Хана, проспи кестење
Хана, проспи кестење.
обустави фантазмагорије.
како то да ти је опет тридесет?
црвени фењери у Антверпену.
канделабри блуда.
посвуда лепотице које се указују
у беспризорној нагости.
а ја само памтим
пулсирање јагодица
надомак твојих бретела
пре хука бродске сирене
и пренем се, усамљен на доку.
Хана, проспи кестење. изручи фишек.
да ухватим бар један,
пре него ми озебу прсти
што умало миловаху те
у мрачном лучком сутерену.
Хана, хуљо мала, проспи кестење.
пала је тешка магла
на крају ритуала
и скоро да те не видим.
ево, погнут, везујем пертлу.
(шеретском задршком драмском,
несвојственом натуршчицима,
довољно времена нудим
за твој омиљени трик наглог ишчезнућа).
и буди опет само крошња,
буди ветар и најупорнији лист,
у овој заспалој улици.
Нема коментара:
Постави коментар