недеља, 27. август 2017.

ПЕСНИК АЛЕКСАНДАР МАРИЋ НАПИСАО СВОЈЕВРСНИ МОЛИТВЕНИК ЗА КОСОВО

Пише:


Александар Марић, песник из Краљева објавио је неколико збирки песама. „Студеница, Студеница“, као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац, „Косовски прозбеник“, „Анђели жетеоци“,“Обручавање светлости“, „Византијски вишебој“. Добитник је награде „Богдан Мрвош“, Годишње награде Књижевног клуба Краљево из фонда др Хранислава Милошевића, награде „Гордана Тодоровић“ за 2014. годину. Бави се есејистиком и књижевном критиком, заступљен у зборнику „Плач мајке Јевросиме над Косовом“ и „Црте и резе“ за 2012. годину. Води књижевну радионицу Клуб младих песника.
Збирка „Косовски прозбеник“ конципирана је као молитвеник са псалмима и похвалама земљи Србији. Поезија Александра Марића, делом је духовна поезија. То нам је и привукло пажњу да обавимо разговор са њим, који ћете имати прилике да чујете на нашем програму.
– Моја поезија проистиче из православног духовног наслеђа. Инспирисана је старом српском књижевношћу, као и стваралаштвом српских песника – каже Марић.
– Некако, постало је неодвојиво, ако пишемо о српској историји, да пишемо и о Косову. Тако је и настала књига „Косовски прозбеник“. Ова књига је 2008. угледала светлост дана.
– Тешко могу да говорим о личном доживљају Косова, али сам свој лични осећај описао у књизи – додаје Марић.
Получасовни разговор са њим имаћете прилике да чујете на нашим таласима, а о тачном времену емитовања обавестићемо вас путем друштвених мрежа, као и на самом програму.
Поезију Александра Марића можете читати и на блогу Поетски летопис – http://aleksandarmaric.blogspot.com/
О СРБИМА
Од овог повечерја
Срби су на бдењу
Ако ли ко задрема
За руку крсну славу
Да држи, ако ли коме
Ноге попусте на храстовину
Да се ослони, ко огладни
Светињом да сити,
Ко ожедни трикратко
Воду богојавску
А ко оде са бдења
Расрбљен се враћа
Као странац отачаства
пленик
Преузето:

недеља, 05. фебруар 2017.

Понедељак, 6. фебруар у 20 часова, Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд. Разговори с разлогом: Дејан Алексић „У добар час“, књига песама (Имам идеју, Краљево, 2016). С аутором разговара Соња Миловановић. Уређује и води Дејан Симоновић



Питајући се о смислу, и песмом сведочећи потрагу за њиме, Дејан Алексић насловом своје нове песничке књиге „У добар час“ као да наговештава да се тај погодни или пресудни тренутак догађа управо сада, као и то да он још увек, или можда никада, није и не може бити досегнут. Да ли га је могуће правовремено осетити у свакодневици, или пак наслутити у вечности, скрива ли се у два лица ноћи, једној од константних тема и атмосфера овог песника, спознају ли га јуродиви и усамљени боље и јасније у савременој заглушености информацијама и површности егзистенције, нека су од питања ове Алексићеве песничке књиге, која се у „добар час“, комуникативно и ритмички разноврсно, отварају онима који као и песник сам трагају за одговорима овог света...
Соња Миловановић

Дејан Алексић (1972), песник, драмски писац и књижевни стваралац за децу. Дипломира на одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду.
Објавио је књиге песама: Потпуни говор (1995), Доказивање сенке (1996), Свагдашњи час (2000), Собна митологија (2003), После (2005), Довољно (2008), Окно (изабране песме, 2010), Једино ветар (2011), Бити (2013), Како то рећи (изабране песме, 2015).
Добитник је бројних књижевних награда: Змајева награда Матице Српске, награда „Меша Селимовић“, „Бранко Миљковић“, награда САНУ из фонда „Бранко Ћопић“, награда из Фонда „Борислав Пекић“, „Матићев шал“, „Ристо Ратковић“, Бранкова награда, Просветина награда, Кондир Косовке девојке...
Поред песничких, аутор је петнаест књига за децу и младе, за које је добио све значајније награде намењене ствараоцима из ове књижевне области.
Ради као уредник у Издавачкој делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ у Краљеву.

среда, 25. јануар 2017.

Змајева награда Драгану Хамовићу

Змајева награда Матице српске за најбољу збирку поезије за 2016. године, како је данас одлучено након последњег заседања петочланог жирија, припашће песнику Драгану Хамовићу, за књигу "Меко језгро", у издању "Српске књижевне задруге". У најужем избору биле су још и "Жив си, кажеш" Анђелка Анушића, "Сенка осмог еона" Селимира Радуловића и "Администрација" Бећира Вуковића.
Значајно име у области науке о књижевности, са књигом "Пут ка усправној земљи" која је у 2016. добитник награде "Ђорђе Јовановић" за најбоље критичко-есејистичко дело, Драган Хамовић награђеном збирком поезије "Меко језгро" – објашњава жири – потврђује висок степен поетичке самосвести и односа према модерној поезији, али и традицији.
матица српска библиотека бмс јпг
РТВ (Александар Кором)

У верификацијски и технички висококвалитетној збирци истиче се песма "Ораси на рибничкој обали" – оцењена и као најбоља међу више од три стотине пристиглих наслова.
Такође, петочлани жири – у чијем су саставу радили још и Иван Негришорац, Ђорђо Сладоје, Ђорђе Деспић и Желидар Никчевић – истакли су да је новосадски издавач, "Културни центар", са четири изванредне књиге, разматране у овогодишњем релативно уском избору, и те како заслужио признање.



субота, 10. децембар 2016.

Тони Пердић: Нехотичне слике паркова и брисаног простора (1)

Када је Шопен свирао џез

Ту, испод Југословенског драмског позоришта, у парку Мањеж, на клупи крај статуе Шопена, поглеткујем у објектив фотоапарата  Beretta  и чекам да се смилује и шкљоцне Милован Скојевац - љубитељ хиромантије, ревносни читалац Трећег ока и следбеник тибетанских мудраца.
Лутали смо мало по граду, да прекратимо време до поноћног воза за Краљево, после неке Звездине међународне утакмице. Да ли је сувишно рећи да смо Београд само површно познавали? У један од најстаријих београдских паркова (насталог по пројекту великана пејзажне архитектуре, Александра Крстића, сазнах касније, из уџбеника историје уметности), случајно смо свратили. Милован је, из зеленог трамваја, број  девет, угледао зграду Београђанка – њему једину маховину за оријентисање. Сиђосмо. Још увек слуђени и дезоријентисани светлима и вревом.
Паркови увек пријају. Да се на миру испије лименка пива – додао би Милован. У жељи да ме орасположи, латио се фотоапарата и кренуо са недовољно духовитим опсервацијама.
Фотографија је прилично успела. Иако је фотограф Топаловић  сугерисао како да се избегну „црвене очи“ при мањку светлости. Премда се, мени, лаику,  чинило да је светлости тада баш било.
Знали смо да је негде тамо доле станица и спремали смо се да наставимо да импровизујемо путању. Сав тај џез тих година. Прилично поуздано: осамдесет четврта, касно лето.
Ево, осам олимпијада касније, пресрећем тај поглед шеснаестогодишњака. Докле је стигао?
Где се затурила та бистрина? Црнокос, витак и млад, као у одразу неког закривљеног космичког огледала. Мудар и одмерен? Тешко, шала. Само циничан и духовит.
Наступило је време накарадних бајки. „Девојчица са шибицама“ је подметнула пожар и још се овуда осећа мирис тог црног дима.
Углавном, у време када је настала ова нехотична слика, још је могло да се спокојно корача брисаним простором. Нису постојали знакови опасности, ни знакови обавештења, чак.
Гледамо се тако, овај шеснаестогодишњак (Мали Ренџер и данас има толико) и ја, сачувани космичким милосрђем и улазимо у замишљени вербални клинч:
- „Дечко, станица ти је била испред носа!“,
- „Матори, све знаш, само си заборавио да сањаш.“




Мајушни оџачар са лествицама

Ево ме крај окићене јелке у старој дединој кући. Соба мирише на цимет и печене јабуке. Имам десет година. У једној руци ми је упаљена прскалица, у другој некакав плишани слон. Иза се види огледало са ликом Елвиса Прислија и текстом:  In memory of Elvis, king of rock and roll”. Убрзо ће ми пламен са прскалицом нехотично упаљене играчке  захватити белу ролку и потрчаћу у двориште да ватра устукне у снегу. На зиду препознајем и ексер на коме је висио дедин транзистор. Неретко и капа, налик на руске шубаре. Понекад, док се пред јутро не смилује несаница, заиграју заспале сенке на тој предјутарњој месечини. Као у галерији лутака Реја Бредберија, са врха те јелке, искрада се мајушни оџачар са лествицама и скакуће, уз једва чујне шумове, до грамофона у углу старе дедине собе. Тек да стави петодинарку на грамофонску иглу и да се брзином од четрдесет пет обртаја у минуту, по сећању заврти заборављена музика. Петнаест година после дедине смрти, кућу смо до темеља срушили. Остала је још лоза која се обавијала око трема. И бокорје дивље нане се још није утрло. Тако, кад при неком откосу, са травом, нехотице посечем и нану: букну мириси детињства и зацакли се старински прозор на коме смо је сушили за чај. Све је негде још живо. И ова окићена јелка се већ винула у небо, разгоропадила се у парку, крај стазе где шета мој деда. Са транзистором.


Пинки је видео Тасовца

Застадох, као случајно, у Силиконској долини, да ме Дуле слика. Ипак је ово знаменито место, свирала и Београдска филхармонија овде (мада им просветљење није успело). Сковали смо Дуле и ја план, док смо испијали кафу у кафеу „Змај“. Чекали смо да почне неко организовано „демократско“ митинговање. То је ипак био само практичан повод да бесплатно прошетамо до престонице. Он – да обиђе ћерку која студира, ја – да купим уџбеник биологије за другу годину. У време кад сам се истински „ложио“ на политику, власник поменутог кафића и још читавог низа некретнина по Београду је био вични продавац магле. Наравно, нисам случајно стао испред овог улаза, у Страхињића Бана. Ту је живела Ана Деспотовић. Песникиња која ми је поклањала књиге док сам солдатовао по караулама злосрећне државе, пре више од четврт века. Послао сам јој ту слику касније. Никада ми није опростила што јој се нисам јавио. Нешто слично сам урадио и септембра, деведест прве. После утакмице Звезда – Грасхоперс, у Руском цару  сам јој нажврцкао разгледницу. Тада је, додуше, живела мало даље,  у Гандијевој. Ни први ни други пут нисам  умео да објасним да желим да заувек останемо заточеници оног војника и оне студенткиње из цетињског парка који занесено причају о Косовелу и Мајаковском. Страхови од наглих прекида сна су током живота постали моја примарна фобија.
Маниром обесних клинаца, да нас не затекне професорка Деспотовић, сјурили смо се скадарлијском калдрмом у улетели у прву кафану да попијемо пиво. Мада, данас ни ја не разумем ту својеврсну сентименталну диверзију.  А као да ми је све остало кристално јасно.
Хармоникаши у жирадо шеширима су свирали и певали: „да ли си видела душо кад славуј умире“, а Дуле је, наздрављајући, ликовао:
„Ви песници сте паћеници! Морално и материјално осакаћена категорија! Обични шегрти тим вашим музама! Њихове проблеме решавају татини синови са џиповима и великом ловом, као ови, у Силиконској долини! Која, бре, вечност!?“
Не кажем да је његова теорија била без основа, али, није се тицала ове приче.
Тако да се ја и даље заваравам да сам бар песник – калфа.