Од Ћеле-куле до Ариљског анђела
Испод лика у огледалу проговара и наша прошлост. Тако је понајвише у поезији. Без тога, све остаје површно, нестално и безначајно
Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 07.11.2016. у 08:40
Драган Хамовић (1970), пише песме, есеје, критике, бави се уредничким и приређивачким радом. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Био је главни и одговорни уредник „Повеље”, управник Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву, уредник у Заводу за уџбенике у Београду, а сада је сарадник Института за књижевност и уметност у Београду. Недавно је добио награду „Ђорђе Јовановић” за књигу „Пут ка усправној земљи” (Модерна српска поезија и њена културна самосвест), у издању Института за књижевност и уметност, а управо се појавила и његова нова књига „Меко језгро” (поезија и описи), у библиотеци „Атлас” Српске књижевне задруге.
Наслов сте позајмили од Васка Попе. Иако „културни херој модерне епохе српске књижевности”, Попа је, истовремено, пример повратка „усменим почецима”?
Реч и јесте о узајамном односу. Битан наук модерних уметничких и умних преиспитивања чини откриће почетака, као залога стваралачке обнове. У томе је поезија, с језичким наслагама свесним и подсвесним, предњачила. У књизи „Пут ка усправној земљи”, рецимо, скрећем пажњу на Попин рани, очито програмски текст „Поверење речима”, из раздобља између прве две утемељујуће збирке, напис некако заобилажен. Попа, наиме, овде говори да песници широм света у том часу стварају универзални језик поезије „остајући одани језику свог завичаја”. Језици свих завичаја, каже Попа, један су заједнички језик, јер су нам почеци једни те исти. Поезија почетке освешћује. У томе је и кључ Попиног уласка у светску поезију, у чије изабранике нико не доспева одричући се најдубљег себе у језику. Макар је досад тако било.
Модерно, дакле, не може без традиционалног?
Јован Христић, коме се не може приговорити ни руралност, ни затвореност видика, модерност још зарана описује као „специфично осећање прошлости”. Уосталом, за Бодлера је модерно само половина, а другу половину вредности приписује вечном и непроменљивом. Да ли у садашњем тренутку лежи цела истина, оно што нас до краја одређује? Испод лика у огледалу проговара и наша прошлост. Тако је понајвише у поезији. Без тога, све остаје површно, нестално и безначајно.
Зоран Мишић је то уочио и код Растка Петровића – ту везаност савремености и традиције?
Зоран Мишић је велика фигура наше књижевне мисли чији погледи данас одјекују још дубљом резонанцом, неголи пре пола века. Растка Петровића најрадије читамо сведеног на његову космополитску отвореност. Такав је био, разуме се. Али се притом заборавља на сржна Расткова „откровења” почетних области словенског наслеђа, „младићства народног генија”, ауре средњег века. Тиме је надахнуо најбоље у главном току поратног модернизма, од Попе, Бранка В. Радичевића, до Борислава Радовића, Љубомира Симовића или Милосава Тешића.
Момчило Настасијевић је до „матерње мелодије” и апсолутне поезије долазио слушајући „националног генија”?
Новица Петковић је давно указао да је Настасијевићев подухват у односу на поетику с почетка двадесетог века много радикалнији од многих декларисаних авангардиста. Заривао се у гранична подручја језика и свести – а ту су открића најболнија. И по томе је ближи Растку Петровићу, него што се испрва могло видети. Тај архетипски продор наше авангарде, потом кристализован код Попе, није довољно наглашаван, а тако је очевидан и важан за укупно разумевање модерног књижевног развоја. Унутрашњег, а не површинског, и често политизованог тока.
И Бранко Миљковић пише модерну поезију, али засновану на националним симболима, верујући да они могу добити универзално значење?
У првом, као и у последњем јавном исказу, у размаку од пет бурних година, Бранко Миљковић у средиште својих намера поставља изналазак поезије засноване на националним симболима. А ти симболи нису од значаја као сувенир или кићанка, него су кондензовани израз повесне стварности. Јер нас најтачније и објашњавају. Миљковић је за тим самоодређењима трагао од аветињске слике завичајне Ћеле-куле до прозрачне силуете Ариљског анђела, препознајући свој лик, као и Попа у „Каленићу”. Попа и Миљковић су, заиста, ближи изнутра, него што смо у критици читали. А саглашавају се управо у пољу прочишћене предањске симболике, оне коју су, у преводима „Усправне земље” на пример, добро разумевали Попини читаоци из удаљених језика и култура.
Борислав Радовић је говорио да на сваког песника утичу његови претходници, знани и незнани. Без наслеђа – нема новог, без „језичке старине” – нема песничких новотарија?
Борислав Радовић показује двојак однос према „посебним местима” старине и основности. Песнички се рве с наслеђем, у које најпре понире, а потом га деконструише, рашчлањава, разодева и збацује с престола. Заклети индивидуалист, осетљив на идеолошке замке потекле из поезије као колективне и државотворне творевине. Али, у том оштром пропитивању Радовић исписује поезију у којој истанчане могућности српског језика делују из свих оруђа и свих интензитета.
Сећање, кажете, кључна је реч у поезији Рајка Петрова Нога. Његово сећање старије је од историје. Да ли се тако стиже до „усправне земље”?
Тек смо са сређеним сећањем потпуно своји, као појединци и као заједница. А потпуности, ваљда, и даље тежимо. Каже се, с правом, да је лирика у основи евокација или, преведено на српски, призив и сећање. Прошло је време и у основи епике. Ного рекреира и лирски и епски чинилац, и личне и културне слојеве, језгровито и суверено, уносећи се у лице савремености. Ствар је у томе да наш живот није само наш. И да нас за живот боље опремају, не само оптерећују, искуства претходника. Којима дугујемо. А дуг се враћа и разговором, сећањем на оне на оној страни. Песма је канал општења између две стране живота, између времена, пун неслагања, али и међусобне присности. Такво својство показује и Ногова поезија, разговетно, ономе ко хоће да чује и унапред не одбија да то прихвати.
Нема коментара:
Постави коментар