О песничком витештву
Спремајући се да напишем овај текст, размислила сам, врло одговорно, о једној пригодној анегдоти коју сам чула пре много година, а чији је главни актер Смиљана Драгићевић, песникова ћерка. У својим прераним ходочашћима културним дешавањима у Новом Саду, са непуне три године, враћајући се са једне књижевне вечери са оцем, није могла а да не запази невином и бритком мудрошћу чистог дечјег срца, и да не прокоментарише: Тата, мени се чини да ови књижевници само хвале једни друге. И онда сам схватила да ћу морати већ на почетку ових својих малих приношења песничком тумачењу Рајице Драгићевића да се оправдам. О његовој поезији могу да говорим само у домену једног дугогодишњег песничког братства у којем, нас двоје, као прави савременици откривамо све литерарне новости, лавиринте и дилеме свог доба. Али ми је уједно тај временски континуитет помогао да донекле разданчим и раскатанчим неке дубоке тајне и висине његовог песништва.
А на једну површну упитаност, коју постављам на почетку свог излагања, а она гласи – зашто песник није писао више, одмах ћу и да одговорим: унапред знам да треба да се ослоним на тумачење једног нашег угледног професора о ком смо Рајица Драгићевић и ја често говорили, а он тврди да писцу, нарочито песнику чини ми се, може да буде довољно ако напише и само један ред. Али да стоји одговорно иза тог написаног реда.
Рајица Драгићевић је свој живот великим делом орјентисао у једну другу, велику област – електротехнику и тај посао ради здушно и одговорно. И не мислим да га је то и најмање омело да се озбиљно бави књижевношћу. Зато он стрпљиво исписује свој књижевни манифест и његово је име врло прецизно обележено на интелектуалној и књижевној мапи Новог Сада у последњих тридесетак година.
Значи, не прозивам песника због величине његовог опуса јер је он свој таленат устоличио и кренуо да развија у препознатљивом и самосвојном изразу већ у првој књизи. А то је довољно. У супротном би говорили о поигравању талентом, то мора да буде, ако већ није на списку једног од смртних грехова. Јер, ако говоримо о данашњем тренутку у нашој поезији закључићу да не могу а да не уочим небројене слабе, необдарене, прозирне књижевне појаве које се упорно боре да постану што бољи у ономе што не могу ни да начну обезглављени непоседовањем дара, али што досегну трудом, лудилом својих великих патњи, скрибоманством, упорношћу. Не подсмевајући им се, помало им се дивим… На сву срећу, нисам прозвана да говорим о таквом књижевном случају.
Рајица Драгићевић је песме укњижио у четири збирке чији наслови почињу милозвучно, вокалима: “Ево моје главе”; “У несвест”и; “Истрајавам”; “А заводи ме бескрај”… Још један вокал, који недостаје, вокал О, требало би да оконча, али не и ограничи овај опус Рајице Драгићевића.
“А заводи ме бескрај…” као претпоследња вокалска збирка још једном, посвећенички говори о завичају. Завичају духовном и географском.
Поштујући широки ауторов интерес за завичај као свеукупност духовнога и материјалнога добра, морам приметити да се за пропитивање усмених и завичајних мотива погоднима чине све четири његове књиге.
Завицај је тема изгубљеног раја, често у књижевности лоциран као митско место прапочетка, а само велики песнички дар може успети да од вечне теме ДА нешто ново. У једном другом тону би осветлила ову његову завичајност. У светлу једног вечног стиха: „С МЕСТА СЕ НИСАМ ПОМЕРИО“
Зато постављам претпоставку: Шта ако бисмо Завичај замислили као Сабиће, нешто што живи у нама и што нас стално ЗАВИЧАЈИ, ЗАВИЧЕ… Затекнуте зачуђене насред Света. На свим нашим раскршћима. Шта ако ми нисмо никада отишли? Јер у песничком случају Рајице Драгићевића то је место са ког се никад не одлази иако он често баш о одласку проговара. Завичај је оно што ме стално дозива јер ме дозива из мене.Тако песник и пева у песми “Косовина” , тим, скоро митским топонимом, којом отвара ову збирку: “Глас којим дозивала си ме / чуо сам у свом срцу / мада нисам начисто / ко је кога заправо звао / тек у мени даљина одјекнула је / родна кућа предели повратак / и ево ту сам стојим лебдим / дошао сам јесам / однекуда сам пао.” То није запажање које је предочио Црњански, који се доста добро разумео у ту проблематику, и тврдио да се у туђину све може понети сем завичаја. Можда је чак и тачно да се у таквим приликама и завичај толико мења да никад нема и не може бити повратка у оно што се оставило.
Али Рајица Драгићевић у свом завичају “све препознаје” бостанику, медунак, виду, ранац, превоје завојцу, изворак, пекарницу, басамаке… Јер његови топоними не живе само у језику, већ и у души. Он их живи и враћа им се.
А Душа, као краљица свих духовних добара датих нам на овом Свету, понекад преживљава Миграције. И само помоћу ње се, сматрам, у сваком песничком сазревању поставља релација вредновања Путање коју песник прелази од свог места постанка до сваке тачке његовог напредовања на мапи стварања. А на путовања сваке врсте, човека, понајвише песника најдаље води Љубав. Тајна и објављена. Тако се кроз заводљивост песничког бескраја Рајице Драгићевића, назиру вилински бледуњави женски ликови, снени, мајчински и девојачки. У овој збирци песник ће нам још једном “објавити љубав”, очекиваће да се “отвори књига посред среће”. Песнички-значи пророчански забринуће се над тим што је песнику дато да “тек нешто унапред сазна”. И у још једном песничком бескрају он ће призвати лепоту љубави, ону лепоту која “звечи, јекти, звони”. У првој збирци “Ево моје главе” он најављује Драгој свој крет у непознано, најављује да је спремио дарове. Поред њега ће “промицати свет”, “трајаће глад”. У следећој збирци, “У несвести” он ће испитивати себе, пуштати љубав да оде од њега, поручиваће “да смо пали”, да ће се сам подићи изнад опасних места, изнад трагике, ослушкиваће мајчински, а девојачки крик над знаним завичајним топонимима, И док буде “истрајавао” у следећем песничком путовању, кроз поломљене гране свог детињства угледаће опет ту децу, заправо “увеле девојчице”, власнице трешњореда. И опет, одлазак о ком интензивно размишља и често њиме себе опомиње, баш у тој песми “У ваздуху” у ком се још једном пита “чији ли смо сада / кад смо ни тамо ни овде”, оставља читаоца упитаног да ли је песник заиста одсуствовао из завичаја, да ли и једног тренутка одсуствује у њему поетско мишљење, или он то мишљење ЖИВИ? Јер се он управо у збирци “Истарајавам” пита кроз стихове ГДЕ ЈЕ МОЈ ДОМ? Не завичај, то место је стамено у његовом бићу, али је појам ДОМА колебљив и склизак. Пита се док истрајава у мучком добу-недобу, у раздобљу општег пада. Пита се то и опраштајући се од Оца, али издвајајући сушто зрно”којим се свако време, свака прошлост, свака пропаст с вечношћу веже”. И лутајући, управо за оцем, сокаком, глувим путем у нигдину” песник се смирује у најдубљем смислу свог ТРАГАЊА. Јер уочава “да доле пада свет од стакла, сновиђења, привид, лагод, уздигнутост у квазаре”, а он остаје запитан да трага. Јер ТРАГАЊЕ ЈЕ ПЕСНИЧКИ ПУТ.
Његова брига креће од Завичаја и Дома, али се негде у вису повезује са судбином свакодневном. Судбином личном, судбином Домовине и његових пријатеља. Јер, може ли се живети, волети и трагати без запитаности о судбини свог рода и свог национа? Сматрам да Рајица Драгићевић то не може.Тако је и песма “Неђељко Бојанић” у ствари еп о херојству живљења и духа, а Неђељко један истински епски јунак са срцем витеза, али уједно и врло лирски, са душом голубијом који мора бити и јесте пример витештва и јунаштва у свим временима, на свим географским ширинама и дужинама. То га у једном вечном трену, њему на здравље, повезује поетски са још једним јунаком из ове збирке, а то је Џиџа Раде, преплашени младић, једне, тада младе краљивине, коју ће, како песник осећа “убрзо растргнути као младу срну, земље лавови, земље тигрови и земље леопарди”. И њега Рајица Драгићевић успева да овековечи, и упише у велики породични и албум поетски, онда кад већ обичне људе скрха заборав.
Тако Неђељко Бојанић јесте Човек који остаје и опстаје – не на свом родном месту, али опстаје у свом духовном завичају доприносећи свом народу, снагом “граничног камена”, очекујући да његова домовина, како песник слути стихом, са себе”покров зловоље силних стресе”. Не замерите што ћу напоменути да сам имала то задовољство да овог јунака упознам и проверим снагу и истинитост певања. А слутња песникова, започела песмом “КАД” у збирци “Истрајавам”, слутња да ће “када наше изгнанство престане” свако воће почети да рађа, да ће се “читати песме створене у изгнанству”, надам се да ће се остварити. Јер верујем у пророчанску моћ поезије и матерњег језика којим песник судбоносно проговара. У томе сматрам, и јесте опсенарска снага ње саме.
Онај, с почетка приче, споро писани манифест, који Рајица Драгићевић пажљиво снује својим исказом, као да достиже свој крешендо у Песми-Манифесту: “ОДЛАЗАК”. Он кроз своје стихове Хелдерлински закључује да “оно што траје заснивају песници” на свој начин, проговоривши опет моћном, музикалном, матерњом мелодијом:”кад моћ постане немоћ / и из мог ока слутног / кончић времена као поворка мрава / извуче се сасвим ишчили / ти кажи ту је сад је био доћи ће / само што није / ево били смо јесмо Бог с тобом / како да нисмо били / кад из топоса логоса одоса / бешумно одем/ширећи луком према бескрају ломно крило / ти кажи није какви отишао / ту је крај нас и у нама / јер свугде га је у свему живом / чак и у стварима било/… Ишчитавајући ове стихове не могу да се одупрем јези, снази којом се песник обраћа Читаоцу. Као појму памћења. Јер ми пролазимо и одлазимо тамо где смо се упутили у бескрај који нас ипак све заводи…., али остаје Читалац, тај медиј који нас оживљава и допушта нам да трајемо много дуже од Живота самог. А, није ли певање ТРАЈАЊЕ??? Иако он проговара да “пева да би заробио тренутак”. А, шта ми, земни имамо осим тренутка??? И онда долазимо до момента када нада проналази странпутицу која заобилази “пролазност људску”и проговара кроз ону песникову: казано ти ј е / казано није сваком / казано није макар шта / казано ти је да кажеш / да кажеш казано!!! И тиме признаје песник да је он само медиј нечег моћнијег, мудријег, вишег што из њега проговара!
А, ипак, имати шта рећи сматрам да је повезано и са духовном вертикалом коју човек мора поседовати у себи. Један тачан, емотивни компас, који ће показати пут сопствених осећања, зрелих, прерађених мисли које читалац може да усваја препознавајући смернице зрелог, одговорног бића. И ако су уз то смернице предочене читаоцу матерњом мелодијом, а она је за све настасијевићевске поданике јарбол и мач песничке вештине, е онда тог песника имамо РАШТА ИШЧИТАТИ!!!
И додаћу: нек каже песник ако има шта! Или нек ућути!
Можда ми заиста морамо да нешто научимо читајући. И у поезији данас често ћете уочити слојевитости многе. Као у енциклопедијски натрпаним романима неког пост-изма, који доводе до смеха, суза и аплауза. Наслућујете: Ишчитавале су се странице и странице бриљантно одабраних што необичнијих података о свему и свачему… Стари занати, технички подаци, зоолошка факта, антрополошке загонетке, историјске пикантерије, кулинарске тајне, борилачке вештине, хомеопатске заврзламе, космички апсурди, метеоролошке законитости… Све то вешто натрпано у експрес лонац књижевности! Али ТО би препустила прози, АКО ТО ТРЕБА ДА БУДЕ ЊЕНА ФАНТАЗМА. Али ЗАТО логос – ЖИВУ РЕЧ – ДАЈЕ САМО ПОЕЗИЈА.
А сматрам, Рајица Драгићевић може да нам ту реч упути, да има о чему да проговори и кад се, како би он то истакао / само копрца / , а камо ли када се упућује на једно место где се може да хода само ако сте завичајни и песнички горостас/ низ падине, усеке и долине/ чак и ако је писање само трагање “ за обликом једним без краја”.
ИЗВОР ТЕКСТА
