ЦРЊАНСКИ је, и не само он, тврдио да се роман може писати на
нематерњем, али поезија искључиво на језику на којем смо одрастали. Јер песма
подразумева и оно изговорљиво и нешто преко тога. Предсвесно и свесно у
загрљају. Чулност и танчину почетног додира са светом. Опипљивост речи - каже,
за “Новости”, Драган Хамовић, поводом књиге песама и записа “Тиска”, у којој
пише да истинска поезија може једино бити исписана на језику детињства. Хамовић је, како каже, у овој књизи
(издавач Народна библиотека “Стефан Првовенчани”) сакупио пребране и дорађене
песме из збирки “Матична књига”, “Жежено и нежно” и “Змај у јајету”, али и
двадесет нових песама у циклусу “Изба”, и неколико прозних записа.
- Циклус “Изба” сачињава поглавље једне књиге у даљем
настајању. Мислим да се ова скупина ранијих, дорађених и нових песама, с новим
лирским записима уз песме, може као целина сама оправдати. Премрежена је разним
спојевима - каже Хамовић.
* Каква нит повезује све песме?
- “Тиска” је лирска аутомитографија. Отуда је отворена,
недописана. Песме из “Избе”, опет, бацају више светла на општија кретања.
Трагају за дубљим упориштима заједнице, савремене и повесне. Јер појединац није
сам за себе и само за данас. У свакоме учествује минуло и долазеће мноштво. А
то ваља освестити. Осетићемо се мање самим и - потребнијим.
* Колико савремена поезија доприноси чувању културе сећања и
предања, обнови духовности?
- Поезија је поглавито умешена од сећања и од памћења
културе, па је умни сажетак укупног протока ствари. Огледне се у својој
прошлости, препозна, зачуди или запрепасти. Одвоји битно, оно што остаје.
* Да ли је данас могуће задржати поверење у говор, ићи, како
кажете, том “линијом јачег отпора”?
- Најпре о поетици отпора. Само градиво што се отима обради
и пружа отпор, у сваком делању и писању, обећава извеснију духовну добит. Данас
страдамо од сувишка привидне лакоће, вредности губе на стварној тежини. Идемо
на сигурно, са циљаним, једнократним ефектом. Истањивање и разарање језика
одавно је позиција врло комфорна и некреативна. Смисао се не може растакати до
у бескрај. Јесте слаба корист од наметаних, готових смисаоних оквира, али
насушни смисао сведочимо лично избореним доказима. А пуноћа говорног облика,
који делује и на друге, јак је доказ. Око тога се треба помучити, допрети до
говора у који ћемо поверовати.
TЕНЗИЈА
ЖИВОТА
*
Шта значи наслов књиге?
- По
опису Речника Матице српске: “Мноштво чега живог, што се гура, тиска са свих
страна, врева, стиска, навала...”
Са
свих страна, пре свега изнутра, притиска и тишти. И сам стих, везани стих
нарочито, без тиске не може. Тиска покреће. Без тензије нема лирског склопа.
Као што нема ни живота.
* Како бринемо о култури?
- Како оценити, рецимо, комотно препуштање гашењу Летописа
Матице српске, једне од ретких дуговечних установа, али и другог што носи
отисак самосвојног трајања и улагања најбољих међу нама? Релативизације и
одсуство дубине производе поразне учинке. Обеснажено је српско културно
становиште, у статусу гериле у сопственој земљи, све мање својој. Овдашња
културна политика не служи самоодржању и изградњи самопоштовања, нити развијању
критичке самосвести. Док околне, новостворене етније и државе пабирче и
преправљају своје родослове, посежући и за оним што им не припада, временитој
српској држави и култури малтене је свеједно на чему кроз векове почива.
Ћириличке табле, симболички траг једног народа, ритуално се разбијају на ободу
Европске уније - али се ћирилица прећутно изгони из јавне употребе широм саме
Србије. Моменат јавног и националног интереса исмејан је од врха до дна. Шта је
све, без речи и узбуне, пометено, обустављено, искривљено. Знам и то, с друге
стране, да честитих појединачних и збирних напора има и сада, подвига затурених
од шире пажње и признања. У њима је залога даљег опстанка. Ипак, поред нашег
удела у нашем пропадању, проверени непријатељи не морају одвише да запињу. А
они се иначе тешко мењају, нити ико од њих захтева ревизију свести.
* Како се књижевност уклапа у важеће планетарне механизме за
“успављивање маса” и лакше подношење стварности?
- Проза је, укупно узев, подложнија тржишној употреби. Ко
још на поезију рачуна? А пуновредна песма је свеснија од нас самих, из своје
основе увиђа и опомиње. Није од практичне памети и храбрија је него песник као
грађанин. Управо јој памћење даје потисак и бодри је у наступу. Зато је носиоци
моћи склањају устрану, системски заглушују, јер не доприноси духовном поравнању
света и човечанском обезличењу. Поезија нас оличава и обавезује. Без песме је
за малена царство.
Бранислав ЂОРЂЕВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар