Сад претешко
је.
Заборавило се на нашу природу
несавршену.
Заборавило се на лепоту
што би да помера судбине
границу.
Заборавило се на љубав
бивству намењену.
Сведени на људску меру,
покушати живот
очишћен од пуке истине
и стварности голе.
Покушати живот
очишћен од Немогућег тужбалице.
Али како удвостручити чистоту
Првообраза дарованог кад у
новој
истини бића неће се наћи стари
поуздани пут самооткрића?
Како узрастати у зло доба
кад још у заметку нестају
несуђени подвижници,
од којих могли смо научити
први корак до крсног губилишта?
Шта можеш са земаљским данима
када непогрешиво зна се шта ће
бити са душама,
али не и нашим преслишаним
животима?
Шта ће се објединити
у непојмљивом споју знаних
немогућности
и незнаних могућности,
кад пуко постојање престане да
доноси радост?
Рођењем човеку дато
узвишено обећање-прекршено је!
Сад претешко
је.
Крсни пут да не буде бег,већ
усхођење,
да не буде утеха за губитак
зависности
од непрежаљених љубави и
искустава.
Можда занемарити властито
спасење у име пројаве истинске,
можда занемарити припадајуће
спасење
да били бисмо спасенима
спасени.
Можда занемарити спасење
усиновљени са смртоносно
отвореном раном
из које јасан смисао питања без
одговора
заувек исијава.
Нема коментара:
Постави коментар