Драган Хамовић: Ћирилицу изгонимо из Србије

ЦРЊАНСКИ је, и не само он, тврдио да се роман може писати на нематерњем, али поезија искључиво на језику на којем смо одрастали. Јер песма подразумева и оно изговорљиво и нешто преко тога. Предсвесно и свесно у загрљају. Чулност и танчину почетног додира са светом. Опипљивост речи - каже, за “Новости”, Драган Хамовић, поводом књиге песама и записа “Тиска”, у којој пише да истинска поезија може једино бити исписана на језику детињства.  Хамовић је, како каже, у овој књизи (издавач Народна библиотека “Стефан Првовенчани”) сакупио пребране и дорађене песме из збирки “Матична књига”, “Жежено и нежно” и “Змај у јајету”, али и двадесет нових песама у циклусу “Изба”, и неколико прозних записа.

- Циклус “Изба” сачињава поглавље једне књиге у даљем настајању. Мислим да се ова скупина ранијих, дорађених и нових песама, с новим лирским записима уз песме, може као целина сама оправдати. Премрежена је разним спојевима - каже Хамовић.

* Каква нит повезује све песме?

- “Тиска” је лирска аутомитографија. Отуда је отворена, недописана. Песме из “Избе”, опет, бацају више светла на општија кретања. Трагају за дубљим упориштима заједнице, савремене и повесне. Јер појединац није сам за себе и само за данас. У свакоме учествује минуло и долазеће мноштво. А то ваља освестити. Осетићемо се мање самим и - потребнијим.

* Колико савремена поезија доприноси чувању културе сећања и предања, обнови духовности?

- Поезија је поглавито умешена од сећања и од памћења културе, па је умни сажетак укупног протока ствари. Огледне се у својој прошлости, препозна, зачуди или запрепасти. Одвоји битно, оно што остаје.

* Да ли је данас могуће задржати поверење у говор, ићи, како кажете, том “линијом јачег отпора”?

- Најпре о поетици отпора. Само градиво што се отима обради и пружа отпор, у сваком делању и писању, обећава извеснију духовну добит. Данас страдамо од сувишка привидне лакоће, вредности губе на стварној тежини. Идемо на сигурно, са циљаним, једнократним ефектом. Истањивање и разарање језика одавно је позиција врло комфорна и некреативна. Смисао се не може растакати до у бескрај. Јесте слаба корист од наметаних, готових смисаоних оквира, али насушни смисао сведочимо лично избореним доказима. А пуноћа говорног облика, који делује и на друге, јак је доказ. Око тога се треба помучити, допрети до говора у који ћемо поверовати.

TЕНЗИЈА ЖИВОТА

* Шта значи наслов књиге?

- По опису Речника Матице српске: “Мноштво чега живог, што се гура, тиска са свих страна, врева, стиска, навала...”

Са свих страна, пре свега изнутра, притиска и тишти. И сам стих, везани стих нарочито, без тиске не може. Тиска покреће. Без тензије нема лирског склопа. Као што нема ни живота.

* Како бринемо о култури?

- Како оценити, рецимо, комотно препуштање гашењу Летописа Матице српске, једне од ретких дуговечних установа, али и другог што носи отисак самосвојног трајања и улагања најбољих међу нама? Релативизације и одсуство дубине производе поразне учинке. Обеснажено је српско културно становиште, у статусу гериле у сопственој земљи, све мање својој. Овдашња културна политика не служи самоодржању и изградњи самопоштовања, нити развијању критичке самосвести. Док околне, новостворене етније и државе пабирче и преправљају своје родослове, посежући и за оним што им не припада, временитој српској држави и култури малтене је свеједно на чему кроз векове почива. Ћириличке табле, симболички траг једног народа, ритуално се разбијају на ободу Европске уније - али се ћирилица прећутно изгони из јавне употребе широм саме Србије. Моменат јавног и националног интереса исмејан је од врха до дна. Шта је све, без речи и узбуне, пометено, обустављено, искривљено. Знам и то, с друге стране, да честитих појединачних и збирних напора има и сада, подвига затурених од шире пажње и признања. У њима је залога даљег опстанка. Ипак, поред нашег удела у нашем пропадању, проверени непријатељи не морају одвише да запињу. А они се иначе тешко мењају, нити ико од њих захтева ревизију свести.

* Како се књижевност уклапа у важеће планетарне механизме за “успављивање маса” и лакше подношење стварности?

- Проза је, укупно узев, подложнија тржишној употреби. Ко још на поезију рачуна? А пуновредна песма је свеснија од нас самих, из своје основе увиђа и опомиње. Није од практичне памети и храбрија је него песник као грађанин. Управо јој памћење даје потисак и бодри је у наступу. Зато је носиоци моћи склањају устрану, системски заглушују, јер не доприноси духовном поравнању света и човечанском обезличењу. Поезија нас оличава и обавезује. Без песме је за малена царство.

Бранислав ЂОРЂЕВИЋ

Извор: Вечерње новости

Ђорђе Нешић: Спомен на путовање Стефана Раваничанина до манастира светог Николе у Ораховици у доба Велике сеобе

Грешни скитачу Стефане,
Трње и гола стопала.
Опет би да нас нестане,
Опет нас беда спопала.

Сви смо ми мраком начети
И зло нас време порађа.
Ко да смо грешком зачети,
Туге нас не ослобађа.

Већ нам се мука тростручи,
Главе нам стежу обручи,
Слово нам држе снобови.

И гониће нас довека,
Нестаће нашег човека.
Остаће само гробови.

ИЗВОР: ЧАСОПИС ЉУДИ ГОВОРЕ

"Жичка хрисовуља" песнику Ђорђу Нешићу

Ж­ири награде Жи­чка хр­ис­ов­уља, у с­аст­аву: Д­ејан Але­ксић, Ана Гвозденовић, Милош Милишић и Др­аган Хам­овић (председник), д­оноси одлуку да је добитник Жи­чке хрис­ов­уље за 2015. годину Ђорђе Нешић, српски песн­ик из Бијелог Брда код Осијека, за поезију што сведочи и памти повест народа са границе.

Пр­изн­ање подразумева ун­ика­тну зл­ат­оп­еча­тну п­ов­ељу и икону Преображења и уручује се д­оби­тн­ику у Жичи, на Дан Пр­е­ображ­ења Господњег, 19. а­вг­уста 2015. године. Поезији д­оби­тн­ика посвећује се збо­рник рад­ова са скупа к­оји се одржава на манифестацији Жи­чки д­ухо­вни сабор, Пр­е­обр­аж­ење 2015.

У Кр­аљ­еву, о Сп­асо­вд­ану 2015. г­од­ине.

БЕЛО И БЕЛО И ЦРНО И ЦРНО

БЕЛО И БЕЛО И ЦРНО И ЦРНО

Белац, полицајац,
у средњим годинама,
чувар америчких вредности
загрли дечака, тако га искрено загрли – удави га.

А имао је само 13 година,
а имао је нежан црни врат,
црн и танак.

Исти такав врат има и председник Обама
који на вест о дављењу црног дечака
чује и вест о црним немирима
па хитро облачи белу кошуљу
и веже црну кравату,

јер излази пред камере и позива нацију
на мир и толеранцију.

Власта Младеновић: У ПРЕСТОНИЦИ ТИШИНЕ

У Белоградчику сам,

у подножју висине,

чије ме стене, громаде,

штите од сурове околине.

Овде је цивилизација застала

у свом страшном походу,

сувише је мала

да би се супротставила Господу.

Недостижан је свемир,

зато се превисоко не пењем,

чувам свој мир,

мирно, побожно пеем.

Белоградчик (Бугарска),

               10-11. јул 2014.

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Пра Милан од Лужице: О РОМАНУ "УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА" ИВАНА РАЈОВИЋА

                            

                                     УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА

             

              или ГЛАДИЈА – роман-првенац Ивана Рајовића

Узгајалиште клонова је први роман знаменитог писца и народног трибуна, краљевачке легенде Ивана Рајовића, који се до сада огледао у многим књижевним врстама (поезија за одрасле и за децу, документарна проза, кратка прича, хаику, есејистика, драме, сатирични радијски осврти, афоризми...), а као новинар и публициста објавио на стотине најразличитијих написа и колумни.

Роман у чијем је средишту заплет са особеностима благог трилера, жанровски се сасвим равноправно придружује породици славних негативних утопија којима су Хаксли, Орвел, Замјатин, Пекић... пресудно обележили опште духовно стање човечанства у другој половини XX века. Позорница дешавања је град Гладово, на рекама Гладац и Јадац, у државици Гладији, са престоницом Гладоградом и својим првим човеком, диктатором Гладомиром. Дакле, фиктивна и фарсична творевина којој, очигледно, као праузор служи Србија у којој се као на траци у разним преоблицима смењују диктатуре и диктатори.

У Гладији се спроводи експеримент претварања живуће људске масе у гомилу бесвесних и бесловесних бића чија је једина сврха у томе да немају никакву сврху, осим можда као декор за самозадовољавајуће иживљавање патолошких апсолутиста на трону. Пратимо отмицу тек рођеног детета једног од водећих противника Гладомировог режима и намеру да се од њега специјалним методама направи најмонструознији зликовац и непријатељ читавог човечанства, почев од сопственог оца. Гладија се показује као нека врста огледног резервата у којем су утемељивачи и идеолози Новог светског поретка решили да спроведу опит потпуног уништења једног народа.

Такву поставку која држи пажњу користи писац као замку да нам кроз главног лика саопшти свој философски став о људима као холограмима, о једном централном мозгу на који сви могу да се прикључе само ако знају како, и о делфинима као носиоцима суштинских почела живота, па самим тим и свеукупног значаја и смисла људског подухвата.

Раније већ осведочени блистав језикочарац и обликотворац, Рајовић се и у роману показује као прави мајстор композиције и семантичких бравура. Један од доказа за прво је спретност да се свако поглавље може читати и доживети као целина независно од остатка књиге, а за друго - поигравање именима и називима, на првоме месту изведеницама од речи глад (гладиоле, гладити, погладити, гладијатор...). Осим тога, свако именовање топонима или лика у роману заправо изражава суштину, функцију или главну карактерну особину онога на шта се односи. Није на последњем месту ни то да се писац показао и као прави мајстор у обликовању и саопштавању еротских пасажа, сасвим достојан најбољих представника овог жанра (нпр. ненадмашан приказ Гладимировог сексуалног чина са Кинескињом Си Луј Ме).

Краљевачки гладитељ (да сам не припада гладнима, не би се можда ни досетио да открије овај развојни ступањ Домановићеве Страдије!) успео је у настојању да на драматичан, пророчки начин укаже на то шта се заправо догађа са нама, одакле све иде и ка чему води. Посебну драж овом Рајовићевом романескном првенцу даје околност да се он појављује у исто време и као прозни еквивалент (ако ли не и као компаратив) његовој песничкој збирци ЛУДАРА.

Узгајалиште клонова се доима као аутентичан биографски запис о једном проживљеном времену и као покушај циничног измотавања са нашом злехудом свакодневицом која је самој себи постала карикатура, са тежњом -свакодневног карикатуралног раста и надимања, да нема те стваралачке маште која је може достићи. И зато читалац на крају разазнаје да је оно што је у фикцији писца започето као сатира и фарса, заправо постаје груба и горка свакодневица са којом нам, и у којој, убудуће ваља живети.

Пра Милан од Лужице

Драган Хамовић: Песма је достигнута чистина

ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ХАМОВИЋ, песник

Песма је достигнута чистина

Зналци веле да глобални систем неслободе не делује данас толико репресијом колико манипулацијом. А она је општа, разрађена до танчина, до ситних пора, до крајње безочности

Фото Томислав Јањић

Нову књигу Драгана Хамовића (1970), песама и записа, под насловом „Тиска”, објавила је Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у новопокренутој библиотеци „Прочељe”, као прву књигу. Реч је о књизи изабраних и нових песама. Хамовић је дипломирао, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету (група за српску књижевност и језик). Био је уредник у „Заводу за уџбенике”, сада ради као научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду. Аутор је петнаестак књига, добитник неких од наших најугледнијих књижевних награда.

У књизи „Тиска”, како кажете, пробрали сте песме из претходне три књиге. Многе песме сте поправили. Како песник зна када је песма готова?

Искуство којe песма посредује неосетно се кумулира и у неки свој, празнични час, долази до речи. Тај долазак често изнуђујемо, с неизвесним исходом. Годинама сам ослушкивао шта ми уопште припада да кажем, па нисам ни писао, осим о другим песницима. А то јесте била припрема сопственог правог тона. Песник дозрева, дозрева му и говор. Волим ауторе муњевите вербалне импровизације, али је песма за мене учинак „дуге патње изговора” – да се послужим синтагмом савременог песника од кога смо доста учили.

Критика је приметила да сте у непрекидном откривању „песме у песми” и стварању „песме о песми”. Какви су резултати тог песничког истраживања?

Човек не зна ко је заправо и шта је – док се језички не доведе у ред. Зато ми је рана поезија сва од преправљања обичних речи, којима нисам веровао. А није био проблем до речи, разуме се. Неопходан је тај разговор с песмом, том водиљом на мукотрпном путу до у себе. Пролазимо кроз разне смутње и магме. Песма је достигнута чистина, израза и смисаоног видика.

Књизи сте додали и коментаре, који откривају тајне ваше стваралачке радионице. Како, заправо, настаје песма?

Записи уз поједине песме појасне поетику, али пре раскривају интимна упоришта и спољне околности. Управо ми је животна залога песме, као дубинског самосведочења, сада потребнија него на почецима. Такву залогу и језик изнутра подржи.

У једној години изгубили сте оца, али и добили сина. Све се догодило у вашој 33. години. Да ли је то неки посебан знак?

Био је то неодољиви потисак. Чистина с које сам сагледао протекло и долазеће. Присни судар губитка и добитка дао је готов оквир за лични лирски мит, који се лако ослонио на општи. Важно је звати се Лазар. Први ми заспао – други се пробудио и расте. А ја, тектонски потресен, разапет међу њима. Отуда моја „Матична књига” коју дописујем. Одатле потиче и „Тиска”.

У својој поезији ослањате се на традицију, на завет предака. Идете ли, да парафразирам Зорана Мишића, од мита ка поезији, или од поезије ка миту?

Као и мит, поезија је сведена реч о битном. Једино таква вреди, а може бити ликом сваковрсна. Поезија је одувек почетна и посебна позиција изражавања, ма како је потцењивали тумачи данашње проточне, конзумерске културе. Ако у делатну страну песме не верујемо, залуд нам је посао. Нема плодоносније мисли у поратној критици од Мишићеве, оверене делима водећих српских песника. На његов есеј „Шта је то косовско опредељење?”, поред других, ваља се изнова враћати – не само они којима питање из наслова није јасно.

Све песме у књизи везаног су стиха. Да ли се у овој чврстој форми боље осећате?

Зарана сам осетио интригу везаног стиха. Противности се напето уобруче. Песма се снабде додатним ритмичким импулсом. Покрене лирску меморију. Актуелни носиоци директива каква је поезија поетички коректна – радове у везаном стиху унапред искључују из разматрања. Како поднети да се, након свих ломова, опет могу остварити облик и смисао кохерентан, уравнотежен, скопчан с наслеђем колико и с епохалним чиниоцима? А бива лагодније ако нисмо обавезани нечим пре нас, без чвршћег мерила поређења и вредновања.

Докторирали сте на поезији Стевана Раичковића. Зашто сте се одлучили баш за овог песника?

Испрва, нисам био начисто могу ли да обухватим Раичковићеву полувековну лирску разуђеност. Хтео сам показати да је то песник у сталном дослуху с динамичним струјама епохе – а не даровит реликт прошлости. Штавише, да је изводио смеле опите сувереније од признатих новатора. И био на челу оне линије послератног лирског модернизма што није заснована на антилирском резу. Парадигма потпуног песника.

Посебне симпатије гајите према Новици Тадићу, чије сте сабране песме приредили?

Око статуса Тадићеве поезије влада сагласје и међу онима што у књижевним погледима немају скоро ништа заједничко. Новица је био непоткупљив, чак и кад је остао без посла, оболео, не хотећи да посеже за рођаком на врху државе. Тешко је избећи крупне речи поводом језгрене снаге његове поезије и особитог човештва. Мада, по властитом одређењу, анархичан, био је осетљив на неправде чињене његовом народу, као и на свачије људско потонуће.

У једном од записа кажете: „И тамница може постати дом – уколико тамнујемо међу својима.” Живимо ли у једној таквој тамници?

Зналци веле да глобални систем неслободе не делује данас толико репресијом колико манипулацијом. А она је општа, разрађена до танчина, до ситних пора, до крајње безочности. Као у демоничним призорима, рецимо, Тадићеве поезије. Или пак Булгакова. У полутамници полуколоније обрео се и овај тешко побеђени и тешко изиграни народ.

Једну песму посветили сте Драгу Хамовићу, матуранту (1922–1941), „имењаку на дну јаме”. Страшних злочина је по Херцеговини било и у последњем рату?

Када сам дознао за удес рођака „имењака на дну јаме” био сам његових година. Поистовећење беше неминовно и језовито. О томе да ми је отац, као дечак, пуким случајем избегао исти крај, да су оба мајчина стрица погубљена у Јасеновцу – слушао сам одрастајући у Краљеву, граду што памти масовну немачку одмазду. Херцеговина је опустела, сирота, али земља постојане заветне пуноће. Не рачуна да јој ико призна непојамне жртве, старе и нове, а још мање да је неко убеђује у пројектовану српску кривицу. А тај неодрживи конструкт јавни говорници овде прихватају и негују – мимо свих вапијућих чињеница.

Зоран Радисављевић

ИЗВОР: Политика