Дејан Алексић: Живимо у брзим данима

ДЕТИЊСТВО је ризница питања која смо поставили себи да бисмо имали над чиме да се замислимо и за чим да трагамо у каснијем животу. А потом, у том каснијем животу одрасле особе, схватимо да су питања која смо тада постављали заправо важнија и кориснија од одговора које у садашњости можемо себи да дамо - каже, за "Новости", песник Дејан Алексић о новим песмама које су још у рукопису, у којима се често враћа у дане детињства и дечаштва, на детаље интимне историје.

Ослоњен на захтевну традицију истанчаних модерних мајстора, Алексић је створио сопствени лирски тон и освојио простор у српској поезији млађе генерације. Истовремено један је од најоригиналнијих писаца за децу. Недавно је добио међународну награду "Ана Франк" за стваралаштво за децу и младе, и објавио књигу "Кога се тиче како живе приче", у издању "Креативног центра".

* Кажете у једној песми из рукописа да је свет постао тачан и предвидљив, да живимо у брзим данима. Да ли се у таквом свету поезији скраћује домет и сужава моћ, смањује потреба за њом?

- Негде сам прочитао нечију опаску да ће овај наш век бити век смеха и површности. Човек овога доба живи на идеалима лаке забаве и провода. Свет је карневализован до крајносних граница, а познато је да свака цивилизација која створи услове за пародирање сопствених темељних вредности, објављује тиме своју декаденцију. Место и улога поезије у таквом амбијенту су несумњиви. Осећање бесмисла само појачава значај поезије, а њена моћ да делује продорније добија посебну видљивост. Поезија је попут цвета који расте из леша.

ПРОСЕЈАВАЊЕ ЗЛАТА

* КАКО гледате на устаљено мишљење да је за писање песама потребно мало времена, и да песници имају лакши посао од романописаца?

- Стварање песме је поступак много сложенији и захтевнији од самог чина записивања стихова. Макар је моје искуство такво. Реч је о читавом перцепцијском механизму, начину на који се разумеју и осећају свет и активна стварност. Чин записивања стихова је, дакле, само финале, материјална реализација одређене песме. У мом случају, стваралачки поступак креће од просејавања трунчица метафизичког злата из талога и јаловине које наносе свакодневна искуства у судару унутрашњег и спољашњег света. Ако тог судара и одговарајућег односа према њему нема, нема ни поезије. Мој пријатељ, историчар уметности који не претендује да буде песник у формалном смислу, Лјубиша Симовић, има два бриљантна стиха која то илуструју: "Да нема тог котла у стомаку, / не би се ни иње на прстима хватало".

* Успева ли српска поезија да иде у корак са временом, и допре до публике која одраста уз другачије уметности?

- Поезија никада није имала широке читалачке кругове, чак ни када је, у ретким случајевима и накратко, представљала водећи израз бунта или отворену критику појединих друштвених система и прилика. То није обележје само нашег времена. Српска поезија данас показује назнаке истрајности у обнови свог друштвеног статуса и значаја, који је веома минимализован потискивањем читаве културне продукције, не само песничког стварања, на периферију друштвеног интересовања и бриге. Без обзира на то, у Србији се пише веома квалитетна поезија. У више наврата сам, када је било прилике, скретао пажњу на читаву плејаду младих песника чија је појава постала озбиљна чињеница домаћег књижевног живота. Као уредник Издавачке делатности Народне библиотеке "Стефан Првовенчани", имам прилику да читам нове рукописе младих песника и песникиња и да их у "Повељиној" едицији објављујем. То су одличне песничке књиге, поетички храбре, са јасном намером аутора да се огласе на нов начин, да остваре стваралачку индивидуалност. Таквим младим ствараоцима, нажалост, даје се веома мало медијског простора.

* Уз то, домаћи издавачи као да и даље зазиру од песника?

- Наравно. Ја то чак и разумем. Да сам власник издавачке куће и да од тог посла треба да живим, сасвим је вероватно да бих избегавао објављивање оне врсте књижевности која ми доноси само губитак. Није суштински проблем у издавачима, већ у држави која се у овом случају не понаша одговорно и мудро, јер не уме да осмисли мере којима се обезбеђује солидан пласман квалитетне књижевне продукције - рецимо, песничке. Није ли најбољи пример актуелни случај полугодишњег кашњења са расписивањем конкурса Министарства културе за откуп књига? На тај начин се демотивишу и они изузетно ретки издавачи који инцидентно објаве покоју добру песничку књигу.

* Мислите ли да интернет и друштвене мреже помажу поезији да буде присутнија, лакше доступна већем броју читалаца, и да подстичу младе ауторе?

- Код нас постоји неколико озбиљних и квалитетних електронских књижевних часописа, такође и блогова или сајтова на којима је могуће објављивати и читати поезију. Све то донекле амортизује проблем одсуства издавачког интересовања за песничке књиге, обезбеђује видљивост младим ауторима који стичу афирмацију, али не може бити апсолутна замена за књижевну продукцију или штампану књижевну периодику.

* Поезија је витална, али песници данас нису чести гости у телевизијским емисијама и новинским текстовима. Зашто њихова реч није у жижи интересовања јавности?

- Зато што та реч великој већини (а медијима је, сложићемо се, важан тај доминантни плурал) не доноси ништа забавно и површно, то јест - не подудара се са представама о свету који треба да буде место прагматичног и једноставног мишљења. Гостовање песника у студију, ако то већ није неки естрадни, популистички лирик који уме да буде и симпатично забаван, може само да умањи гледаност емисије. А то је оно чега се телевизије плаше више него средњовековни човек куге.

* Како се са писања за одрасле пребацујете на терен за оне млађе, и обрнуто?

- То јесу два различита стваралачка плана, али мени одговара непрестана динамика преласка са једног плана на други. Понекада је потребно заузети самокритичку дистанцу према оном што стварате како вас не би сачекале замке задовољства и стваралачког комодитета у сигурности већ оствареног. У тим периодима преиспитивања, ја се пребацујем са једног плана на други, да бих се касније вратио са изоштренијим мерилима. Један од највећих страхова сваког озбиљног ствараоца јесте страх од упадања у клише, манир, самопонављање... А опет, том страху је супротстављена бојазан од уношења новина у сопствено стваралаштво, јер може бити да ће нам оне више штетити него користити. Ако хоће да буде искрен према себи и свом раду, сваки стваралац ће наћи начин да се суочи са овим страховима и крене са померањем граница свог поетичког простора. Мени у томе помаже та дистанца коју остварујем прелазећи са једног на други стваралачки план. Дејан Алексић који пише за децу, чини услугу Дејану Алексићу који пише поезију "за одрасле" тако што му нуди мало стваралачко одмориште и отклон од писања стихова, да би над њима могао да оствари квалитетнију ревизију.

* Слажете ли се са тим да су добре песме за децу истовремено и песме за старије?

- Видим то као сасвим логичну ствар. Како је уопште могуће написати добру песму за децу, а да она истовремено не наиђе на симпатије код одраслих? Када кажем "симпатије", не мислим на патетичне похвале које се уклапају у стереотипан модел подршке свему што је намењено деци, већ на истинско читалачко задовољство које одрасли могу да доживе читајући литературу за децу.

Бане Ђорђевић

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА "НОВОСТИ"