ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ХАМОВИЋ, песник
Песма је достигнута чистина
Зналци веле да глобални систем неслободе не делује данас толико репресијом колико манипулацијом. А она је општа, разрађена до танчина, до ситних пора, до крајње безочности
Фото Томислав Јањић
Нову књигу Драгана Хамовића (1970), песама и записа, под насловом „Тиска”, објавила је Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у новопокренутој библиотеци „Прочељe”, као прву књигу. Реч је о књизи изабраних и нових песама. Хамовић је дипломирао, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету (група за српску књижевност и језик). Био је уредник у „Заводу за уџбенике”, сада ради као научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду. Аутор је петнаестак књига, добитник неких од наших најугледнијих књижевних награда.
У књизи „Тиска”, како кажете, пробрали сте песме из претходне три књиге. Многе песме сте поправили. Како песник зна када је песма готова?
Искуство којe песма посредује неосетно се кумулира и у неки свој, празнични час, долази до речи. Тај долазак често изнуђујемо, с неизвесним исходом. Годинама сам ослушкивао шта ми уопште припада да кажем, па нисам ни писао, осим о другим песницима. А то јесте била припрема сопственог правог тона. Песник дозрева, дозрева му и говор. Волим ауторе муњевите вербалне импровизације, али је песма за мене учинак „дуге патње изговора” – да се послужим синтагмом савременог песника од кога смо доста учили.
Критика је приметила да сте у непрекидном откривању „песме у песми” и стварању „песме о песми”. Какви су резултати тог песничког истраживања?
Човек не зна ко је заправо и шта је – док се језички не доведе у ред. Зато ми је рана поезија сва од преправљања обичних речи, којима нисам веровао. А није био проблем до речи, разуме се. Неопходан је тај разговор с песмом, том водиљом на мукотрпном путу до у себе. Пролазимо кроз разне смутње и магме. Песма је достигнута чистина, израза и смисаоног видика.
Књизи сте додали и коментаре, који откривају тајне ваше стваралачке радионице. Како, заправо, настаје песма?
Записи уз поједине песме појасне поетику, али пре раскривају интимна упоришта и спољне околности. Управо ми је животна залога песме, као дубинског самосведочења, сада потребнија него на почецима. Такву залогу и језик изнутра подржи.
У једној години изгубили сте оца, али и добили сина. Све се догодило у вашој 33. години. Да ли је то неки посебан знак?
Био је то неодољиви потисак. Чистина с које сам сагледао протекло и долазеће. Присни судар губитка и добитка дао је готов оквир за лични лирски мит, који се лако ослонио на општи. Важно је звати се Лазар. Први ми заспао – други се пробудио и расте. А ја, тектонски потресен, разапет међу њима. Отуда моја „Матична књига” коју дописујем. Одатле потиче и „Тиска”.
У својој поезији ослањате се на традицију, на завет предака. Идете ли, да парафразирам Зорана Мишића, од мита ка поезији, или од поезије ка миту?
Као и мит, поезија је сведена реч о битном. Једино таква вреди, а може бити ликом сваковрсна. Поезија је одувек почетна и посебна позиција изражавања, ма како је потцењивали тумачи данашње проточне, конзумерске културе. Ако у делатну страну песме не верујемо, залуд нам је посао. Нема плодоносније мисли у поратној критици од Мишићеве, оверене делима водећих српских песника. На његов есеј „Шта је то косовско опредељење?”, поред других, ваља се изнова враћати – не само они којима питање из наслова није јасно.
Све песме у књизи везаног су стиха. Да ли се у овој чврстој форми боље осећате?
Зарана сам осетио интригу везаног стиха. Противности се напето уобруче. Песма се снабде додатним ритмичким импулсом. Покрене лирску меморију. Актуелни носиоци директива каква је поезија поетички коректна – радове у везаном стиху унапред искључују из разматрања. Како поднети да се, након свих ломова, опет могу остварити облик и смисао кохерентан, уравнотежен, скопчан с наслеђем колико и с епохалним чиниоцима? А бива лагодније ако нисмо обавезани нечим пре нас, без чвршћег мерила поређења и вредновања.
Докторирали сте на поезији Стевана Раичковића. Зашто сте се одлучили баш за овог песника?
Испрва, нисам био начисто могу ли да обухватим Раичковићеву полувековну лирску разуђеност. Хтео сам показати да је то песник у сталном дослуху с динамичним струјама епохе – а не даровит реликт прошлости. Штавише, да је изводио смеле опите сувереније од признатих новатора. И био на челу оне линије послератног лирског модернизма што није заснована на антилирском резу. Парадигма потпуног песника.
Посебне симпатије гајите према Новици Тадићу, чије сте сабране песме приредили?
Око статуса Тадићеве поезије влада сагласје и међу онима што у књижевним погледима немају скоро ништа заједничко. Новица је био непоткупљив, чак и кад је остао без посла, оболео, не хотећи да посеже за рођаком на врху државе. Тешко је избећи крупне речи поводом језгрене снаге његове поезије и особитог човештва. Мада, по властитом одређењу, анархичан, био је осетљив на неправде чињене његовом народу, као и на свачије људско потонуће.
У једном од записа кажете: „И тамница може постати дом – уколико тамнујемо међу својима.” Живимо ли у једној таквој тамници?
Зналци веле да глобални систем неслободе не делује данас толико репресијом колико манипулацијом. А она је општа, разрађена до танчина, до ситних пора, до крајње безочности. Као у демоничним призорима, рецимо, Тадићеве поезије. Или пак Булгакова. У полутамници полуколоније обрео се и овај тешко побеђени и тешко изиграни народ.
Једну песму посветили сте Драгу Хамовићу, матуранту (1922–1941), „имењаку на дну јаме”. Страшних злочина је по Херцеговини било и у последњем рату?
Када сам дознао за удес рођака „имењака на дну јаме” био сам његових година. Поистовећење беше неминовно и језовито. О томе да ми је отац, као дечак, пуким случајем избегао исти крај, да су оба мајчина стрица погубљена у Јасеновцу – слушао сам одрастајући у Краљеву, граду што памти масовну немачку одмазду. Херцеговина је опустела, сирота, али земља постојане заветне пуноће. Не рачуна да јој ико призна непојамне жртве, старе и нове, а још мање да је неко убеђује у пројектовану српску кривицу. А тај неодрживи конструкт јавни говорници овде прихватају и негују – мимо свих вапијућих чињеница.
Зоран Радисављевић
Нема коментара:
Постави коментар