ћутања, где је одговор само један. По Александру Марићу он гласи: У ћутању се чека смрт која ће свакако проћи. И ето поенте, мајушне светиљке забодене на краткој, трновитој путањи између две човекове ноћи, молитвено ушушкане у девет канонских ћутања. То је онај свима видљиви део песникове поруке. Али, ако заронимо испод казане нам површине, у дубину написаних речи, открићемо сушту поенту. А она у слободној интерпретацији гласи: живот је вечан, а смрт је пролазна. Дакле, смрт је смртна. А шта је онда човек?  Он је празнина обручена светлошћу. Може да је испуни само отеловљена реч. Свако је свој пинтор, свако је дрводеља самога себе. При томе нико не сме да сметне са ума да је он део свеприсутне целине много веће него што је он сам. На вест о пожару у Хиландару, тој целини свих наших целина, песник жали за конацима  за кућама нашиим одморишта телима нашим али се и радује што Храм пречисте Богородице остаде недирнут и у њему знање и памћење нађоше заклон. Задивљујуће звучи и питање које песник Александар Марић поставља себи, али и нама, на крају невелике песме посвећене хиландарским кипарисима осликаним вертикалама , васељенским копљаницима.

   

Да ли спавају, или поју тајно

 у својој дрвеној души?

       

У песниковој души то се чудесно благоодмарајуће, са сваке слике Хиландара препознатљиво дрвеће, омонашило и постало несигурноме дивни шум.  Можемо слободно дописати: ослонац души  уморној од од нелепе свакодневице. За ралику од њега друго биљно, а свето,  знамење Хиландара, лоза посађена светом Симеоновом руком виђена песниковим очима  доноси плод на свако зрно - два дечја ока. Дакле најжељенији живот дарује  животу који га нигде на другом месту није могао наћи. Ову кратку песму која је заправо порука новоме засаду нашем, песник вешто премешта и у разним варијацијама, понавља и појачава кроз цео циклус насловљен (Оцу који расте – Ивану В. Лалићу). Византија , порука из светла,  као највеће огледало духовног света израња постепено кроз боју, покрет, дах, плач летописца. Из Ћирилове се азбуке узвисује, каже песник, ...над наметнутом стварношћу, кристализује трагове наших дана. Ти трагови наших кратких, али и свих дана од ПОСТАЊА до овог трена,  поетски су најдубље доживљени у циклусу Памћење воде. Вода није само симбол или нешто свагдашње без чега нико, никада и нигде не може. Она је много, много више од тога. Она је остварена стварност и колевка свега живога, никад умрлога. Благородна сила која о нама све зна, а ми о њој ништа. У тој воденој древности песник тражи и налази обожено памћење света добро сакривено од додира савремене и свевремене празнине.  Признаје себи, а то је одлика зрелсти песме, видљиво или невидљиво, скривено или озакоњено двојство сваког од нас. Он, попут доброг, малог извора из којег израста моћна река, молитвеним речима поји два човека смештена у једном. Они су за њега сви ми, вечити истожедници.  

     

И у тој свевременој, упркос свим стварностима, непромењеној истожедности, настањене су све наше одувек премале, појединачне жедности прошлости и будућности.

  

А ова, праведно нам досуђена стварност, врх острва издигнут изнад водене површине, занавек остаје ту где је и сада. У себи самој, али не одвојена од оне написане обале, на почетку поменуте и исказане двоструке човекове радости.

Милоје Радовић

Језик технике и духа Љубинка Дугалића

О књизи Љубинка Дугалића "КВАДРАТ". Књижевни клуб Краљево 2011.

У времену када књига постаје и јесте роба, а поред ње и све остало живо и неживо, и када се глас песника све теже чује у мноштву гласова са велике глобалне пијаце света, Љубинко Дугалић свој песнички рукопис почиње „Упутством за употребу“ књиге. Такво упутство, могло би се рећи, и није толико потребна ствар, али Дугалић нам оваквим поступком скреће пажњу на то да се књигом данас неправилно барата и да таква (зло)употреба може довести до квара налик онима који се јављају на техничким апаратима. Пре Упутства он Почетном песмом дефинише књигу као „писану или штампану поруку“ за коју је језиком технике „потребан матерјал који оставља убедљив траг на другом матерјалу“. Тај „убедљиви траг“ сматра Дугалић има за предуслов слободу и бол, јер се „без бола и слободе писањем узалуд празнине савладавају“. Тако долазимо и до друге особине или боље рећи песничког става да поезија поред тога што мора бити убедљива, мора да буде и испуњујућа, да побеђује празнину и то речима које добијају више значење при њиховом читању. Тако Дугалић језик технике који се све више заузима места у обичном говору, ставља у контекст поезије и додаје му мало од поетског.

У Дугалићевој песми „До следећег буђења“ песник се враћа на почетке и то на својеврсно песничко рођење и прво јављање у селу Полумиру, које је по легенди добило име због сусрета завађење Савине браће, који су се по причи баш у овом селу сусрели. У песми „Књига утисака“ јавља се други тон певања супротан певању почетка, то је апокалиптички тон, у коме се поред пророчког јавља и сумња у све написно које преживљава „по бившој пучини плутаће/ узалуд исписна/ књига утисака“.

У циклусу песама „Оружја“ које носе и интригантан поднаслов „народне песме“ песник повезује садашњост и прошлост и то тако да се тумачећи прошло објашњава и најављује могућу будућност. Песник у њима трага за узроцима у дубини протеклог времена убацивањем реалиних ликова у субјективни поредак ствари који сам песник креира. Тиме ствара сценографију која је некада исписана језиком апсурда која служи да места у биографијама конкретних личности рефлектује на садашњост и то у неочекиваном следу догађаја који доводе до још невероватнијих последица. То најбоље илуструје песма која носи назив „Еугеника“ којом песник прозива узрок, тачније замисао Франсиса Галона, која је свој најекстремнији израз ималa у Хитлеровом црном походу и која на жалост, његовом смрћу још није ишчезла, јер се и данас све чешће чују гласови како је превише људи на земљи и да тај број треба смањити. А сви начини да се то оствари су језивији од било ког Хитлеровог плана.

Песник говори и о фризирању историје у песми „Оружје“, а у песми „Балкан“ особине свог поднебља, било позитивне, било негативне налази и у другим народима и поднебљима. У својеврсном диптиху „О мерачима времена“ осврнуо се на оне који говоре и владају речима. Они су по Дугалићу пред великим искушењима јер „театри од камена и без резервних места у партеру порушени су“ и све се изменило од када „пророци вернике подучавају сопственим/ уместо измишљеним примерима“. Зато су и речи „поузданије од сечива за појасом“. Да постоје и они који злоупотребљавају владавину речима говори други део диптиха и то аутор изражава сатиричном сликом „Они се јавно одмарају/ прикупљају снагу за савршеније послове/ какви су онанисње, депилирање/ и обилазак поплављених подручја“

Песма „Заклетва“ настаје преламањем у стихове учитељске заклетве учитељице Јулијане Ковачевић краљу Србије. Овим поступком он сврстава текст ове заклетве у књижевност међу све оне старе списе, повеље и хрисовуље и апелује на повратак вредностима српске просвете која је у дубокој кризи, у којој се изгубио однос према личности ђака. Јер је службено занимање учитељ који је и васпитач и извор благотворних и корисних знања је нестало, а ученик је постао само објекат који успешно треба да савлада задати програм.

ДИЈАГНОЗА ДУШКА ДОМАНОВИЋА

Душко Домановић „Пуна линија“ Књижевни клуб Краљево 2012.

Књига Душка Домановића, која је недавно изашла, збир је прозних независних целина, које чине један мозаик прича из урбаног живота. Тај урбани миље је уствари Домановићев микро-свет у коме битишу обични људи са свим својим манама и врлинама и углавном претоварени теретом својих амбиција или очекивањима средине у којој живе. Аутор се у неким причама појављује као сведок, а у некима је и сам протагониста својих прича. Због велике дозе аутобиографског, свет је у причама непосредно доживљен, па су у неким моментима, ликовним језиком речено, хипер-реалне.

Али шта је Домановићева реалност?

То је дегенерисана реалност, васељена пала на земљу на којој преовлађује ноћ. Ноћ која је наступила, по Берђајеву, заласком дана Новог доба и наступањем Новог средњовековља. И заиста, све је у тмасти, све кроз сумрак, истина сналази Домановићеве јунаке, они се само у драматичним тренуцима својих живота у њој десе, а све остале тренутке живе у некој нејасној, псеудореалној атмосфери коју ствара градска средина. Пробуђени ликови у својој муци схватају лаж око себе, али нема преко потребног освита. Изостаје зора, све је замка, самсара, па Домановић, као и стил живота којим је урбано прожето не даје спасоносне лекове. Домановић само даје дијагнозу, бележи тренутно стање. Када полази за узроцима он налази поново псеудоузроке, који када се открију само дуплирају или чак мултипликују лажну слику коју дају крхотине суптитута духовности које су једине доступне.

Језик те снижене васељене је такође, да се изразим у духу Домановићевог текста, љоснуо о ледину. Пошто је божанско и усхићено проглашено заосталим и застарелим, језик света Домановићеве прозе умногоме је језик уличног жаргона. Пошто на површину и у први план излази језик обичног и профаног, језик који се употребљава на улици, у кафани, бару у све добија карактер драмског. Јунаци говоре о својим преживљавањима, или их износи аутор стилом којим то раде драмски писци, када желе да забележе аутентични израз и поделе емоције свакоме од нас својствене.

«Пуна линија» Душка Домановића је и прозни вентил једног песника, чија се поезија на неким местима пројављује у пасажима између две прозне масе. И када би се запитали где је аутор, одговор би могао бити у поезији, у којој се и надомак које се налазе Домановићеви јунаци и он сам. У поезији у која је једини зрак истине који пробија непробојно оловно небо духом закржљалог света урбане лажи.

Александар Марић

О књизи песама "Анђели жетеоци"

О књизи песама "Анђели жетеоци"

Књижевни клуб Краљево, 2008.

У време раслабљеног и видно униженог положаја поезије на хоризонту друштвеног интересовања и бриге, у доба када предани аутори стихова опсесивно траже нове начине и поступке казивања, не би ли свој песнички глас учинили препознатљивим и обезбедили себи издвајање из слојева просечности и рутине – ретка је прилика срести се са остварењима ствараоца који се готово императивно ослања на у великој мери канонску, утврђену поетику.

Својом трећом књигом песама Анђели жетеоци, Александар Марић стваралачки суверено настоји да евоцира поетичку матрицу духовне поезије, као незаобилазног наслеђа наше средњовековне књижевности. Традиција, као и њен утицај на нашу стварност, за овог песника су, очигледно, иницијални мотив. Прошлост је стављена у функцију делатне силе, живо присутна и инспиришућа.

Овакво тематско полазиште, Марић је имао и у своје две претходне збирке Студеница,Студеница и Косовски прозбеник. Међутим, чини се да је у књизи Анђели жетеоци песник склон нешто стишанијем гласу, изразу који је доста прочишћен и остварује се у медитативнијем тону. Бираном лексиком, често поетски зачињеном архаизмима, чак и старословенским речима, аутор ових стихова остварује стилско-мелодичну линију певања карактеристичну за поезију литургичкога одређења. У појединим песмама ове збирке могуће је препознати и конкретне елементе молитвеног певања, плански подражаване, како би се донекле опонашао канон. У ту сврху, песник каткада користи и јектеније, понављање одређеног позива, карактеристичног за литургијски обред кји подразумева саборност (Подај Господе, Господе помилуј...) Свесно или не, Марић у извесном броју песама, норочито онима које су писане као сведочанства о савременицима или псеудоповести инспирисане неким историјским догађајем или личношћу, посеже за књижевним облицима, стандардним у средњовековној књижевности, као што су молитва, виденије, приказаније или, рецимо, запис. Ово се може тумачити и као пресудан утицај очигледно преовладавајуће лектире. Ипак, мера ауторске тежње ка модернистичкој интервенцији у примењеној класичној форми мора се приметити и признати.

Уочава се и напор учињен у намери да се књига ваљано структурира, да се след песама успостави према логици мотивске међузависности. Књига је сачињена од пет циклуса, са прологом и епилогом. Са становишта организације песама и циклуса у књизи Анђели жетеоци, можемо разазнавати и делове тематско-мотивских простора које она отвара.

Једна од доминантних тема ове књиге песама јесте извесна врста духовног осврта аутора на дела и животе појединих стваралаца, историјских личности и светаца, али и на кључне догађаје чије је историјско значење дубоко укорењено у културном и традицијском ткиву колектива. Песнички поступак је такав да аутору обезбеђује позицију индивидуалног гледишта и расуђивања, али итовремено препознајемо и склоност ка прихватању општих, устаљених истина.

У неколико песама, Марић се обраћа песницима савременицима, изразитим стваралачким фигурама српске модерне поезије: Миодрагу Павловићу, Ивану В. Лалићу, Богдану Мрвошу, Даринки Јеврић, али и сликарима Милићу од Мачве и Мићи Михајловићу и другим уметницима. Оваква потреба песника да кореспондирају са ствараоцима које доживљавају као духовне сроднике није реткост. У Марићевом случају, могли бисмо приметити још један повод (сем овог зазива по сродности) да у својим песмама тематизује властити однос према делима других стваралаца. Објашњење би се могло наћи у ауторовој потреби да продубљује своју увереност како је могуће бити модеран стваралац и у већ освојеним поетичким просторима, јер поменути ствараоци то најбоље потврђују. Отуда и прија чињеница да један млад песник, као што је то Александар Марић, посвећено и куражно трага за својом стваралачком индивидуалношћу тамо где ју је најтеже наћи. Отворити нови траг у живом ткиву традицијски освојеног и установљеног поетичког простора јесте најтежи изазов за једног ствараоца, али је добробит вишеструка.

Остаје само да се песнику Александру Марићу пожели да то и оствари.

Дејан Алексић