БАШТА, ПОМЕН
+ Здравки Марић, рођ. Гољић
Уређујемо гроб у тишини
Комад земље оквирен је каменом
Искусна рука баштованке претвара
Закоровљени квадрат у слику
На којој доминира поткресана ружа
Која сваку је руку знаменовала
Болним додиром трна
Сто година је прошло
Од како је рођена Здравка
Мајка и нана наша
У кући под путом надомак реке
Својим плачем најавила је
Крај једног и почетак другог рата
У Србији која остаће без народа
Али богата војничким духом
Уређујемо гроб под сунцем и кишом
Тешка композиција пролази пругом
Тресу се квадрати, подрхтавају душе
Перемо руке од земље док свеће
Разгоревају се у огњеном снопу
И спаљују осињак формиран
Над њима као кућа на пени
Двадесет година је прошло
Од како испратисмо Здравку
Која породи десеторо
Из черва својего, а подиже седморо
У муци и надници
Подно мермера заруделе малине
И вишње завраниле се
Као и оног дана Тројичног, тишина
Док уређујемо гроб, малу башту
Фото: Љубиша Симовић
Нема коментара:
Постави коментар