О књизи песама "Анђели жетеоци"
Књижевни клуб Краљево, 2008.
У време раслабљеног и видно униженог положаја поезије на
хоризонту друштвеног интересовања и бриге, у доба када предани аутори стихова
опсесивно траже нове начине и поступке казивања, не би ли свој песнички глас
учинили препознатљивим и обезбедили себи издвајање из слојева просечности и
рутине – ретка је прилика срести се са остварењима ствараоца који се готово
императивно ослања на у великој мери канонску, утврђену поетику.
Својом трећом књигом песама Анђели жетеоци, Александар
Марић стваралачки суверено настоји да евоцира поетичку матрицу духовне поезије,
као незаобилазног наслеђа наше средњовековне књижевности. Традиција, као и њен
утицај на нашу стварност, за овог песника су, очигледно, иницијални мотив.
Прошлост је стављена у функцију делатне силе, живо присутна и инспиришућа.
Овакво тематско полазиште, Марић је имао и у своје две
претходне збирке Студеница,Студеница и Косовски прозбеник. Међутим, чини се да
је у књизи Анђели жетеоци песник склон нешто стишанијем гласу, изразу који је
доста прочишћен и остварује се у медитативнијем тону. Бираном лексиком, често
поетски зачињеном архаизмима, чак и старословенским речима, аутор ових стихова
остварује стилско-мелодичну линију певања карактеристичну за поезију
литургичкога одређења. У појединим песмама ове збирке могуће је препознати и
конкретне елементе молитвеног певања, плански подражаване, како би се донекле
опонашао канон. У ту сврху, песник каткада користи и јектеније, понављање
одређеног позива, карактеристичног за литургијски обред кји подразумева саборност
(Подај Господе, Господе помилуј...) Свесно или не, Марић у извесном броју
песама, норочито онима које су писане као сведочанства о савременицима или
псеудоповести инспирисане неким историјским догађајем или личношћу, посеже за
књижевним облицима, стандардним у средњовековној књижевности, као што су
молитва, виденије, приказаније или, рецимо, запис. Ово се може тумачити и као
пресудан утицај очигледно преовладавајуће лектире. Ипак, мера ауторске тежње ка
модернистичкој интервенцији у примењеној класичној форми мора се приметити и
признати.
Уочава се и напор учињен у намери да се књига ваљано
структурира, да се след песама успостави према логици мотивске међузависности.
Књига је сачињена од пет циклуса, са прологом и епилогом. Са становишта
организације песама и циклуса у књизи Анђели жетеоци, можемо разазнавати и
делове тематско-мотивских простора које она отвара.
Једна од доминантних тема ове књиге песама јесте извесна
врста духовног осврта аутора на дела и животе појединих стваралаца, историјских
личности и светаца, али и на кључне догађаје чије је историјско значење дубоко
укорењено у културном и традицијском ткиву колектива. Песнички поступак је
такав да аутору обезбеђује позицију индивидуалног гледишта и расуђивања, али
итовремено препознајемо и склоност ка прихватању општих, устаљених истина.
У неколико песама, Марић се обраћа песницима
савременицима, изразитим стваралачким фигурама српске модерне поезије: Миодрагу
Павловићу, Ивану В. Лалићу, Богдану Мрвошу, Даринки Јеврић, али и сликарима
Милићу од Мачве и Мићи Михајловићу и другим уметницима. Оваква потреба песника
да кореспондирају са ствараоцима које доживљавају као духовне сроднике није
реткост. У Марићевом случају, могли бисмо приметити још један повод (сем овог
зазива по сродности) да у својим песмама тематизује властити однос према делима
других стваралаца. Објашњење би се могло наћи у ауторовој потреби да продубљује
своју увереност како је могуће бити модеран стваралац и у већ освојеним
поетичким просторима, јер поменути ствараоци то најбоље потврђују. Отуда и
прија чињеница да један млад песник, као што је то Александар Марић, посвећено
и куражно трага за својом стваралачком индивидуалношћу тамо где ју је најтеже
наћи. Отворити нови траг у живом ткиву традицијски освојеног и установљеног поетичког
простора јесте најтежи изазов за једног ствараоца, али је добробит вишеструка.
Остаје само да се песнику Александру Марићу пожели да то
и оствари.
Дејан Алексић
Нема коментара:
Постави коментар