ТАМО ГДЕ ПОЧИЊЕ СВЕТ
Свет почиње са друге стране нашег знања.
Рецимо, тамо где једна убога старица
потпаљује ватру штампом из прошлог века.
У сумрак, ветар хладним вокалима зашива ваздух,
и вране су непомичне попут реквијемских
нота, штампаних на скелету бреза.
Поменемо ли на овоме месту меланхолију,
свет ће одјекнути празнином под маљевима
нашег сиротог знања. Стога, нека буде
да сумња и призвољност узеле су маха
над нашом невином жељом да света има.
Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.
Тамо, рецимо, где поспани књиговођа
завештава самоћу алгебарским анђелима.
На столу, крај хрпе рачуна и пореских шифара,
годинама стоји урамљени загрљај његове
покојне жене и ћерке која расплиће тајне бољег
живота, негде на тужно далеком чворишту
меридијанске мреже. Светло је слабо, а очи
уморне и сва је прилика да ће ноћ бити дуги
ехо спрам затрављених зидина душе.
Одавде, дакле, могао је да почне свет,
да нема наноса претпоставки. О самоћи
и болу, о календарима и стаду избројаном пред сан.
Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.
Можда тамо где млади парох одлаже јеванђеље
после службе у празној сеоској црквици.
Оно мало преосталих мештана посустаје у вери
или је давно клонуло под утегом сумње. Али обноћ
може се чути како црквени миш грицка
осу васељене. Ужад за звона већ су појели
његови преци, у време када се још указиваху
чуда. Ноћас ће бити олује и заклаћено звоно
оживеће у сопственој утроби. Али сувише је
стварности у гладним глаголима, сувише наслеђеног
смисла у вери или сумњи да тиме започео би свет.
Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.
А на другој страни нашег знања лежи обичан
облутак, чекајући да га неко хитне у свет.
Али ко ће заћи у тако дубоку шуму,
крај тако хладне и мрачне воде која звезде
лечи од слепила?
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Нема коментара:
Постави коментар