УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА
или ГЛАДИЈА – роман-првенац Ивана Рајовића
Узгајалиште клонова је први роман знаменитог писца и народног трибуна, краљевачке легенде Ивана Рајовића, који се до сада огледао у многим књижевним врстама (поезија за одрасле и за децу, документарна проза, кратка прича, хаику, есејистика, драме, сатирични радијски осврти, афоризми...), а као новинар и публициста објавио на стотине најразличитијих написа и колумни.
Роман у чијем је средишту заплет са особеностима благог трилера, жанровски се сасвим равноправно придружује породици славних негативних утопија којима су Хаксли, Орвел, Замјатин, Пекић... пресудно обележили опште духовно стање човечанства у другој половини XX века. Позорница дешавања је град Гладово, на рекама Гладац и Јадац, у државици Гладији, са престоницом Гладоградом и својим првим човеком, диктатором Гладомиром. Дакле, фиктивна и фарсична творевина којој, очигледно, као праузор служи Србија у којој се као на траци у разним преоблицима смењују диктатуре и диктатори.
У Гладији се спроводи експеримент претварања живуће људске масе у гомилу бесвесних и бесловесних бића чија је једина сврха у томе да немају никакву сврху, осим можда као декор за самозадовољавајуће иживљавање патолошких апсолутиста на трону. Пратимо отмицу тек рођеног детета једног од водећих противника Гладомировог режима и намеру да се од њега специјалним методама направи најмонструознији зликовац и непријатељ читавог човечанства, почев од сопственог оца. Гладија се показује као нека врста огледног резервата у којем су утемељивачи и идеолози Новог светског поретка решили да спроведу опит потпуног уништења једног народа.
Такву поставку која држи пажњу користи писац као замку да нам кроз главног лика саопшти свој философски став о људима као холограмима, о једном централном мозгу на који сви могу да се прикључе само ако знају како, и о делфинима као носиоцима суштинских почела живота, па самим тим и свеукупног значаја и смисла људског подухвата.
Раније већ осведочени блистав језикочарац и обликотворац, Рајовић се и у роману показује као прави мајстор композиције и семантичких бравура. Један од доказа за прво је спретност да се свако поглавље може читати и доживети као целина независно од остатка књиге, а за друго - поигравање именима и називима, на првоме месту изведеницама од речи глад (гладиоле, гладити, погладити, гладијатор...). Осим тога, свако именовање топонима или лика у роману заправо изражава суштину, функцију или главну карактерну особину онога на шта се односи. Није на последњем месту ни то да се писац показао и као прави мајстор у обликовању и саопштавању еротских пасажа, сасвим достојан најбољих представника овог жанра (нпр. ненадмашан приказ Гладимировог сексуалног чина са Кинескињом Си Луј Ме).
Краљевачки гладитељ (да сам не припада гладнима, не би се можда ни досетио да открије овај развојни ступањ Домановићеве Страдије!) успео је у настојању да на драматичан, пророчки начин укаже на то шта се заправо догађа са нама, одакле све иде и ка чему води. Посебну драж овом Рајовићевом романескном првенцу даје околност да се он појављује у исто време и као прозни еквивалент (ако ли не и као компаратив) његовој песничкој збирци ЛУДАРА.
Узгајалиште клонова се доима као аутентичан биографски запис о једном проживљеном времену и као покушај циничног измотавања са нашом злехудом свакодневицом која је самој себи постала карикатура, са тежњом -свакодневног карикатуралног раста и надимања, да нема те стваралачке маште која је може достићи. И зато читалац на крају разазнаје да је оно што је у фикцији писца започето као сатира и фарса, заправо постаје груба и горка свакодневица са којом нам, и у којој, убудуће ваља живети.
Пра Милан од Лужице
Нема коментара:
Постави коментар