(О књизи
Александра Марића „Обручавање светлости“ Књижевни клуб Краљево 2014)
Читање рукописа, односно књиге која то још
није, а жели да то буде, за свакога који се тиме бави је сусретање две велике човекове
радости: радости читања и радости настајања књиге која, после тога
читања, креће у свој самостални живот. Дакле, у нова читања. Из тог
чина, првог читања рукописа, увек се роди мисао која те не напушта чак и када
би ти то хтео. Са тобом је где год да си. Све друго из рукописа, а то се свима пре
или касније дешава, скоро да заборавиш. Али, ту сушту поруку правога писца и да
хоћеш не можеш да заборавиш. Она је постала део тебе, твога начина размишљања,
твога система вредности, свакодневног понашања и односа према нашој јединој и никад
истој стварности.
У
случају рукописа Обручавање светлости Александра Марића за мене, а свако ће је
другачије доживети, она би могла да гласи: Реч
је прамајка мноштва, звоно које њише околину у ритму Боготворења. А шта је
песма и ко је песник, одмах ти се испречи непостављено, а од свуда видљиво
питање. Александар Марић нуди одговор који приличи само рођеним, а молитвеним
песницима. Њима је песма једини дом,
а молитва једино оружје. Ако томе
додамо да се све што нам се догађа догађа се испод, за све истог небеског
покрова, и да је наше тело крхко корабље душе, трошни, али једини сведок
нашег путовања којим се, преко обале
дрскости, стиже у суштину ћутања, где је одговор само један. По Александру Марићу
он гласи: У ћутању се чека смрт која ће
свакако проћи. И ето поенте, мајушне светиљке забодене на краткој,
трновитој путањи између две човекове ноћи, молитвено ушушкане у девет канонских
ћутања. То је онај свима видљиви део песникове поруке. Али, ако заронимо испод казане
нам површине, у дубину написаних речи, открићемо сушту поенту. А она у
слободној интерпретацији гласи: живот је
вечан, а смрт је пролазна. Дакле, смрт је смртна. А шта је онда човек? Он је празнина обручена светлошћу. Може да је
испуни само отеловљена реч. Свако је свој пинтор, свако је дрводеља самога
себе. При томе нико не сме да сметне са ума да је он део свеприсутне целине
много веће него што је он сам. На вест о пожару у Хиландару, тој целини свих
наших целина, песник жали за конацима за кућама нашиим одморишта телима нашим
али се и радује што Храм пречисте
Богородице остаде недирнут и у њему знање и памћење нађоше заклон. Задивљујуће
звучи и питање које песник Александар Марић поставља себи, али и нама, на крају
невелике песме посвећене хиландарским кипарисима осликаним вертикалама , васељенским копљаницима.
Да ли
спавају, или поју тајно
у својој
дрвеној души?
У песниковој души то се чудесно
благоодмарајуће, са сваке слике Хиландара препознатљиво дрвеће, омонашило и
постало несигурноме дивни шум. Можемо слободно дописати: ослонац души уморној од од нелепе свакодневице. За ралику од њега друго биљно, а свето, знамење Хиландара, лоза посађена светом
Симеоновом руком виђена песниковим очима доноси
плод на свако зрно - два дечја ока.
Дакле најжељенији живот дарује животу
који га нигде на другом месту није могао наћи. Ову кратку песму која је заправо
порука новоме засаду нашем, песник вешто премешта и у разним варијацијама, понавља
и појачава кроз цео циклус насловљен (Оцу
који расте – Ивану В. Лалићу).
Византија , порука из светла, као
највеће огледало духовног света израња постепено кроз боју, покрет, дах, плач
летописца. Из Ћирилове се азбуке узвисује, каже песник, ...над наметнутом стварношћу, кристализује трагове наших дана. Ти
трагови наших кратких, али и свих дана од ПОСТАЊА
до овог трена, поетски су најдубље
доживљени у циклусу Памћење воде.
Вода није само симбол или нешто свагдашње без чега нико, никада и нигде не
може. Она је много, много више од тога. Она је остварена стварност и колевка
свега живога, никад умрлога. Благородна сила која о нама све зна, а ми о њој
ништа. У тој воденој древности песник тражи и налази обожено памћење света
добро сакривено од додира савремене и свевремене празнине. Признаје себи, а то је одлика зрелсти песме, видљиво
или невидљиво, скривено или озакоњено двојство сваког од нас. Он, попут доброг,
малог извора из којег израста моћна река, молитвеним речима поји два човека
смештена у једном. Они су за њега сви ми, вечити истожедници.
И у тој свевременој,
упркос свим стварностима, непромењеној истожедности, настањене су све наше
одувек премале, појединачне жедности прошлости и будућности.
А ова,
праведно нам досуђена стварност, врх острва издигнут изнад водене површине,
занавек остаје ту где је и сада. У себи самој, али не одвојена од оне написане
обале, на почетку поменуте и исказане двоструке човекове радости.
Милоје
Радовић
Нема коментара:
Постави коментар