среда, 22. април 2015.

Наташа Ковачевић: ПИСАЦ ИЗБЛИЗА


PISAC IZBLIZA
kreativni sarkazam ili potkazivawe

Vladan Matijevi}: Pisac izdaleka,
Narodna kwiga, Beograd, 2003

Poku{avam da pi{em o romanu V. Matijevi}a na wegov na~in
,,ne misle}i. Samo re~i koje izle}u, i neizbe`na re~enica koju ne
~itam. Ecce homo. Eto pisca koji pi{e o sebi piscu, vivisekcijom Danila
Ki{a (fioka u koju ga ne guram), a humorom Nu{i}a (ni u tu fioku
ga ne guram taman posla) i gorkom ironijom nevinog lica. Anatomija
psihologije pisca koji broji stranice da bi mogao sa 300-tom
dobiti Nagradu Fabrike {e}era, pod bombama, zatim pogledima, bez
hrane, u pozajmqenom odelu, bez dana i no}i, bez pri~e, bez razloga
koji je razlog po sebi. Plo|ewe romana.
Sjajna samoironija od glave do pete pisca koga niko, naravno,
ne ~ita pa mo`e da prepisuje od samoga sebe, mada je to mnogo te`e,
jer tada mora da re~enice povezuje u smislenu nit, koja je ve} pri-
~a, a on ne}e ni{ta {to ima veze sa primarnom osmi{qeno{}u fabule,
ni{ta {to je u bilo kakvoj ,,vezi sa mozgom. ,,I pi{em. I pi-
{em. I pi{em. Nema figure, nema banalnosti. Ogoqena psihodrama
~oveka koji je ro|en da dr`i penkalo u ruci i beli papir
pod wim. Nema banalnosti sem one `ivotne ~iwenice da je tako
kako je. Nema ideala sem fantazmagori~ne Fabrike {e}era koja
125
daje pare ako Ako se uredniku (i wegovoj deci) svidi naslov. Ve}
vi|eno, ali, traje, ko i re~i {to samo ~ekaju, ~ekaju da se pore|aju
u red nekog romana. Jer roman kao roman samo je roman. Dakle. Naslov.
Ne{to malo poezije, ne{to malo proze, ne{to slike, ne{to
misterije, ne{to svagda{we, ne{to okruglo, ne{to uzbudqivo, ne-
{to anglikansko ili vizantijsko, ne{to nere~eno ali prepoznatqivo,
xezasto a klasi~no, sa mirisom snega, obojeno suncem na zalasku,
dirqivo. Sve iza wega, naslova, nije ni bitno a ni potrebno.
Ko pro~ita wega, treba samo da pro~ita i ime pisca pa je roman
i pro~itao.
Ironiju na stranu, to se, ako ne racionalno, a ono svakako tamo
negde iza svesti tako nekako i zbiva. Naslov nije samo kqu~, {ifra,
znak, ve} zgusnuti si`e sve skupa sa idejom (mo`da nepoznatom i samom
autoru) koji se objavquje. Uzgred, vapi do neba ~iwenica da niko
do sada nije napravio antologiju relevantnih naslova ko Pesmu nad
pesmama, a onaj ko bi izdr`ao da je pro~ita do kraja znao bi za{ta se
rodio. Jer, re~i naslova ne samo da su jedva prona|ene u bunarima jezika
(Sto godina samo}e), spu{tene iz vaseqene (Nirvana), izvedene
iz okeana (Smrt u Veneciji), ro|ene u tragawu (Seobe) nego su istovremeno
Gilgame{ koji kao Lovac u `itu u Lu~i mikrokozme vidi
svoga Dvojnika. Ali, vreme je spustilo loptu i dana banalnost svakodnevnice
ispisuje folk naslove bizarne gluposti.
Da ne zaboravimo. Ka`e nam Pisac izdaleka da je i ime autora
krucijalni razlog da ga ~lanovi `irija za Nagradu Srpske fabrike
{e}era, urednik Izdava~ke ku}e (i wegova deca) uop{te zapaze,
mo`da ~ak i prelistaju. Tu moramo stati (kako re~e [ekspir) jer
to je razlog {to bedi na{oj produ`ava vek. Ime i prezime. Bo`ji
beleg bez obzira ko ga da ~oveku. Uzmimo samo ime jednog Tomasa
Mana, Fjodora Mihajlovi~a Dostojevskog, Danila Ki{a prema
ostalima. Planine ^arobnog brega prema Qiqanu u dolu. To je to.
Ima pravo Pisac iz daleka, apsolutno pravo. I? [ta da se radi?
Malo, obi~no ime i jo{ obi~nije prezime, ~ine od nas kom{ije koji
ka`u: ,,A, znam ja wega. A to daqe zna~i: ,,E, ba{ da te ne ~itam,
{ta ti meni da soli{ pamet, kosi ti, bre! Itd. i tome sli~no. Jo{
jedan od sto razloga da kwiga ostane devi~anska do duboke starosti,
kada je kao iscepani papir bace na |ubri{te. Da. To je jedna strana
kreativnog ~ina a druga, bolnija i misterioznija, jeste {to obi~no
ime i daqe suludo pi{e. Fatum. Zadati imperativ. Neuronska gre-
{ka. Andri} je dao svoj umni i ~ovekoqubiv odgovor za sva vremena
ali ne za svakog ~oveka.
Pisac izdaleka je izabrao tragikomi~nu Fabriku {e}era ~ija
Nagrada je nepatvoreni novac, ~ime }e on ispod bilborda sa svojom
slikom ,,tucati najjeftiniju prostitutku i piti najjeftiniju lozovu
126
rakiju. Krajwa banalnost? Ne. Samo najjeftinija realnost na{eg
doba u kome je ~ovek sveden na patriotu jedne diktature ili pla}enog
izdajicu; ~oveka kome moral propovedaju ubice i kriminalci dok stoji
u redu za hleb a bombe mu padaju na glavu.
A on i daqe pi{e li pi{e. Mora. Ne zna drugo i ne}e drugo. Klasik
mu broji strane. A Klasik je onaj prili~no umrli pisac {to je
jedne pijane no}i izmislio psihi~ki automatizam, {to prevedeno na
materwi jezik ka`e: pi{i {to ti do|e pod pero, otvori branu mozga
i pusti da izbaci sve {to mu do|e, jer ti si ve} napisana kwiga. Neka
samo kuqa, ne kontroli{i, ne stavqaj forme i `anrove, ta~ke i
stilove ostavi to mediokritetima, veruj svojoj podsvesti, ~ove~e, u
woj su svi tvoji preci, i cela istorija, i sve religije i mitovi, i svi
strahovi i batine, i sve smrti i ludila, nisi mudriji i boqi od svoje
krvi i neurona, znaju oni ko si ti jer su te stvorili. Eto, taj, recimo,
Breton, pijan ili drogiran, sad ve} Klasik (po{to je bio `iv) stoji
pored stola i broji Piscu izdaleka ili izbliza sve {to mu iz penkala
na|e crno na belo.
^inom autodestrukcije secira on kreativnost tako mnogo cewenu
od jednih i tako mnogo omalova`avanu od drugih pisaca i ~italaca,
upravo izvr}u}i lice u nali~je. Jer, po|imo od neosporne ~iwenice
da pisawe nije prirodnog, organskog porekla, da nema ni~eg sli~-
nog u flori i fauni, da ne znamo (daqe) ~emu slu`i, niti sigurno kad
jeste a kad nije, niti od ~ega je. A opet. A opet polovina ~ove~anstva
u ovom trenu pi{e li~nu qubavnu pesmu ili smi{qa pri~u, dok druga
polovina ~eka da to konzumira. Da li smo pobedili neurone, krv i
kosti (i ostale znane delove anatomije), postali svoji sopstveni bogovi
ili spasavamo sebe i svet od neizbe`nosti bilo koje vrste poku-
{avaju}i da pomognemo trajawu. Kao da patwe li~ne, prirodne, egzistencijalne
treba da traju ve~no, da nesre}an, uni`en, bolestan, mu-
~en, umiru}i ~ovek tra`i besmrtnost.
Pisac izbliza ima svoju antiteoriju za na{e nedoumice. Ko sebe
zatekne da pi{e, kao {to to sam ~ini, pod uslovima ve} vi|enim, on
ne mo`e i ne sme da se pita, jer penkalo je i stvoreno da se dr`i u desnoj
ili levoj ruci a papir da se na wemu crtaju azbuke vavilonske.
Ko je pa taj ko se ipak pita i jo{ ~eka od Nekoga odgovor. Bitno je da
je Neko zapo~eo, a da li }e Ne{to sve to skupa da spali i bilo kako
da zavr{i nepoznata je pri~a. Postoji, na`alost, druga zlokobna zamka.
[ta ~initi sa ~itaocima dovoqno ludim (iako malobrojnim) {to
tro{e `ivot ~itaju}i romane, onima {to okre}u stranice kao da im
Naslov nije dovoqan, nisu ni ateisti ni paranoi~ni, a ipak su vrsta
mimo drugih vrsta, i{~a{enih iz psihologije i egzistencije. Bez obzira
da li ~itaju u avionima ili bolni~kim ~ekaonicama, dok ki{a
lije i sunce pr`i, za stolovima svih stilova, le`e}i, stoje}i, ~eka-
127
ju}i, sawaju}i, nasloweni na ogradu, pod drvetom, u rovovima, na svadbenom
putovawu, za vreme seksa, iza re{etaka, na Antarktiku ili ostrvima
Indonezije, ~uvaju}i ovce ili samrtnike, svakog pola i dobi
oni su `dera~i pisca. Wihova osveta za tra`ene i nena|ene druge `ivote
je golema. Pisca mrze ~ak i kad ga vole: dodiruju, tap{u, grle, zapitkuju,
upoznaju sa svojom mukom (dostojnom romana), podozrivo gledaju,
cini~no se sme{kaju, pitaju za bra~no stawe i seksualne sklonosti,
proveravaju wegov patriotizam i imovno stawe, tra`e da se izjasni
o uzorima, ogovaraju so~no i hvale neodmereno, podme}u la`i,
`ive sahrawuju, podi`u i ru{e biste, pi{u sarkasti~ne kritike o
nepro~itanom delu, svrstavaju i izbacuju iz antologija, stavqaju u
fioke drugih pisaca i dodequju Nagradu Srpske fabrike {e}era. Besni
`dera~i {apu}e pisac izbliza nastavqaju}i da pi{e. Da pi{e
(da pi{e). Koliko stranica jo{ do kobne 320-e, bez koje ni deca Izdava~
a ne}e da gube vreme.
Preterivawe? Sublimacija? Perverzija? Beznade`nost? Isto~
ni greh? Igra? Apsurd?
Ne. Da.
Na pustom ostrvu samoga sebe autor je nemo}an da odmeri i distancira
stvarnost koja ga opkoqava: autocenzura (vekovna i totalitarna)
baca ga na zemqu, Klasik na ramenu pritiska neumitno, brat
odlazi da gine za Vo|u u bunkeru, vazdu{ne uzbune po~iwu kad prestanu,
od tela ostala ruka sa penkalom ~uvene marke. Ta i takva realnost
puni wegove bele stranice iako je zatvorio o~i, jer sve to i
sve drugo su sr` we same. Potop i Nojeva barka isto. A i on sam, Pisac
iz daleka.
Ostaje li ne{to tre}e? Re~i. Su{tastvo re~i.
Qudski fatum bi Re~ na Postawu i sada je konotacija. Sve je
re~. I `ivi i mrtvi, istorije i religije, umetnosti i nauke, gore i
dole, pre i posle, qubavi i ratovi, ~ovek i dete, razumno i iracionalno,
priroda i stvari, atomi i sazve`|a, stvarno i nero|eno
ima re~. Boqe re~eno re~ ima wih. Hiqade re~i a jedan upla{en
~ovek ili jo{ gore jedan pisac da ih na|e: u kolektivnom, porodi~
nom i li~nom podsvesnom, materijalizuje, slo`i sa drugom stotom
(hiqaditom) u smislene redove, re~enice, pasuse; obele`i ta~-
kama, zarezima, zagradama, gramati~kim zakonima; da sve slije u
lep, slikovit, zvu~an, ritmi~ki sklad; da uvu~e ne{to izme|u, da
oneobi~i prozno u poetsko, uokviri `anrovskim normama i da mu
pe~at li~nog kreativnog talenta, jo{ boqe genijalnosti. Bitka
izme|u bi}a ~oveka i bi}a re~i je neizle~iva i bezizgledna. Zato
Pisac izdaleka ka`e: Terorisao sam ih, krao, lagao, nisam im
upla}ivao de~ji dodatak, uni{tavao sam im standard, oduzeo sam im
pravo glasa, pravo mi{qewa.
128
Aluzije na de{avawa ovoga podnebqa u bliskoj i suludoj pro-
{losti jedno je od morbidnih slojeva ove re~ite slike. Tvrdwa: ,,Moje
re~i zatrpavaju grob moga Ja. je, kona~no, ne{to drugo. Neopozivo.
Na posledwoj stranici zavr{enog romana za Nagradu Srpske fabrike
{e}era pisac sa one strane velike Me|e vidi ,,literaturu prenera`
enu ni{tavno{}u svoga odraza u mome delu…” Delo je ubilo
svoga tvorca kao {to je on to u~inio sa wim.


Нема коментара:

Постави коментар