КОСОВСКИ ИНТЕРМЕЦО, МИЛАН ЂОКИЋ

Тони Пердић: Нехотичне слике паркова и брисаног простора (1)

Када је Шопен свирао џез

Ту, испод Југословенског драмског позоришта, у парку Мањеж, на клупи крај статуе Шопена, поглеткујем у објектив фотоапарата  Beretta  и чекам да се смилује и шкљоцне Милован Скојевац - љубитељ хиромантије, ревносни читалац Трећег ока и следбеник тибетанских мудраца.

Лутали смо мало по граду, да прекратимо време до поноћног воза за Краљево, после неке Звездине међународне утакмице. Да ли је сувишно рећи да смо Београд само површно познавали? У један од најстаријих београдских паркова (насталог по пројекту великана пејзажне архитектуре, Александра Крстића, сазнах касније, из уџбеника историје уметности), случајно смо свратили. Милован је, из зеленог трамваја, број  девет, угледао зграду Београђанка – њему једину маховину за оријентисање. Сиђосмо. Још увек слуђени и дезоријентисани светлима и вревом.

Паркови увек пријају. Да се на миру испије лименка пива – додао би Милован. У жељи да ме орасположи, латио се фотоапарата и кренуо са недовољно духовитим опсервацијама.

Фотографија је прилично успела. Иако је фотограф Топаловић  сугерисао како да се избегну „црвене очи“ при мањку светлости. Премда се, мени, лаику,  чинило да је светлости тада баш било.

Знали смо да је негде тамо доле станица и спремали смо се да наставимо да импровизујемо путању. Сав тај џез тих година. Прилично поуздано: осамдесет четврта, касно лето.

Ево, осам олимпијада касније, пресрећем тај поглед шеснаестогодишњака. Докле је стигао?

Где се затурила та бистрина? Црнокос, витак и млад, као у одразу неког закривљеног космичког огледала. Мудар и одмерен? Тешко, шала. Само циничан и духовит.

Наступило је време накарадних бајки. „Девојчица са шибицама“ је подметнула пожар и још се овуда осећа мирис тог црног дима.

Углавном, у време када је настала ова нехотична слика, још је могло да се спокојно корача брисаним простором. Нису постојали знакови опасности, ни знакови обавештења, чак.

Гледамо се тако, овај шеснаестогодишњак (Мали Ренџер и данас има толико) и ја, сачувани космичким милосрђем и улазимо у замишљени вербални клинч:

- „Дечко, станица ти је била испред носа!“,

- „Матори, све знаш, само си заборавио да сањаш.“

Мајушни оџачар са лествицама

Ево ме крај окићене јелке у старој дединој кући. Соба мирише на цимет и печене јабуке. Имам десет година. У једној руци ми је упаљена прскалица, у другој некакав плишани слон. Иза се види огледало са ликом Елвиса Прислија и текстом:  „In memory of Elvis, king of rock and roll”. Убрзо ће ми пламен са прскалицом нехотично упаљене играчке  захватити белу ролку и потрчаћу у двориште да ватра устукне у снегу. На зиду препознајем и ексер на коме је висио дедин транзистор. Неретко и капа, налик на руске шубаре. Понекад, док се пред јутро не смилује несаница, заиграју заспале сенке на тој предјутарњој месечини. Као у галерији лутака Реја Бредберија, са врха те јелке, искрада се мајушни оџачар са лествицама и скакуће, уз једва чујне шумове, до грамофона у углу старе дедине собе. Тек да стави петодинарку на грамофонску иглу и да се брзином од четрдесет пет обртаја у минуту, по сећању заврти заборављена музика. Петнаест година после дедине смрти, кућу смо до темеља срушили. Остала је још лоза која се обавијала око трема. И бокорје дивље нане се још није утрло. Тако, кад при неком откосу, са травом, нехотице посечем и нану: букну мириси детињства и зацакли се старински прозор на коме смо је сушили за чај. Све је негде још живо. И ова окићена јелка се већ винула у небо, разгоропадила се у парку, крај стазе где шета мој деда. Са транзистором.

Пинки је видео Тасовца

Застадох, као случајно, у Силиконској долини, да ме Дуле слика. Ипак је ово знаменито место, свирала и Београдска филхармонија овде (мада им просветљење није успело). Сковали смо Дуле и ја план, док смо испијали кафу у кафеу „Змај“. Чекали смо да почне неко организовано „демократско“ митинговање. То је ипак био само практичан повод да бесплатно прошетамо до престонице. Он – да обиђе ћерку која студира, ја – да купим уџбеник биологије за другу годину. У време кад сам се истински „ложио“ на политику, власник поменутог кафића и још читавог низа некретнина по Београду је био вични продавац магле. Наравно, нисам случајно стао испред овог улаза, у Страхињића Бана. Ту је живела Ана Деспотовић. Песникиња која ми је поклањала књиге док сам солдатовао по караулама злосрећне државе, пре више од четврт века. Послао сам јој ту слику касније. Никада ми није опростила што јој се нисам јавио. Нешто слично сам урадио и септембра, деведест прве. После утакмице Звезда – Грасхоперс, у Руском цару  сам јој нажврцкао разгледницу. Тада је, додуше, живела мало даље,  у Гандијевој. Ни први ни други пут нисам  умео да објасним да желим да заувек останемо заточеници оног војника и оне студенткиње из цетињског парка који занесено причају о Косовелу и Мајаковском. Страхови од наглих прекида сна су током живота постали моја примарна фобија.

Маниром обесних клинаца, да нас не затекне професорка Деспотовић, сјурили смо се скадарлијском калдрмом у улетели у прву кафану да попијемо пиво. Мада, данас ни ја не разумем ту својеврсну сентименталну диверзију.  А као да ми је све остало кристално јасно.

Хармоникаши у жирадо шеширима су свирали и певали: „да ли си видела душо кад славуј умире“, а Дуле је, наздрављајући, ликовао:

„Ви песници сте паћеници! Морално и материјално осакаћена категорија! Обични шегрти тим вашим музама! Њихове проблеме решавају татини синови са џиповима и великом ловом, као ови, у Силиконској долини! Која, бре, вечност!?“

Не кажем да је његова теорија била без основа, али, није се тицала ове приче.

Тако да се ја и даље заваравам да сам бар песник – калфа.

Зачарани свет детињства

Д. Бт. 

Драган Хамовић се у књизи "Меко језгро" и даље се држи оних токова у развоју српског песништва који улазе у његову вертикалу, одсликавајући његов прави, изворни идентитет

Аутор Драган Хамовић

И у новој збирци песама "Меко језгро", Драган Хамовић и надаље се држи оних токова у развоју српског песништва који - гледано историјски, традицијски, естетички и културолошки - улазе у његову вертикалу, одсликавајући његов прави, изворни идентитет. Ти токови пореклом су из "главне меморијске жиле", чему је залог језик, језик који је коренски везан за матерње тло.

Ово је истакао академик Милосав Тешић на представљању ове песничке књиге, у издању СКЗ.

Како је рекла Јана Алексић, поетичко опредељење Хамовића усмерено је на естетизацију сећања, у ком се препознаје ћопићевски доживљај света:

- Ова књига сведочанство је песниковог преданог трудбеништва у неговању културе памћења. Књига оцртава зачарани свет детињства и његове кључне актере.

Појашњавајући своју збирку, Хамовић је за "Новости" рекао:

- Меко језгро подразумева тврдо, основно језгро нашег искуства из детињства и предаје коју примамо од блиских и старијих. Неко је рекао да је писање маскирање трауматског језгра кроз поистовећење са књижевним поретком. Можда је и откривање тог језгра, јер по правилу не знамо ко смо. Док писањем не откријемо.

ПРЕЦИ

УЗ стихове, Драган Хамовић је дао и пратећу причу о свом детињству, својим прецима, родитељима, а његове песме је читала глумица Емилија Несторовић.

ИЗВОР: НОВОСТИ

ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ХАМОВИЋ, ПЕСНИК И КЊИЖЕВНИ ИСТОРИЧАР

Од Ћеле-куле до Ариљског анђела

Испод лика у огледалу проговара и наша прошлост. Тако је понајвише у поезији. Без тога, све остаје површно, нестално и безначајно

Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 07.11.2016. у 08:40

(Фото: Зоран Љубојевић)

Драган Хамовић (1970), пише песме, есеје, критике, бави се уредничким и приређивачким радом. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Био је главни и одговорни уредник „Повеље”, управник Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву, уредник у Заводу за уџбенике у Београду, а сада је сарадник Института за књижевност и уметност у Београду. Недавно је добио награду „Ђорђе Јовановић” за књигу „Пут ка усправној земљи” (Модерна српска поезија и њена културна самосвест), у издању Института за књижевност и уметност, а управо се појавила и његова нова књига „Меко језгро” (поезија и описи), у библиотеци „Атлас” Српске књижевне задруге.

Наслов сте позајмили од Васка Попе. Иако „културни херој модерне епохе српске књижевности”, Попа је, истовремено, пример повратка „усменим почецима”?

Реч и јесте о узајамном односу. Битан наук модерних уметничких и умних преиспитивања чини откриће почетака, као залога стваралачке обнове. У томе је поезија, с језичким наслагама свесним и подсвесним, предњачила. У књизи „Пут ка усправној земљи”, рецимо, скрећем пажњу на Попин рани, очито програмски текст „Поверење речима”, из раздобља између прве две утемељујуће збирке, напис некако заобилажен. Попа, наиме, овде говори да песници широм света у том часу стварају универзални језик поезије „остајући одани језику свог завичаја”. Језици свих завичаја, каже Попа, један су заједнички језик, јер су нам почеци једни те исти. Поезија почетке освешћује. У томе је и кључ Попиног уласка у светску поезију, у чије изабранике нико не доспева одричући се најдубљег себе у језику. Макар је досад тако било.

Модерно, дакле, не може без традиционалног?

Јован Христић, коме се не може приговорити ни руралност, ни затвореност видика, модерност још зарана описује као „специфично осећање прошлости”. Уосталом, за Бодлера је модерно само половина, а другу половину вредности приписује вечном и непроменљивом. Да ли у садашњем тренутку лежи цела истина, оно што нас до краја одређује? Испод лика у огледалу проговара и наша прошлост. Тако је понајвише у поезији. Без тога, све остаје површно, нестално и безначајно.

Зоран Мишић је то уочио и код Растка Петровића – ту везаност савремености и традиције?

Зоран Мишић је велика фигура наше књижевне мисли чији погледи данас одјекују још дубљом резонанцом, неголи пре пола века. Растка Петровића најрадије читамо сведеног на његову космополитску отвореност. Такав је био, разуме се. Али се притом заборавља на сржна Расткова „откровења” почетних области словенског наслеђа, „младићства народног генија”, ауре средњег века. Тиме је надахнуо најбоље у главном току поратног модернизма, од Попе, Бранка В. Радичевића, до Борислава Радовића, Љубомира Симовића или Милосава Тешића.

Момчило Настасијевић је до „матерње мелодије” и апсолутне поезије долазио слушајући „националног генија”?

Новица Петковић је давно указао да је Настасијевићев подухват у односу на поетику с почетка двадесетог века много радикалнији од многих декларисаних авангардиста. Заривао се у гранична подручја језика и свести – а ту су открића најболнија. И по томе је ближи Растку Петровићу, него што се испрва могло видети. Тај архетипски продор наше авангарде, потом кристализован код Попе, није довољно наглашаван, а тако је очевидан и важан за укупно разумевање модерног књижевног развоја. Унутрашњег, а не површинског, и често политизованог тока.

И Бранко Миљковић пише модерну поезију, али засновану на националним симболима, верујући да они могу добити универзално значење?

У првом, као и у последњем јавном исказу, у размаку од пет бурних година, Бранко Миљковић у средиште својих намера поставља изналазак поезије засноване на националним симболима. А ти симболи нису од значаја као сувенир или кићанка, него су кондензовани израз повесне стварности. Јер нас најтачније и објашњавају. Миљковић је за тим самоодређењима трагао од аветињске слике завичајне Ћеле-куле до прозрачне силуете Ариљског анђела, препознајући свој лик, као и Попа у „Каленићу”. Попа и Миљковић су, заиста, ближи изнутра, него што смо у критици читали. А саглашавају се управо у пољу прочишћене предањске симболике, оне коју су, у преводима „Усправне земље” на пример, добро разумевали Попини читаоци из удаљених језика и култура.

Борислав Радовић је говорио да на сваког песника утичу његови претходници, знани и незнани. Без наслеђа – нема новог, без „језичке старине” – нема песничких новотарија?

Борислав Радовић показује двојак однос према „посебним местима” старине и основности. Песнички се рве с наслеђем, у које најпре понире, а потом га деконструише, рашчлањава, разодева и збацује с престола. Заклети индивидуалист, осетљив на идеолошке замке потекле из поезије као колективне и државотворне творевине. Али, у том оштром пропитивању Радовић исписује поезију у којој истанчане могућности српског језика делују из свих оруђа и свих интензитета.

Сећање, кажете, кључна је реч у поезији Рајка Петрова Нога. Његово сећање старије је од историје. Да ли се тако стиже до „усправне земље”?

Тек смо са сређеним сећањем потпуно своји, као појединци и као заједница. А потпуности, ваљда, и даље тежимо. Каже се, с правом, да је лирика у основи евокација или, преведено на српски, призив и сећање. Прошло је време и у основи епике. Ного рекреира и лирски и епски чинилац, и личне и културне слојеве, језгровито и суверено, уносећи се у лице савремености. Ствар је у томе да наш живот није само наш. И да нас за живот боље опремају, не само оптерећују, искуства претходника. Којима дугујемо. А дуг се враћа и разговором, сећањем на оне на оној страни. Песма је канал општења између две стране живота, између времена, пун неслагања, али и међусобне присности. Такво својство показује и Ногова поезија, разговетно, ономе ко хоће да чује и унапред не одбија да то прихвати.

Извор: "Политика"

Живорад Недељковић добитник „Жичке хрисовуље”

Аутор: М. Д.четвртак, 09.06.2016. у 18:51

Живорад Недељковић (Фото Ј. Томашевић)

Краљево – Жири за доделу награде „Жичка хрисовуља” у саставу Ђорђе Нешић, прошлогодишњи добитник, Дејан Алексић, Ана Гвозденовић, Милош Милишић и Драган Хамовић, председник, донео је одлуку да добитник „Жичке хрисовуље” за 2016. годину буде Живорад Недељковић, песник који ради у Краљеву, а живи у Чачку.

Ово признање, по оцени жирија, Недељковићу се додељује „за поезију унутарње светлости и срчане потраге за смислом”.

Признање подразумева уникатну златопечатну повељу и икону Преображења, а уручује се добитнику у жичком манастиру, на Дан Преображења Господњег, 19. августа 2016. године, када се и одржава Жички духовни сабор.

Поезији добитника посвећује се и зборник радова са скупа који се одржава на овој манифестацији.

Живорад Недељковић је рођен 1959. године у Подунацима код Краљева. Ту је одрастао и живео до пре неколико година када се преселио у Чачак.

Његове најпознатије збирке песама су: „Погрешна прогноза”, коју је написао пре четврт века баш када је у Краљеву и Жичи одржан први духовни сабор. Затим су уследиле збирке песама: „Мајка, Тутин и још педесет песама”, „Језик увелико”, „Тачни стихови”, „Негде близу”, „Други неко”, „Овај свет”, „Улазак”, „Талас”, „Звездано поље”...

Добитник је Дисове, Змајеве награде, награде ,,Меша Селимовић” и других, а његова поезија превођена на више страних језика.

Преузето из "Политике"

У САГЛАСЈУ СА МОКРАЊЦЕМ

Зоран Гужвић: ПОМАК

ПОМАК

Последњи  помак :  нестаје  недоступ.

Изгладнели  вером  у  страст  тренутка,

заварани   расејаним   дотрајавањем ,

губитком  предухитримо  безмерје

бесмислице.

И  најзад  кажеш:

То  јеси,

болник  који  ће  победити  танану

избирљивост   смрти   ако

туга  породи  недужност  у  свим

световима;

ако  страхоти    трпњом  одузмеш

пораженост   јадиковке,

ако  Страшну  несрећу  унапред  урачунаш

у  познање   дара    без   странпутице.

Тако  бол  као  залог  и  лек

пресазданом  потомству

предодређен  претходи.

Позната  је  и  немерљива   нелагода  због

поновљивог    младалачког   бунта,

несналажљивог   у   прекршеној

и  окорелој  обећаности  несметаног

стасавања.

И  најзад  сачекаш

да  самосажаљење  прожме  се   и  прочисти

неразумљивом  другости  сабрања,

нераздањеном   нераздељивости  Истоветног.

На  ветрометини

већ  пренет   си  у  светоотачку  поруку тишине,

патњом  сагледан  из  одбрањеног  смисла

недовршености.

Последњи помак : нестаје   недоступ.