Дејан Алексић: Живимо у брзим данима

ДЕТИЊСТВО је ризница питања која смо поставили себи да бисмо имали над чиме да се замислимо и за чим да трагамо у каснијем животу. А потом, у том каснијем животу одрасле особе, схватимо да су питања која смо тада постављали заправо важнија и кориснија од одговора које у садашњости можемо себи да дамо - каже, за "Новости", песник Дејан Алексић о новим песмама које су још у рукопису, у којима се често враћа у дане детињства и дечаштва, на детаље интимне историје.

Ослоњен на захтевну традицију истанчаних модерних мајстора, Алексић је створио сопствени лирски тон и освојио простор у српској поезији млађе генерације. Истовремено један је од најоригиналнијих писаца за децу. Недавно је добио међународну награду "Ана Франк" за стваралаштво за децу и младе, и објавио књигу "Кога се тиче како живе приче", у издању "Креативног центра".

* Кажете у једној песми из рукописа да је свет постао тачан и предвидљив, да живимо у брзим данима. Да ли се у таквом свету поезији скраћује домет и сужава моћ, смањује потреба за њом?

- Негде сам прочитао нечију опаску да ће овај наш век бити век смеха и површности. Човек овога доба живи на идеалима лаке забаве и провода. Свет је карневализован до крајносних граница, а познато је да свака цивилизација која створи услове за пародирање сопствених темељних вредности, објављује тиме своју декаденцију. Место и улога поезије у таквом амбијенту су несумњиви. Осећање бесмисла само појачава значај поезије, а њена моћ да делује продорније добија посебну видљивост. Поезија је попут цвета који расте из леша.

ПРОСЕЈАВАЊЕ ЗЛАТА

* КАКО гледате на устаљено мишљење да је за писање песама потребно мало времена, и да песници имају лакши посао од романописаца?

- Стварање песме је поступак много сложенији и захтевнији од самог чина записивања стихова. Макар је моје искуство такво. Реч је о читавом перцепцијском механизму, начину на који се разумеју и осећају свет и активна стварност. Чин записивања стихова је, дакле, само финале, материјална реализација одређене песме. У мом случају, стваралачки поступак креће од просејавања трунчица метафизичког злата из талога и јаловине које наносе свакодневна искуства у судару унутрашњег и спољашњег света. Ако тог судара и одговарајућег односа према њему нема, нема ни поезије. Мој пријатељ, историчар уметности који не претендује да буде песник у формалном смислу, Лјубиша Симовић, има два бриљантна стиха која то илуструју: "Да нема тог котла у стомаку, / не би се ни иње на прстима хватало".

* Успева ли српска поезија да иде у корак са временом, и допре до публике која одраста уз другачије уметности?

- Поезија никада није имала широке читалачке кругове, чак ни када је, у ретким случајевима и накратко, представљала водећи израз бунта или отворену критику појединих друштвених система и прилика. То није обележје само нашег времена. Српска поезија данас показује назнаке истрајности у обнови свог друштвеног статуса и значаја, који је веома минимализован потискивањем читаве културне продукције, не само песничког стварања, на периферију друштвеног интересовања и бриге. Без обзира на то, у Србији се пише веома квалитетна поезија. У више наврата сам, када је било прилике, скретао пажњу на читаву плејаду младих песника чија је појава постала озбиљна чињеница домаћег књижевног живота. Као уредник Издавачке делатности Народне библиотеке "Стефан Првовенчани", имам прилику да читам нове рукописе младих песника и песникиња и да их у "Повељиној" едицији објављујем. То су одличне песничке књиге, поетички храбре, са јасном намером аутора да се огласе на нов начин, да остваре стваралачку индивидуалност. Таквим младим ствараоцима, нажалост, даје се веома мало медијског простора.

* Уз то, домаћи издавачи као да и даље зазиру од песника?

- Наравно. Ја то чак и разумем. Да сам власник издавачке куће и да од тог посла треба да живим, сасвим је вероватно да бих избегавао објављивање оне врсте књижевности која ми доноси само губитак. Није суштински проблем у издавачима, већ у држави која се у овом случају не понаша одговорно и мудро, јер не уме да осмисли мере којима се обезбеђује солидан пласман квалитетне књижевне продукције - рецимо, песничке. Није ли најбољи пример актуелни случај полугодишњег кашњења са расписивањем конкурса Министарства културе за откуп књига? На тај начин се демотивишу и они изузетно ретки издавачи који инцидентно објаве покоју добру песничку књигу.

* Мислите ли да интернет и друштвене мреже помажу поезији да буде присутнија, лакше доступна већем броју читалаца, и да подстичу младе ауторе?

- Код нас постоји неколико озбиљних и квалитетних електронских књижевних часописа, такође и блогова или сајтова на којима је могуће објављивати и читати поезију. Све то донекле амортизује проблем одсуства издавачког интересовања за песничке књиге, обезбеђује видљивост младим ауторима који стичу афирмацију, али не може бити апсолутна замена за књижевну продукцију или штампану књижевну периодику.

* Поезија је витална, али песници данас нису чести гости у телевизијским емисијама и новинским текстовима. Зашто њихова реч није у жижи интересовања јавности?

- Зато што та реч великој већини (а медијима је, сложићемо се, важан тај доминантни плурал) не доноси ништа забавно и површно, то јест - не подудара се са представама о свету који треба да буде место прагматичног и једноставног мишљења. Гостовање песника у студију, ако то већ није неки естрадни, популистички лирик који уме да буде и симпатично забаван, може само да умањи гледаност емисије. А то је оно чега се телевизије плаше више него средњовековни човек куге.

* Како се са писања за одрасле пребацујете на терен за оне млађе, и обрнуто?

- То јесу два различита стваралачка плана, али мени одговара непрестана динамика преласка са једног плана на други. Понекада је потребно заузети самокритичку дистанцу према оном што стварате како вас не би сачекале замке задовољства и стваралачког комодитета у сигурности већ оствареног. У тим периодима преиспитивања, ја се пребацујем са једног плана на други, да бих се касније вратио са изоштренијим мерилима. Један од највећих страхова сваког озбиљног ствараоца јесте страх од упадања у клише, манир, самопонављање... А опет, том страху је супротстављена бојазан од уношења новина у сопствено стваралаштво, јер може бити да ће нам оне више штетити него користити. Ако хоће да буде искрен према себи и свом раду, сваки стваралац ће наћи начин да се суочи са овим страховима и крене са померањем граница свог поетичког простора. Мени у томе помаже та дистанца коју остварујем прелазећи са једног на други стваралачки план. Дејан Алексић који пише за децу, чини услугу Дејану Алексићу који пише поезију "за одрасле" тако што му нуди мало стваралачко одмориште и отклон од писања стихова, да би над њима могао да оствари квалитетнију ревизију.

* Слажете ли се са тим да су добре песме за децу истовремено и песме за старије?

- Видим то као сасвим логичну ствар. Како је уопште могуће написати добру песму за децу, а да она истовремено не наиђе на симпатије код одраслих? Када кажем "симпатије", не мислим на патетичне похвале које се уклапају у стереотипан модел подршке свему што је намењено деци, већ на истинско читалачко задовољство које одрасли могу да доживе читајући литературу за децу.

Бане Ђорђевић

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА "НОВОСТИ"

Језик технике и духа Љубинка Дугалића

О књизи Љубинка Дугалића "КВАДРАТ". Књижевни клуб Краљево 2011.

У времену када књига постаје и јесте роба, а поред ње и све остало живо и неживо, и када се глас песника све теже чује у мноштву гласова са велике глобалне пијаце света, Љубинко Дугалић свој песнички рукопис почиње „Упутством за употребу“ књиге. Такво упутство, могло би се рећи, и није толико потребна ствар, али Дугалић нам оваквим поступком скреће пажњу на то да се књигом данас неправилно барата и да таква (зло)употреба може довести до квара налик онима који се јављају на техничким апаратима. Пре Упутства он Почетном песмом дефинише књигу као „писану или штампану поруку“ за коју је језиком технике „потребан матерјал који оставља убедљив траг на другом матерјалу“. Тај „убедљиви траг“ сматра Дугалић има за предуслов слободу и бол, јер се „без бола и слободе писањем узалуд празнине савладавају“. Тако долазимо и до друге особине или боље рећи песничког става да поезија поред тога што мора бити убедљива, мора да буде и испуњујућа, да побеђује празнину и то речима које добијају више значење при њиховом читању. Тако Дугалић језик технике који се све више заузима места у обичном говору, ставља у контекст поезије и додаје му мало од поетског.

У Дугалићевој песми „До следећег буђења“ песник се враћа на почетке и то на својеврсно песничко рођење и прво јављање у селу Полумиру, које је по легенди добило име због сусрета завађење Савине браће, који су се по причи баш у овом селу сусрели. У песми „Књига утисака“ јавља се други тон певања супротан певању почетка, то је апокалиптички тон, у коме се поред пророчког јавља и сумња у све написно које преживљава „по бившој пучини плутаће/ узалуд исписна/ књига утисака“.

У циклусу песама „Оружја“ које носе и интригантан поднаслов „народне песме“ песник повезује садашњост и прошлост и то тако да се тумачећи прошло објашњава и најављује могућу будућност. Песник у њима трага за узроцима у дубини протеклог времена убацивањем реалиних ликова у субјективни поредак ствари који сам песник креира. Тиме ствара сценографију која је некада исписана језиком апсурда која служи да места у биографијама конкретних личности рефлектује на садашњост и то у неочекиваном следу догађаја који доводе до још невероватнијих последица. То најбоље илуструје песма која носи назив „Еугеника“ којом песник прозива узрок, тачније замисао Франсиса Галона, која је свој најекстремнији израз ималa у Хитлеровом црном походу и која на жалост, његовом смрћу још није ишчезла, јер се и данас све чешће чују гласови како је превише људи на земљи и да тај број треба смањити. А сви начини да се то оствари су језивији од било ког Хитлеровог плана.

Песник говори и о фризирању историје у песми „Оружје“, а у песми „Балкан“ особине свог поднебља, било позитивне, било негативне налази и у другим народима и поднебљима. У својеврсном диптиху „О мерачима времена“ осврнуо се на оне који говоре и владају речима. Они су по Дугалићу пред великим искушењима јер „театри од камена и без резервних места у партеру порушени су“ и све се изменило од када „пророци вернике подучавају сопственим/ уместо измишљеним примерима“. Зато су и речи „поузданије од сечива за појасом“. Да постоје и они који злоупотребљавају владавину речима говори други део диптиха и то аутор изражава сатиричном сликом „Они се јавно одмарају/ прикупљају снагу за савршеније послове/ какви су онанисње, депилирање/ и обилазак поплављених подручја“

Песма „Заклетва“ настаје преламањем у стихове учитељске заклетве учитељице Јулијане Ковачевић краљу Србије. Овим поступком он сврстава текст ове заклетве у књижевност међу све оне старе списе, повеље и хрисовуље и апелује на повратак вредностима српске просвете која је у дубокој кризи, у којој се изгубио однос према личности ђака. Јер је службено занимање учитељ који је и васпитач и извор благотворних и корисних знања је нестало, а ученик је постао само објекат који успешно треба да савлада задати програм.

ДИЈАГНОЗА ДУШКА ДОМАНОВИЋА

Душко Домановић „Пуна линија“ Књижевни клуб Краљево 2012.

Књига Душка Домановића, која је недавно изашла, збир је прозних независних целина, које чине један мозаик прича из урбаног живота. Тај урбани миље је уствари Домановићев микро-свет у коме битишу обични људи са свим својим манама и врлинама и углавном претоварени теретом својих амбиција или очекивањима средине у којој живе. Аутор се у неким причама појављује као сведок, а у некима је и сам протагониста својих прича. Због велике дозе аутобиографског, свет је у причама непосредно доживљен, па су у неким моментима, ликовним језиком речено, хипер-реалне.

Али шта је Домановићева реалност?

То је дегенерисана реалност, васељена пала на земљу на којој преовлађује ноћ. Ноћ која је наступила, по Берђајеву, заласком дана Новог доба и наступањем Новог средњовековља. И заиста, све је у тмасти, све кроз сумрак, истина сналази Домановићеве јунаке, они се само у драматичним тренуцима својих живота у њој десе, а све остале тренутке живе у некој нејасној, псеудореалној атмосфери коју ствара градска средина. Пробуђени ликови у својој муци схватају лаж око себе, али нема преко потребног освита. Изостаје зора, све је замка, самсара, па Домановић, као и стил живота којим је урбано прожето не даје спасоносне лекове. Домановић само даје дијагнозу, бележи тренутно стање. Када полази за узроцима он налази поново псеудоузроке, који када се открију само дуплирају или чак мултипликују лажну слику коју дају крхотине суптитута духовности које су једине доступне.

Језик те снижене васељене је такође, да се изразим у духу Домановићевог текста, љоснуо о ледину. Пошто је божанско и усхићено проглашено заосталим и застарелим, језик света Домановићеве прозе умногоме је језик уличног жаргона. Пошто на површину и у први план излази језик обичног и профаног, језик који се употребљава на улици, у кафани, бару у све добија карактер драмског. Јунаци говоре о својим преживљавањима, или их износи аутор стилом којим то раде драмски писци, када желе да забележе аутентични израз и поделе емоције свакоме од нас својствене.

«Пуна линија» Душка Домановића је и прозни вентил једног песника, чија се поезија на неким местима пројављује у пасажима између две прозне масе. И када би се запитали где је аутор, одговор би могао бити у поезији, у којој се и надомак које се налазе Домановићеви јунаци и он сам. У поезији у која је једини зрак истине који пробија непробојно оловно небо духом закржљалог света урбане лажи.

Александар Марић

О књизи песама "Анђели жетеоци"

О књизи песама "Анђели жетеоци"

Књижевни клуб Краљево, 2008.

У време раслабљеног и видно униженог положаја поезије на хоризонту друштвеног интересовања и бриге, у доба када предани аутори стихова опсесивно траже нове начине и поступке казивања, не би ли свој песнички глас учинили препознатљивим и обезбедили себи издвајање из слојева просечности и рутине – ретка је прилика срести се са остварењима ствараоца који се готово императивно ослања на у великој мери канонску, утврђену поетику.

Својом трећом књигом песама Анђели жетеоци, Александар Марић стваралачки суверено настоји да евоцира поетичку матрицу духовне поезије, као незаобилазног наслеђа наше средњовековне књижевности. Традиција, као и њен утицај на нашу стварност, за овог песника су, очигледно, иницијални мотив. Прошлост је стављена у функцију делатне силе, живо присутна и инспиришућа.

Овакво тематско полазиште, Марић је имао и у своје две претходне збирке Студеница,Студеница и Косовски прозбеник. Међутим, чини се да је у књизи Анђели жетеоци песник склон нешто стишанијем гласу, изразу који је доста прочишћен и остварује се у медитативнијем тону. Бираном лексиком, често поетски зачињеном архаизмима, чак и старословенским речима, аутор ових стихова остварује стилско-мелодичну линију певања карактеристичну за поезију литургичкога одређења. У појединим песмама ове збирке могуће је препознати и конкретне елементе молитвеног певања, плански подражаване, како би се донекле опонашао канон. У ту сврху, песник каткада користи и јектеније, понављање одређеног позива, карактеристичног за литургијски обред кји подразумева саборност (Подај Господе, Господе помилуј...) Свесно или не, Марић у извесном броју песама, норочито онима које су писане као сведочанства о савременицима или псеудоповести инспирисане неким историјским догађајем или личношћу, посеже за књижевним облицима, стандардним у средњовековној књижевности, као што су молитва, виденије, приказаније или, рецимо, запис. Ово се може тумачити и као пресудан утицај очигледно преовладавајуће лектире. Ипак, мера ауторске тежње ка модернистичкој интервенцији у примењеној класичној форми мора се приметити и признати.

Уочава се и напор учињен у намери да се књига ваљано структурира, да се след песама успостави према логици мотивске међузависности. Књига је сачињена од пет циклуса, са прологом и епилогом. Са становишта организације песама и циклуса у књизи Анђели жетеоци, можемо разазнавати и делове тематско-мотивских простора које она отвара.

Једна од доминантних тема ове књиге песама јесте извесна врста духовног осврта аутора на дела и животе појединих стваралаца, историјских личности и светаца, али и на кључне догађаје чије је историјско значење дубоко укорењено у културном и традицијском ткиву колектива. Песнички поступак је такав да аутору обезбеђује позицију индивидуалног гледишта и расуђивања, али итовремено препознајемо и склоност ка прихватању општих, устаљених истина.

У неколико песама, Марић се обраћа песницима савременицима, изразитим стваралачким фигурама српске модерне поезије: Миодрагу Павловићу, Ивану В. Лалићу, Богдану Мрвошу, Даринки Јеврић, али и сликарима Милићу од Мачве и Мићи Михајловићу и другим уметницима. Оваква потреба песника да кореспондирају са ствараоцима које доживљавају као духовне сроднике није реткост. У Марићевом случају, могли бисмо приметити још један повод (сем овог зазива по сродности) да у својим песмама тематизује властити однос према делима других стваралаца. Објашњење би се могло наћи у ауторовој потреби да продубљује своју увереност како је могуће бити модеран стваралац и у већ освојеним поетичким просторима, јер поменути ствараоци то најбоље потврђују. Отуда и прија чињеница да један млад песник, као што је то Александар Марић, посвећено и куражно трага за својом стваралачком индивидуалношћу тамо где ју је најтеже наћи. Отворити нови траг у живом ткиву традицијски освојеног и установљеног поетичког простора јесте најтежи изазов за једног ствараоца, али је добробит вишеструка.

Остаје само да се песнику Александру Марићу пожели да то и оствари.

Дејан Алексић

Рајица Драгићевић: ЗОРИЛО

ЗОРИЛО

оно је дошло у овај дан

уснулог да ме пробуди

из далеких предела

преко урвина и брда преко мора сињих

моје зорило моја песма тајна

и донело ми богме

од свега по нешто

конац вуницу пређу и повесмо

да знамо ко смо да знамо где смо

изручило преда ме из корпе даровне

о радости

стижеш ли ми с почетка света

из давног нехаја

из завичаја смеха и ведрине

окупана умивена утегнута

у сунчевој колевци одњихана

савладавши раздаљину достигавши недостижно

ти моја светлећа са зором помешана радости

Драган Хамовић: ПОПРАВЉАМ УСПОМЕНЕ

ПОПРАВЉАМ УСПОМЕНЕ

Радња на аутобуској станици у Краљеву

Наврати, пролазниче: Поправљам успомене.

Сваку преправку вршим (колико је до мене!)

Само да памтилац их дотури, припомене

Мајстору што обзирно, из наслага, све прене.

Обављам ретуш речи, враћам свежину слици,

Полирам таму сребра, сјај спајам из парчића;

Жичице превезујем, залегну зупчаници –

Кренуће механизам, зујање бившег бића.

Кисели задах ствари, хрпе сваштаре ћуте:

Крш, квареж успомена, од патоса до врха.

Вртим, уклапам, варим, макар да васкрснуте

Искрсну у тренутку – па нека све се скрха.

Милоје Радовић: САЛАТА ОД СЛАВУЈЕВИХ ЈЕЗИКА

САЛАТА ОД СЛАВУЈЕВИХ ЈЕЗИКА

Гласовити проучавалац многонезнаних вируса,

Бранитељ птица и слепих мишева,

Прича бројној публици у Краљевачкој библиотеци

О томе зашто нестају славуји у земљи њихових рођака

Петрарке и Паваротија

Он тврди да их људи лове

Само да би од њихових језика

Направили салату.

За једну чинијицу

Обезјезиче хиљаду славуја

Који, као и песници, певају из љубави,

Да би је прославили,

Или из страха,

Да би га одагнали.

Из неког важног разлога заћуте,

Кад то од њих нико не очекује.

И буду неприметни

Све до неке нове песме,

Коју ће, ако је одмах не запишу,

Појести ловци на славујеве језике.