Дејан Алексић: ТАМО ГДЕ ПОЧИЊЕ СВЕТ

ТАМО ГДЕ ПОЧИЊЕ СВЕТ

Свет почиње са друге стране нашег знања.
Рецимо, тамо где једна убога старица
потпаљује ватру штампом из прошлог века.
У сумрак, ветар хладним вокалима зашива ваздух,
и вране су непомичне попут реквијемских
нота, штампаних на скелету бреза.
Поменемо ли на овоме месту меланхолију,
свет ће одјекнути празнином под маљевима
нашег сиротог знања. Стога, нека буде
да сумња и призвољност узеле су маха
над нашом невином жељом да света има.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

Тамо, рецимо, где поспани књиговођа
завештава самоћу алгебарским анђелима.
На столу, крај хрпе рачуна и пореских шифара,
годинама стоји урамљени загрљај његове
покојне жене и ћерке која расплиће тајне бољег
живота, негде на тужно далеком чворишту
меридијанске мреже. Светло је слабо, а очи
уморне и сва је прилика да ће ноћ бити дуги
ехо спрам затрављених зидина душе.
Одавде, дакле, могао је да почне свет,
да нема наноса претпоставки. О самоћи
и болу, о календарима и стаду избројаном пред сан.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

Можда тамо где млади парох одлаже јеванђеље
после службе у празној сеоској црквици.
Оно мало преосталих мештана посустаје у вери
или је давно клонуло под утегом сумње. Али обноћ
може се чути како црквени миш грицка
осу васељене. Ужад за звона већ су појели
његови преци, у време када се још указиваху
чуда. Ноћас ће бити олује и заклаћено звоно
оживеће у сопственој утроби. Али сувише је
стварности у гладним глаголима, сувише наслеђеног
смисла у вери или сумњи да тиме започео би свет.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

А на другој страни нашег знања лежи обичан
облутак, чекајући да га неко хитне у свет.
Али ко ће заћи у тако дубоку шуму,
крај тако хладне и мрачне воде која звезде
лечи од слепила?

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Vladika Nikolaj Velimirović - Molitve na jezeru - Molitva II (čita Neboj...

ДЕЈАН АЛЕКСИЋ: ДРУШТВО ИНСТАНТ ИСКУСТВА

Доносимо интервју Дејана Алексића датом за Омладински радио. Разговарао Горан Михаљевић.

Краљевачком писцу и песнику Дејану Алексићу Змајеве дечије игре ове недеље су уручиле признање "Раде Обреновић" за најбољи роман за децу и младе. Лауреат је аутор књиге "Чудесни подвизи Азбучка Првог у тридесет слова" (Службени гласник), којег је жири окарактерисао као "роман са племнитом, просветитељском мисијом", а нашег госта овенчала још једним у низу признања које је освојио пером и срцем. За награде, које га "нису заобилазиле", каже да подижу ниво личне одговорности за оно што ради, али да нису предмет престижа и благостања колико могућности да допрете до бројније публике.

- Песник у Србији. Звучи безнадежно. Бити песник у целом свету може тако да звучи, живимо у свету трговаца, а не песника, у време када је све, ако већ није постало роба, има тенденцију да то постане. Тако и васцела уметност, живимо оно што се зове тржите. То се лако види када обиђете излоге највећих књижара, а нема их много јер су две, три преузеле монопол, видећете наслове који су све осим добре литературе. Није то само код нас, међутим у озбиљнијим и уређенијим друштвима постоје критеријуми и вредносни судови о томе шта је уметност и култура, друштво и држава заузимају конструктиван однос према томе. Не дозвољава се свуда да најстарији часопис, Летопис Матице српске, буде осуђен на пропаст, односно препуштен сам себи.

А како изгледа Србија у писцу или песнику, земља у којој је гледање у самог себе тешко и ретко на свим друштвеним нивоима?

Стваралачки чин је нека врста откривалачког процеса, када посматрамо сами себе. Не пишем само да би то било друштвено видљиво, пишем изграђујући себе. Било би више среће када би се више читало. Друштва у којима се више чита су несумњиво боље оријентисана. Читајући развијамо критички и аутокритички суд, без тога нема озбиљног човка као појединца, а самим тим и друштва. Подсетићу вас да се најбоља поезија у другој половини 20. века, волео бих да не будем погрешно схваћен, писала у земљама које су имали тоталитарне режиме.

Зашто?

Не знам, то питање треба поставити социологу културе, или психологу, али сећам се снимака и фотографија како су у Русији за време бољшевичког режима грађани чекали у редовима за намирнице држећи књиге песника. То је данас научна фантастика. Књижевност пружа неку врсту уточишта, склоништа за духовни развој ако је стварност тамна, необећавајућа, да изградимо алтернативне светове. Авантура духа не подразумева благостање, често напротив. Стеван Раичковић је говорио да, када год је био у стању унутрашњег задовољства и мира, није могао да пише. Није било унутрашњег подстицаја који се јављао када је имао проблем и када је живот узимао теговне облике.

ПРОЧИТАЈ ВИШЕ