Дејан Алексић: ТАМО ГДЕ ПОЧИЊЕ СВЕТ

ТАМО ГДЕ ПОЧИЊЕ СВЕТ

Свет почиње са друге стране нашег знања.
Рецимо, тамо где једна убога старица
потпаљује ватру штампом из прошлог века.
У сумрак, ветар хладним вокалима зашива ваздух,
и вране су непомичне попут реквијемских
нота, штампаних на скелету бреза.
Поменемо ли на овоме месту меланхолију,
свет ће одјекнути празнином под маљевима
нашег сиротог знања. Стога, нека буде
да сумња и призвољност узеле су маха
над нашом невином жељом да света има.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

Тамо, рецимо, где поспани књиговођа
завештава самоћу алгебарским анђелима.
На столу, крај хрпе рачуна и пореских шифара,
годинама стоји урамљени загрљај његове
покојне жене и ћерке која расплиће тајне бољег
живота, негде на тужно далеком чворишту
меридијанске мреже. Светло је слабо, а очи
уморне и сва је прилика да ће ноћ бити дуги
ехо спрам затрављених зидина душе.
Одавде, дакле, могао је да почне свет,
да нема наноса претпоставки. О самоћи
и болу, о календарима и стаду избројаном пред сан.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

Можда тамо где млади парох одлаже јеванђеље
после службе у празној сеоској црквици.
Оно мало преосталих мештана посустаје у вери
или је давно клонуло под утегом сумње. Али обноћ
може се чути како црквени миш грицка
осу васељене. Ужад за звона већ су појели
његови преци, у време када се још указиваху
чуда. Ноћас ће бити олује и заклаћено звоно
оживеће у сопственој утроби. Али сувише је
стварности у гладним глаголима, сувише наслеђеног
смисла у вери или сумњи да тиме започео би свет.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

А на другој страни нашег знања лежи обичан
облутак, чекајући да га неко хитне у свет.
Али ко ће заћи у тако дубоку шуму,
крај тако хладне и мрачне воде која звезде
лечи од слепила?

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Vladika Nikolaj Velimirović - Molitve na jezeru - Molitva II (čita Neboj...

ДЕЈАН АЛЕКСИЋ: ДРУШТВО ИНСТАНТ ИСКУСТВА

Доносимо интервју Дејана Алексића датом за Омладински радио. Разговарао Горан Михаљевић.

Краљевачком писцу и песнику Дејану Алексићу Змајеве дечије игре ове недеље су уручиле признање "Раде Обреновић" за најбољи роман за децу и младе. Лауреат је аутор књиге "Чудесни подвизи Азбучка Првог у тридесет слова" (Службени гласник), којег је жири окарактерисао као "роман са племнитом, просветитељском мисијом", а нашег госта овенчала још једним у низу признања које је освојио пером и срцем. За награде, које га "нису заобилазиле", каже да подижу ниво личне одговорности за оно што ради, али да нису предмет престижа и благостања колико могућности да допрете до бројније публике.

- Песник у Србији. Звучи безнадежно. Бити песник у целом свету може тако да звучи, живимо у свету трговаца, а не песника, у време када је све, ако већ није постало роба, има тенденцију да то постане. Тако и васцела уметност, живимо оно што се зове тржите. То се лако види када обиђете излоге највећих књижара, а нема их много јер су две, три преузеле монопол, видећете наслове који су све осим добре литературе. Није то само код нас, међутим у озбиљнијим и уређенијим друштвима постоје критеријуми и вредносни судови о томе шта је уметност и култура, друштво и држава заузимају конструктиван однос према томе. Не дозвољава се свуда да најстарији часопис, Летопис Матице српске, буде осуђен на пропаст, односно препуштен сам себи.

А како изгледа Србија у писцу или песнику, земља у којој је гледање у самог себе тешко и ретко на свим друштвеним нивоима?

Стваралачки чин је нека врста откривалачког процеса, када посматрамо сами себе. Не пишем само да би то било друштвено видљиво, пишем изграђујући себе. Било би више среће када би се више читало. Друштва у којима се више чита су несумњиво боље оријентисана. Читајући развијамо критички и аутокритички суд, без тога нема озбиљног човка као појединца, а самим тим и друштва. Подсетићу вас да се најбоља поезија у другој половини 20. века, волео бих да не будем погрешно схваћен, писала у земљама које су имали тоталитарне режиме.

Зашто?

Не знам, то питање треба поставити социологу културе, или психологу, али сећам се снимака и фотографија како су у Русији за време бољшевичког режима грађани чекали у редовима за намирнице држећи књиге песника. То је данас научна фантастика. Књижевност пружа неку врсту уточишта, склоништа за духовни развој ако је стварност тамна, необећавајућа, да изградимо алтернативне светове. Авантура духа не подразумева благостање, често напротив. Стеван Раичковић је говорио да, када год је био у стању унутрашњег задовољства и мира, није могао да пише. Није било унутрашњег подстицаја који се јављао када је имао проблем и када је живот узимао теговне облике.

ПРОЧИТАЈ ВИШЕ

НЕВЕРОВАТНО КЊИГОВОДСТВО ДУШАНА СТОЈИЋА

У Галерији КЦ „Рибница“ 24. септембра представљена је збирка песама „Глагол“ аутора Душана Стојића, песника, новинара и музичара из Краљева. Рукопис „Глагола“ награђен је Годишњом наградом Књижевног клуба Краљево из донације доктора Хранислава Милошевића за 2014. годину.
На књижевној вечери су учествовали рецензент књиге Милоје Радовић, песник Александар Марић, стихове је читао Вукман Ракочевић, а за музички део програма побринули су се као гитаристи Драган Арсић Арчи и Душан Стојић.
Стојић је дугогодишњи новинар "Вечерњих новости", добитник је Октобарске награде града Краљева, Награде за животно дело Удружења новинара Србије и Црне Горе. Један је од оснивача Жичког духовног сабора Преображење и Књижевног клуба Краљево. Његове претходне збирке песама су "Распоред часова" и "Лични опис". Књигу „Глагол“ објавио је Књижевни клуб Краљево у библиотеци "Словар".

Најава: ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ПЕСАМА "ГЛАГОЛ" ДУШАНА СТОЈИЋА

Збирка песама „Глагол“ аутора Душана Стојића, песника и новинара из Краљева, биће представљена у четвртак у галерији Културног центра у Рибници. Рукопис ове књиге награђен је Годишњом наградом Књижевног клуба Краљево из донације доктора Хранислава Милошевића за 2014. годину.
Стојић је дугогодишњи новинар "Вечерњих новости", добитник је Октобарске награде града Краљева, Награде за животно дело Удружења новинара Србије и Црне Горе. Један је од оснивача Жичког духовног сабора Преображење и Књижевног клуба Краљево. Живи у Матарушкој Бањи и, осим поезијом и новинарством, бави се и музиком.
Књигу „Глагол“ је објавио Књижевни клуб, а биће представљена у четвртак од 20 часова у галерији Културног центра у Рибници.

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: Представљање књиге ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: Представљање књиге ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ: У уторак 15. септембра, у Студентском културном центру Крагујевац, биће одржана промоција књиге Александра Марића ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ кој...

Тони Пердић: Хана, проспи кестење

Хана, проспи кестење

Хана, проспи кестење.

обустави  фантазмагорије.

како то да ти је опет тридесет?

црвени фењери у Антверпену.

канделабри  блуда.

посвуда лепотице које се указују

у беспризорној нагости.

а ја само памтим

пулсирање јагодица

надомак твојих  бретела

пре хука бродске сирене

и пренем се, усамљен на доку.

Хана, проспи кестење. изручи фишек.

 да ухватим бар један,

пре него ми озебу прсти

што умало миловаху те

у  мрачном лучком  сутерену.

Хана, хуљо мала, проспи кестење.

пала је тешка магла

на крају ритуала

и скоро да те не видим.

ево, погнут, везујем пертлу.

(шеретском  задршком драмском,

несвојственом натуршчицима,

довољно времена нудим

за твој омиљени трик наглог ишчезнућа).

и буди опет само крошња,

буди ветар и најупорнији лист, 

у овој заспалој улици.

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Најава: Промоција књиге Тонија Пердића

КУЛТУРНИ ЦЕНТАР РИБНИЦА

КЛУБ МЛАДИХ ПЕСНИКА

Позивају Вас на промоцију књиге

Учествују:

Тони Пердић

Драган Грбовић

Александар Марић

Галерија Културног центра Рибница

Четвртак 10. Септембар 20 часова

Милош Милишић: ГИПСАНИ ЈАХАЧИ

Наги на неоседланим коњима

Са птицама у рукама

И зараслим ранама по белим телима

Враћају се помрли

У очима им дозревају јабуке

Не кажу ништа

Напасају коње под мојим прозором

И гледају у даљину

Уздишући

Не њиште им коњи

Не кликћу им птице

Пројашу ћутљиви и бледи

Држећи шакама гипсане играчке

Које ми мати са вашара доносила

Зоран Гужвић: КРСНИ ПУТ

Сад  претешко  је.

Заборавило се на нашу природу несавршену.

Заборавило се на лепоту

што би да помера судбине границу.

Заборавило се на љубав

бивству намењену.

Сведени на људску меру,

покушати живот

очишћен од пуке истине

и стварности голе.

Покушати живот

очишћен од Немогућег  тужбалице.

Али како удвостручити чистоту

Првообраза дарованог кад у новој

истини бића неће се наћи стари

поуздани пут самооткрића?

Како узрастати у зло доба

кад још у заметку нестају

несуђени подвижници,

од којих  могли смо научити

први корак до крсног губилишта?

Шта можеш са земаљским данима

када непогрешиво зна се шта ће бити са душама,

али не и нашим преслишаним животима?

Шта ће се објединити

у непојмљивом споју знаних немогућности

и незнаних могућности,

кад пуко постојање престане да доноси радост?

Рођењем човеку дато узвишено  обећање-прекршено је!

Сад  претешко  је.

Крсни пут да не буде бег,већ усхођење,

да не буде утеха за губитак зависности

од непрежаљених љубави и искустава.

Можда занемарити властито спасење у име пројаве истинске,

можда занемарити припадајуће спасење

да били бисмо спасенима спасени.

Можда занемарити спасење

усиновљени са смртоносно отвореном раном

из које јасан смисао питања без одговора 

заувек исијава.

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Милан Ђокић: Суботом не почињу ратови, а ни недељом

(Одломак необјављеног романа "Хлеб поврх воде")

            Рат је избио у суботу око 22 сата, у раздељено доба дана, препадом на граничне карауле између Криве Паланке и Царевог Села, код бугарских међа и белог камена, што га осматрају и наше и друге стране, дабоме. Пропиштало, просврдлало, изненада, мучки, уз шкљоцање зуба. Истовремено је, као неко што затвара узицу на дуванкеси, процепано и на Драви и код Сипског канала, и граница је зајаукала, прокрварила, а ми нисмо знали (иако сам ја био на Драви), јер је брзо профирцано и зашивено ћутањем.

            Ја сам био у 35- ом, непотпуно формираном пуку, а мој брат, бала- Живан, у нашем старом, још од првог рата познатом 12- ом пуку (колико пута сам као балавац висио око касарине у Крушевцу, кад шмугнем из села) и баш на бугарској граници, тако да смо ми касније у заробљеништву могли да састављамо петље и нити, и, да градимо причу, како је текао (и није !- него се просто ваљао) ратни вихор. По сељачкој памети и нешто школован, могао је свако избрзно да од нас конта, а поготову после оне шараде и нешег авантуристичког пута са поручником (да кажем: господином поручником) ја се дрзнуо њега.

            Ово што сам сакупио у причу није све моје, јер сам чуо од њих, који су то опширно и натенане разглабали у оним дугим, изгладнелим (и зажареним) очима дана, с којима смо били везани у чвор. Дакле, ово све схватите као конгломерат свега и свачега, попут шљаке какав је овај рат и био, и преламање кроз различита посматрања, али вероватно да има детаља, судбина и података, који се могу и касније ишчачкати, или се сада појављују у новом светлу.

            Априлски рат се тргао. Суботом не почињу ратови- јесте ли то чули ? а недељом поготову излишно је напрезати се, кад је света недеља, дан за одмор, и миша и шкопца, и намесниковог секретара или безгаћаша.

            Историја упорно, као учитељица- цвикерашица, то неће да узме у обзир.

            Али, баш у недељу, рано ујутру, док су људи били у постељама, или у куповини хлеба, млека, вукући журно ноге по калдрми Призренске, ка Балканској, неочекивано (а то сам чуо од капетана Љубише, јер је његов брат живео тамо), бар они који су чекали хладнокрвно, ''шта буде- да буде'', поштујући краљеву забрану напуштања својих станова и исељавања- баш у то недељно јутро, шестоаприлско, кад осу киша запаљивих бомби, дуж Славије, све до Врачара, до оних започетих зидина

светосавског храма. Да то човек види напургаси небо, небо кад се уместо благодати натушти од стотине кукаца- ''штука'', шта бих имао да кажем, осим најтежих речи са дна непаца. Ако има речи за то. Шта имам да кажем ја, обичан човек, најобичнији, без обзира на занимање и чин, цивилни или војни, без обзира на своје навике са пуним бурагом, додајем то само фигуративно, из бољег угла посматрања, или ти да се подсмехнем својим навикама за опуштањем, смешкањем и безбрижном држању руку у џеповима. С' философском одмереношћу једног сељака, и то молим.

            Ја - опет онако, па ко преживи нека исприча једном за унуке и очи поверљиве, и за остале: нека знају како је почео најстрашнији рат, који је свет икада запамтио, а оставио дубоке гробне јаме, градове без лица, без зидова, измењене судбине.

            Тог јутра моторизоване анђаме са кривим крстом протутњали су Нишком калдрмом, (причао ми брат- Живан), остављајући пустош изгладнелих душа. Човек биљка, бољка и неразумна стока у гомили, ево ту, баш на станици, само што провалише, испаде пломба из једног фургона, неко груну, отворише се врата, а руке зграбише и загребаше обема шакама, уз кркљање. ''Угњависте ме'', ''Оте ми се дете, где ми је дете'' ? ''Ма, немојте, људи, ће нас стрељају ко говеда, ко пилеж на кланици''. ''Ти се још клибериш'' ! ''А што да не кад не обраћају пажњу на нас. Забављају се, шкљоцају оним апаратом, смеју се''. ''Не варај се, видећеш како ће да се смешкају кад ти намакну руке на вериге''. ''Проверавају исправе. Јесам ли ти рекао брајко'' ! ''Онда ће да стрељају. Лично поднаредник ће да изврши наређење''. ''Откуд сада наши'' ? Наши дабоме''. ''Баци тај шећер, или се сакри, ако можеш. Немци сликали и отишли''. ''Немци овде били, велите. Да нисте шукнули о томе. Војна тајна. Одбиј народе'' ! ''Онога стварно стрељају. Јадник'' ! ''Ћути, снашо, није ти ваљда деверов пасторак'' ? ''Војни суд те је осудио што си препродавао сено што је било за Пету армијску област. Имаш ли шта да кажеш'' ? ''Аман, људи, ако Бога знате''. ''Не зазивај Бога узалуд''. ''Боље се сети шта си радио''. ''Бомбе, авиони ! Бежи народе'' ! ''Шта да радим, госн' капетане, је л' овога да ликвидирам, или да заузмем борбени положај... '' ? ''Заузми... У материну... У тандарију ! Ништа не чујем, зврндови, проклетиње, бубашвабе механизацијске, пипаве бабе... Оде Држава, платисмо дебелу квиту...''

            Мирна субота, као војничка труба у рафу, обична, као огледало у коме се одсликава соба, са ужурбаним припремама невесте, ''младе'', како већ старије тетке и стрине, од миља протепају у будоару: мидер, пудер, глокне, цвет и круница ''а ла бедуина'', појављује јој се пред огледалом. Сва у белом, с' мирисом на смиље и ковиље, а свежег априлског дана који ћарлија с' ветром у прстима, она ћути, не препознаје себе у сну који се помаља, у лагодној шетњи поред Топчидерске реке, уз земљу која се просушује и избацује своје тајне мирисе и вињ, чак до Цареве Ћуприје, с' погледом на једног белца преко перона. На њему младожења...

            Обична субота, коју историја око двадесет два сата неће да примећује, ваљда што је већ навукла ноћну капицу и спустила се на перине, уз отворену књигу мудрих изрека...

            На Сењаку мој Страхиња, појма ти он није имао ''појма- појмата'', како смо знали да се задиркујемо, осим његове ревности у служби поштанској- а све ми је то причао, и, много тога касније, ми нисмо: ''одмахни руком за тренутак''... а већ следећег, излазе ти слике саме, у дугим ноћима заробљеништва, у бараки с' несаницом и хладноћом, која негде у дрвету пуца, пуца самоћа и расушено дрво, и, богме, ти пуцњи су били као пуцањ пушке... Куд се ја занео'' ? ...

            Слике... слике...

            Ни кочијаш са Кикевца, ни просјак са Роспи Ћуприје, ни келнер из баште ''Москве'', који замењује друга, који је морао хитно у Српски Арадац, нико од њих, као ни заспали Београд, утонуо пред вечерњи мук у нека своја посебна размишљања- не слути зло.

            Ни вагабунд у ''Скадарлији'', који је помоћу одрецитоване туђе строфе искамчио аплауз и пиће, ни варошки бакалини и кафеџије, који су већ поређали столове и троношке на тротоару, ни нацифрани, исцепаних шешира, прозуклих гласова, корака, у којима се мешају провинцијска балега и периферијски шафрани из башта... Не, није запевао носно, и нејасно, попут етиде са радија, Рахмањинове, треће етиде, опус 39... а не 41... То је година рата... под четири водоравно и пет усправно...

            41.

            Ако се напише век, онда је то једноставно:

            1941.

            Година неизвесности, уз одломак из опере ''На уранку'' Стевана Биничког, уместо едите, која ми паде на ум. Капела пред ''Москвом'' је баш те тонове гудалом превлачила и извлачила, док човек цевчи пиво и чита у ''Политици'' наредбу број један краљевске владе:

                        МИР И ХЛАДНОКРВНОСТ !

                        СВЕ НАШЕ СТАНОВНИШТВО ТРЕБА ДА БУДЕ СПОКОЈНО,

                        ДА РАДИ СВОЈЕ ТЕКУЋЕ ПОСЛОВЕ И ДА СЕ НЕ ДА УЗНЕ-

                        МИРИТИ НЕОСНОВАНИМ ГЛАСОВИМА ПРОТУРЕНИМ ИЗ

                        ИНОСТРАНСТВА ИЛИ ЗЕМЉЕ.

                        СТРОГО ЗАБРАЊУЈЕМ СВАКО ИСЕЉАВАЊЕ ИЗ СВОЈИХ

                        МЕСТА И НАПУШТАЊЕ СВОЈИХ ДОМОВА, ЈЕР ЈЕ ТО

                        БЕЗРАЗЛОЖНО И МОЖЕ ИМАТИ И ШТЕТНИХ ПОСЛЕСИЦА.

            И поред тога, на путевима ван главног града тандрчу кола већ два- три дана, грабећи према неком селу ''код својих'', пут Радинца, евакуацијом према Мокром Лугу, или Забрежју, а неко је једноставно, протекцијском формулом, добио дозволу да посети оца и мајку, стиснутом радошћу у згуснутом времену, да се види са очима орошеним од суза, кроз кротки смех и забашуривање...

            Ни касни посетиоци код ''Грчке краљице'' за још једно пићенце, код високог келнера Васе, који мрда уснама према носу, мрмољећи: ''У п.... ма......, у п.... ма......, док точи трећи пут последње, ни шетачи ''штрафтом'', са обавезним застанком код ''Албаније'', или: сврати, бато, код ''Руског цара'', кроз она тешка четворокрилна врата, да ти вратим дуг, нарасле ми дивиденде, и, да ме повежеш с' човеком, за једно јагње, јевтиније... Ни позоришни чистунци, ни глобтротери код ''Мањежа'', ни они што позивају на прославу Беле недеље у скопском амбијенту (Где је Рака Драинац ?...

он би сместа сео на воз !), ни они што преко новина позивају грађанство да проведу Ускршње празнике у познатом хотелу ''Мира- Маре'' у лепој Цриквеници, ни четрдесета годишњица од смрти Марка Миљанова, која подсећа не само на јунаштво, него и на чојство. А шта је чојство, питају дечака у малој шајкачи, а он одговара научено, клатећи се на колену оца, јер си га ти научио:

            ''Одбранити себе од других''- декламује танки гласић, и чокањчићи се у лету преврћу, к'о стаклени голубићи, уз застајање, одобравање уз смешак, који облива комшије и пролазнике... ''Да га сликаш тако, са том капом, благо мени'' !

            ''И да му се слика тури у излог''...

            Благо мени... Београд ће се јуначки бранити, ако до тога дође !

            И затим... прегршт честитки Његовом Величанству, поводом доласка на престо... И с' тим, у вези, још хрпа честитки из земље и иностранства. У свима се изражава добробит, оданост и жеље младом краљу и јако родољубље, за срећну владавину и лични живот. И, међу првим честитка председника владе Душана Симовића и позивница за венчање, његове кћери Олгице и Бранка Шаин- Милетића, инжињера, резервног пилота, сутра ујутру у осам сати у топчидерској цркви Светих апостола Петра и Павла...

            А на радију поново мелодија, одломак, ''На уранку''.

            Мир и спокој су реметиле вести о бомбардовању Лондона.

            Нико није могао да слути, гледајући чак и искошеним очима, да се такво зло могло спремати.

            Рат ?

            (То питање је, чак и мог замајаног Страхињу, стресло. Кад кажем чиновнички замајаног, а знате какви су педантни поштански чиновници, то значи да он ништа, нигде никада није могао да прими док не каже реченицу до краја. А, можете ли схватити да је од тада увек застајао у пола реченице, и то баш на најважнијем месту... због тога што га је то прекинуло, ''урнисало у мислима'', како ми рече. Али, ми не објасни: Како ?)

            Где ? Шта ? Ми, то нисмо окусили, и, не дао Бог, од победоносног пробоја солунског, после ратне Голготе, Плаве Гробнице и острва Вида, са видарима за залечење рана.

            Рат. То је пресецање пруге Џибути- Адис Абеба, то је нека Абисинија и заузимање Дира- Даце, хајка на Бизмарка, битка за Британију- вести, то му дође као Устрипрача или Коториба. То су неиспаљени меци кроз Белгију, Холандију, али наговештај Француске, демарш испод Тријумфалне капије, као реванш на купусном листу, с тим што ствар није иста, и, пуно је озбиљнија, ужаснија, костоломнија. Пуне су новине тога, за оне који читају, само везу очима док им се кафа хлади и штап чукне о под, чак и док читају '' Баџу'' и ''Геџу''... За друге, шта рећи, да ли је боље ваљање у знању, или каскање у незнању, ил'  к'о дечица у прашини, у јеку игре, с' тим што човек треба да зна за допуштено и за недопуштено...

            Рат.

            Као рђав брат. А капија са цвећем закићена, свечаност се смеши иза ње, сутрашња...

            Шестоаприлска. За памћење. Кад ће и историја доћи да се упише у сватове. Кроз малдо лишће точи сунце на пуне столове и живу улицу. Никаквих наговештаја рата. Чак и искусни војни ауторитети, с' еполетама највишег ранга су се преврили у рачуници. ''Хитлер је пошао као на свадбу'', рече после један старији војник кадровик познанику- земљаку, регруту без мане- види ти њега !- после ноћне узбуне и убрзаног марша другог гардијског пука, на брежуљцима Винче, склањајући се од летећих и обрушавајућих ''штука'' у круг, у јендек и валогу. Колона која се наједном залепи, к'о бачена џока или копоран, са свим осталим на леђима. Тешко, јадно, валовито. И мој Страхиња с' њима, резервни капетан- ћата, исто замајан у причање, ал' са штрецањем.

            Пишем ове реченице као истурене страже. Узалуд.

            Само после дванаест дана, не дванаест апостолских дана, него још тежих, горих, обичнијих, магловитијих. И ми одосмо... у пропаст. У заробљеништво, одох, брате Страхиња, да се више видимо, или не видимо. Платисмо дебело, чемер, пораз, јад.

Зоран Гужвић: СВЕЈЕДИНСТВО

СВЕЈЕДИНСТВО

Све  ће  проћи:

неприпитомљено   доба

злом   опхрвана   епоха

језовити  универзуми  и  еони

Не  само  ти

препуштен  замрлој  пучини

нерођеног правовременог  почетка

Родио си се само као ратник

страдао  у   првом   боју,

као његова неразговетно дошапнута

истина  коју  нико  од  преживелих  није  чуо.

Васкрсом  се  претвараш  у  песму

и увлачиш се  у  плутајућу  погруженост-

-поруку послату  у  бескрајну истоветност

непрепознатљиве   Непропадљивости.

Плуташ

Свејединством  пренапрегнутим   умотан

у    жељено   предсказање

и  надаш  се  једном  усамљеном  Богу

на  спасоносној  обали  од  предака

и   потомака.


ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Милош Милишић: ВРАТА ИЗ ЗАКУТЕ

ВРАТА ИЗ ЗАКУТЕ

Кад су победници порушили мостове

На Ибру и Морави

Унели изгужване заставе у Студеницу

Намргођени љути

Нестала су врата од ораховине

Са куће Милорада Којића у Закути

Долазили су волујским запрегама

Грабили и разносили

Огаздили они што су до јуче

Од Којића просили

Кад су укућани почели

Да му се даве у чаши воде

Да их гуше мрвице хлеба

Сазнало се ко је

А он шта ваља а шта не треба

Отад небо изнад Закуте

Нема прозора ни крова

Шкрипе и лупају по облацима

Украдена врата

Натоварена на два риђа ата

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: Милица Миленковић: КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: Милица Миленковић: КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА: КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА (Никола Александар Марић ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ) Својом најновијом збирком песама Визан­тиј ­ ски више...

"Реч по реч" - Дејан Алексић

Живорад Недељковић:СЛУЧАЈНОЈ ДЕВОЈЦИ, ЗАСТАЛОЈ ИСПРЕД "ЗАДУЖБИНЕ"

Љубинко Дугалић: БАНКА

Тони Пердић: НАДРИПЕСМА (ВИДЕО)

Верослав Стефановић: ВОДИМ ТЕ ДА ТЕ МИРИШУ ЛИПЕ (ВИДЕО)

Милан Ђокић: КАЛЕМЕГДАНСКЕ ИМПРЕСИЈЕ

На трави, брод од злата
На сенци, откључана врата
А тамо ко небски стањоли
Светлост и зелени стуб
На трави,
Лежао сам у звезданом дану
Ал шта се десило да је ниски спој
Сунца и кала личио на рану.
С беошачама у летњем бездану
- док су копнеле стазе и снегови,
Јо видех у танком раздању
Низ реку и кичму тегови.
У ћутању смо се испричали
Ко неразмне девојке
Плакали су вољени и невољени
Различито обојене стазе
Вечерима сумње надилазиле
Сметењаке кад нечујно газе.

23. фебруара 1961. Београд

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Александар Марић: ЖИЧА НАСРЕД ДРУМА

(Песници у Жичи, Повеља 2011.)

«И нама мучног овог и зло пређеног пута жалним путницима – од зла и неистине, како се рече, не могавши да одахнемо – указа се сен насред пута.»

Димитрије Кантакузин

Овај преко потребан предах Васко Попа дефинише, прво у сферу срца. Тај хлад и одмор је липа насред срца. Хлад који она ствара расхлађује захуктале мисли. Оне се са њом боре и успевају да прозеблим својим осећањима подметну огањ од самог плода срца. Срце, дакле, сагорева, изгара.

Замор земаљских путника ка постојбини небеској, Попа илуструје другим преписом Кантакузинове слике. Путници саградили кућу под хладовином и не желе даље. Ушанчили се, од дрвене грађе срца, дом подигли као ров, платно границе одсудне одбране. И трају у свој својој судбини  и удесу. Та кућа је неуспела небеска ћуприја, која умире и васкрсава у непрекидном и незауставивом точку историје. Кућа насред друма. А једна таква кућа јесте и «црвена госпођа» Жича.

БЕСЕДЕ У ЖИЧИ

Православна духовност је идеал који измиче, уклања се с пута тражиоца. (...) Уметник ствара своје дело на трусном подручју своје сопствене личности. Треба разумети готово сталан земљотрес који је основа са које уметник ствара.(...) И како је дух безграничан, тако су могућности духовне уметности – неограничене, ако не и безграничне.

С обзиром на околности у којима смо се нашли, за нашу бисмо молитву могли позајмити речи из молитве којом се, негде око 1242. године, неки непознати калуђер из Милешеве обратио Светоме Сави: «Пожури се, Свети Саво, и пакости избави нас, јер јади велики и ратни рабе твоје обузимају.» Не с мање разлога, могли бисмо се послужити и речима којима је, негде око 1330. године, вероватно Данило старији, молио Богородицу да Христа «умоли да се избавимо од најезде паганске, и од сваког вреда, и међусобног рата».

Византија је једна метафора за свест о пореклу, свест о извесном насушном континуитету. (...) А што се тиче спаса, или спасења: када бих мислио, или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу да, хватајући се коштац са заводљивом представом о општем бесмислу свега.

Песнику је, надаље, додељено што је чин удесене радости, да копа по задатом језику не би ли некако изнашао дубље лице Речи, не би ли испод њеног наличја често и наказног, угледао, закратко, завичај божанске благости и заталасане питомине неког чудесног живљења.

Поезија није у језику, него у бекству из језика.(...) Језик је поуздана ризница свега постојећег и свега искуственог. (...) Песник је онај који се одрекао осталих могућности, да би у огромним просторима и несамерљивим пространствима изван језика проналазио драгоцена зрна поезије.

Наш древни православни манастир Жича, који се у првим деценијама тринаестог века уздигао на овом месту, делио је историју са својим верницима, Србима, заједнику злехуду судбину... Дели је и у овом тешком часу... На самом крају двадесетог века.

Ако постоји кључ у којем су ми се овај свет и универзум , као и ово постојање, такорећи од свог рођења, указивали отварали, онда је то био кључ «мистичког усторјства света». Као што је Свети Извор, у духу православне апофатике, апсолутно недосежан, нисказив и несазнатљив тако је и овај свет, као његово дело, «изван сваке очигледности». Иза онога што се види, увек сам осећао и назирао оно што се не види, а које као да је било стварније од свега видљивог.

Стид је последњи доказ да смо људи, најлепши украс људскога лица. (...) Није ли први најневини стид везан и за наше прве стихове, које песници сакривају као највећи грех и срамоту. Није ли мене тај грех и тај стид довео на ово место? И нема ли нешто постидно у сваком признању које добијамо у овом страшном и срамотном времену.        

Данашњи песник је свестан да безброј претходника, знаних и незаних на неки начин суделује у његовом чину.

Од жеђи би скапали да нам – из пјесме и књиге и са манастирког зида, из иконе и фреске – свагда када је тешко, није прснула и загргољила она изговорена, написана, она «нацртана вода». Савина вода.

Прибирамо се у похараном окружењу, на јаловој чистини, у вишеструко осиромашеној земљи, без живородне тајне, без тајне у којој је снага опсатајања. (...) Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници.

Природни простор песника је маргина. На њој се нису увек најбоље осећали, али одатле су најбоље могли да читају готово неразумљив текст овога света.

Око српског песника огледа се у чађавој срчи, ухо ослушкује дамаре згаришта врачарског, косовског и хиландарског. Где Сава, певач на стакленом мору, чини да се крхотине преобразе. Један зове: приђите, огледајте се у својој немоћи, призовите силу Божју. Друга брише чађ са себе претвара се у прозорско стакло сведеним шарама.

Као што је Жича Божји дом на земљи – у овој широкој долини крај главног пута – да се из свих даљина види – тако би и пјесма требало да буде ехо оне Ријечи која би на почетку. И би у Бога. Али, мало је њих који тај ехо чују, још мање оних којима је дато да га у стих призову.

Поезија је облак из кога се тек понекад зачује глас Господњи.

Није песнику дато да преображава Творчево дело, већ да речима мења оно су људи у својој грамзивости, властољубивости, самољубљу и осионости од Творчевог дела учинили.

Поезија то је истина. Истинита реч чини песму, она у поезији не стари и постаје, као и сама песма, ванвремена. Значи истинита реч учинла је да песма победи време.

БЕСЕДИЛИ У ЖИЧИ

Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Бранислав Петровић, Стеван Раичковић, Алек Вукадиновић, Матија Бећковић, Борислав Радовић, Рајко Петров Ного, Милован Данојлић, Мирослав Максимовић, Злата Коцић, Ђорђо Сладоје, Новица Тадић, Братислав Р. Милановић, Петар Пајић, Иван Негришорац. 

ЖИЧКО СОЗЕРЦАЊЕ

Може ли данашња поезија да се такне бар делића Неба, у времену земаљске журбе и све осетније кризе свих вредности. (Кризе од грчке речи крисис што значи суд.) Сви осећамо тежину тог суда. Тражимо начина да се извучемо са што мањим последицама, трагамо за сламком спаса. Има ли места поезији? Имали хлеба песницима?

 Хлеба? Узмимо ову уморну, како се по новом каже сморену цивилизацију као једну поетску пустињу. Пустињу којој не мањка воде, већ само Неба. Када је у пустињи безводној кушан Господ наш Исус Христос Спас наш, Богочовек а не сламка, његов одговор био је да човек не живи од хлеба већ од сваке речи која из Божијих уста излази. Одговор је од речи, живи се дакле од речи.

Шта данас заточници речи да кажу на кушање у пустињи која ускраћује Небо? Шта данас да раде залутали гласници поетике на поље сатанске економије и поприште тужне и залудне борбе за опстанак оних којима је Небо обећано? Да траже речи које могу украдено Небо да окусе. Да траже мале оазе дубоко у свести језика и високо у свештеном путу жртве народа који том језику припада. Да траже у тишини међу зидинама које осамсто година или већ миленијум ћуте своје Небо и предају га у безмолвију честицу по честицу ходочасницима, а међу њима и песницима, као семе будуће песме која суду не подлеже.

И шта да раде када не могу да се сакрију, јер именовани су песницима, делатељима поезије. Поезије. Опет стара реч поесис и опет грчка што значи стварање. Тако обележени у свету који урушава и урушава се, који разара и разара се, не могу никуда. Вичу гласови плаћени на поете, одредите се према овоме, осудите оно, дајте подршку сада и овде, певајте нам успехе, певајте нам поразе наших непријатеља, дајте нам хвалу, ћутите нам о Богу. Шта да одговори песник Неба. Једино „Заиста вас не познајем“ а како и да их познаје када се урлици њихови мере секундама, а дружбе оностране трају минутима и грађевине стоје у данима. Како да их познаје када ништа њихово не трпи меру вечности и пада када стане пред суд будућег века.

Па шта песници да чине? Да траже Небо у себи и када га нађу да га певају свету и тако пустињу пораза претворе у њиву победе, на којој коров, смрт и грех немају шансе.

Милош Милишић: ФРУЛА МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

Од стрњике Момчилова фрула

Кроз брезјаке брујно се разлеже.

А пред њоме преплашене але,

Уз црквине саплићу се беже.

То Момчило зида, ограђује,

А доља се пред видиком узмиче.

Фрула свира, коље се усправља,

Ледну гору отапа, размиче.

Са видка н четири воде,

Месечева зрака изгрејала.

У заранку Момчило певуши,

Србија му у фурли заспала.

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Дејан Алексић: ТАКО ЈЕ МЛАДА ИСТОРИЈА ДАНАС

Тако је млада историја данас.
Јесте, брао сам кајсије у врту,
Листао Јејтса, и једну тек мртву
Спустио пчелу у гроб свога длана.

Рецимо да се примицала киша,
Налик на чисту мисао, већ стварна;
Сувишна, премда трик је баш тај вишак,
Као кад зограф додаје инкарнат

Бледилу пути чинећи га јачим.
Јесте, пролазност радо бира начин
Да правда раскош сопственог тренутка.

Већ поспан бејах, а у трнце очне
Један је призор хтео да се утка.
И нова прошлост могла је да почне.

извор фотографије

Рајица Драгићевић: САСТАВЦИ

чекао сам те у саставцима
где дочекују се привојска и наша
дан ноћ чекао и призивао
а нисам знао да ли ћеш доћи
да ли си као митска праља
занета бељењем платна
мало узводно на перилу
или у бакчици нашој пређу снујеш
или јездиш облаком
спремна да банеш да изненадиш
тек
да и чекању буде као једном
кад угледали смо се и дуго остали неми
чекао сам
док кроз нас шумећи љубав текле су
воде белошеве
красиног брда малишевца косовине
дебелог јасена брежђа ђоковина
као воде вавилона
као вавилона воде

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Јелена Стојсављевић: О ПОЕЗИЈИ РАЈИЦЕ ДРАГИЋЕВИЋА

О песничком витештву

Спремајући се да напишем овај текст, размислила сам, врло одговорно, о једној пригодној анегдоти коју сам чула пре много година, а чији је главни актер Смиљана Драгићевић, песникова ћерка. У својим прераним ходочашћима културним дешавањима у Новом Саду, са непуне три године, враћајући се са једне књижевне вечери са оцем, није могла а да не запази невином и бритком мудрошћу чистог дечјег срца, и да не прокоментарише: Тата, мени се чини да ови књижевници само хвале једни друге. И онда сам схватила да ћу морати већ на почетку ових својих малих приношења песничком тумачењу Рајице Драгићевића да се оправдам. О његовој поезији могу да говорим само у домену једног дугогодишњег песничког братства у којем, нас двоје, као прави савременици откривамо све литерарне новости, лавиринте и дилеме свог доба. Али ми је уједно тај временски континуитет помогао да донекле разданчим и раскатанчим неке дубоке тајне и висине његовог песништва.

А на једну површну упитаност, коју постављам на почетку свог излагања, а она гласи – зашто песник није писао више, одмах ћу и да одговорим: унапред знам да треба да се ослоним на тумачење једног нашег угледног професора о ком смо Рајица Драгићевић и ја често говорили, а он тврди да писцу, нарочито песнику чини ми се, може да буде довољно ако напише и само један ред. Али да стоји одговорно иза тог написаног реда.

Рајица Драгићевић је свој живот великим делом орјентисао у једну другу, велику област – електротехнику и тај посао ради здушно и одговорно. И не мислим да га је то и најмање омело да се озбиљно бави књижевношћу. Зато он стрпљиво исписује свој књижевни манифест и његово је име врло прецизно обележено на интелектуалној и књижевној мапи Новог Сада у последњих тридесетак година.

Значи, не прозивам песника због величине његовог опуса јер је он свој таленат устоличио и кренуо да развија у препознатљивом и самосвојном изразу већ у првој књизи. А то је довољно. У супротном би говорили о поигравању талентом, то мора да буде, ако већ није на списку једног од смртних грехова. Јер, ако говоримо о данашњем тренутку у нашој поезији закључићу да не могу а да не уочим небројене слабе, необдарене, прозирне књижевне појаве које се упорно боре да постану што бољи у ономе што не могу ни да начну обезглављени непоседовањем дара, али што досегну трудом, лудилом својих великих патњи, скрибоманством, упорношћу. Не подсмевајући им се, помало им се дивим… На сву срећу, нисам прозвана да говорим о таквом књижевном случају.

Рајица Драгићевић је песме укњижио у четири збирке чији наслови почињу милозвучно, вокалима: “Ево моје главе”; “У несвест”и; “Истрајавам”; “А заводи ме бескрај”… Још један вокал, који недостаје, вокал О, требало би да оконча, али не и ограничи овај опус Рајице Драгићевића.

“А заводи ме бескрај…” као претпоследња вокалска збирка још једном, посвећенички говори о завичају. Завичају духовном и географском.

Поштујући широки ауторов интерес за завичај као свеукупност духовнога и материјалнога добра, морам приметити да се за пропитивање усмених и завичајних мотива погоднима чине све четири његове књиге.
Завицај је тема изгубљеног раја, често у књижевности лоциран као митско место прапочетка, а само велики песнички дар може успети да од вечне теме ДА нешто ново. У једном другом тону би осветлила ову његову завичајност. У светлу једног вечног стиха: „С МЕСТА СЕ НИСАМ ПОМЕРИО“

Зато постављам претпоставку: Шта ако бисмо Завичај замислили као Сабиће, нешто што живи у нама и што нас стално ЗАВИЧАЈИ, ЗАВИЧЕ… Затекнуте зачуђене насред Света. На свим нашим раскршћима. Шта ако ми нисмо никада отишли? Јер у песничком случају Рајице Драгићевића то је место са ког се никад не одлази иако он често баш о одласку проговара. Завичај је оно што ме стално дозива јер ме дозива из мене.Тако песник и пева у песми “Косовина” , тим, скоро митским топонимом, којом отвара ову збирку: “Глас којим дозивала си ме / чуо сам у свом срцу / мада нисам начисто / ко је кога заправо звао / тек у мени даљина одјекнула је / родна кућа предели повратак / и ево ту сам стојим лебдим / дошао сам јесам / однекуда сам пао.” То није запажање које је предочио Црњански, који се доста добро разумео у ту проблематику, и тврдио да се у туђину све може понети сем завичаја. Можда је чак и тачно да се у таквим приликама и завичај толико мења да никад нема и не може бити повратка у оно што се оставило.

Али Рајица Драгићевић у свом завичају “све препознаје” бостанику, медунак, виду, ранац, превоје завојцу, изворак, пекарницу, басамаке… Јер његови топоними не живе само у језику, већ и у души. Он их живи и враћа им се.
А Душа, као краљица свих духовних добара датих нам на овом Свету, понекад преживљава Миграције. И само помоћу ње се, сматрам, у сваком песничком сазревању поставља релација вредновања Путање коју песник прелази од свог места постанка до сваке тачке његовог напредовања на мапи стварања. А на путовања сваке врсте, човека, понајвише песника најдаље води Љубав. Тајна и објављена. Тако се кроз заводљивост песничког бескраја Рајице Драгићевића, назиру вилински бледуњави женски ликови, снени, мајчински и девојачки. У овој збирци песник ће нам још једном “објавити љубав”, очекиваће да се “отвори књига посред среће”. Песнички-значи пророчански забринуће се над тим што је песнику дато да “тек нешто унапред сазна”. И у још једном песничком бескрају он ће призвати лепоту љубави, ону лепоту која “звечи, јекти, звони”. У првој збирци “Ево моје главе” он најављује Драгој свој крет у непознано, најављује да је спремио дарове. Поред њега ће “промицати свет”, “трајаће глад”. У следећој збирци, “У несвести” он ће испитивати себе, пуштати љубав да оде од њега, поручиваће “да смо пали”, да ће се сам подићи изнад опасних места, изнад трагике, ослушкиваће мајчински, а девојачки крик над знаним завичајним топонимима, И док буде “истрајавао” у следећем песничком путовању, кроз поломљене гране свог детињства угледаће опет ту децу, заправо “увеле девојчице”, власнице трешњореда. И опет, одлазак о ком интензивно размишља и често њиме себе опомиње, баш у тој песми “У ваздуху” у ком се још једном пита “чији ли смо сада / кад смо ни тамо ни овде”, оставља читаоца упитаног да ли је песник заиста одсуствовао из завичаја, да ли и једног тренутка одсуствује у њему поетско мишљење, или он то мишљење ЖИВИ? Јер се он управо у збирци “Истарајавам” пита кроз стихове ГДЕ ЈЕ МОЈ ДОМ? Не завичај, то место је стамено у његовом бићу, али је појам ДОМА колебљив и склизак. Пита се док истрајава у мучком добу-недобу, у раздобљу општег пада. Пита се то и опраштајући се од Оца, али издвајајући сушто зрно”којим се свако време, свака прошлост, свака пропаст с вечношћу веже”. И лутајући, управо за оцем, сокаком, глувим путем у нигдину” песник се смирује у најдубљем смислу свог ТРАГАЊА. Јер уочава “да доле пада свет од стакла, сновиђења, привид, лагод, уздигнутост у квазаре”, а он остаје запитан да трага. Јер ТРАГАЊЕ ЈЕ ПЕСНИЧКИ ПУТ.

Његова брига креће од Завичаја и Дома, али се негде у вису повезује са судбином свакодневном. Судбином личном, судбином Домовине и његових пријатеља. Јер, може ли се живети, волети и трагати без запитаности о судбини свог рода и свог национа? Сматрам да Рајица Драгићевић то не може.Тако је и песма “Неђељко Бојанић” у ствари еп о херојству живљења и духа, а Неђељко један истински епски јунак са срцем витеза, али уједно и врло лирски, са душом голубијом који мора бити и јесте пример витештва и јунаштва у свим временима, на свим географским ширинама и дужинама. То га у једном вечном трену, њему на здравље, повезује поетски са још једним јунаком из ове збирке, а то је Џиџа Раде, преплашени младић, једне, тада младе краљивине, коју ће, како песник осећа “убрзо растргнути као младу срну, земље лавови, земље тигрови и земље леопарди”. И њега Рајица Драгићевић успева да овековечи, и упише у велики породични и албум поетски, онда кад већ обичне људе скрха заборав.

Тако Неђељко Бојанић јесте Човек који остаје и опстаје – не на свом родном месту, али опстаје у свом духовном завичају доприносећи свом народу, снагом “граничног камена”, очекујући да његова домовина, како песник слути стихом, са себе”покров зловоље силних стресе”. Не замерите што ћу напоменути да сам имала то задовољство да овог јунака упознам и проверим снагу и истинитост певања. А слутња песникова, започела песмом “КАД” у збирци “Истрајавам”, слутња да ће “када наше изгнанство престане” свако воће почети да рађа, да ће се “читати песме створене у изгнанству”, надам се да ће се остварити. Јер верујем у пророчанску моћ поезије и матерњег језика којим песник судбоносно проговара. У томе сматрам, и јесте опсенарска снага ње саме.

Онај, с почетка приче, споро писани манифест, који Рајица Драгићевић пажљиво снује својим исказом, као да достиже свој крешендо у Песми-Манифесту: “ОДЛАЗАК”. Он кроз своје стихове Хелдерлински закључује да “оно што траје заснивају песници” на свој начин, проговоривши опет моћном, музикалном, матерњом мелодијом:”кад моћ постане немоћ / и из мог ока слутног / кончић времена као поворка мрава / извуче се сасвим ишчили / ти кажи ту је сад је био доћи ће / само што није / ево били смо јесмо Бог с тобом / како да нисмо били / кад из топоса логоса одоса / бешумно одем/ширећи луком према бескрају ломно крило / ти кажи није какви отишао / ту је крај нас и у нама / јер свугде га је у свему живом / чак и у стварима било/… Ишчитавајући ове стихове не могу да се одупрем јези, снази којом се песник обраћа Читаоцу. Као појму памћења. Јер ми пролазимо и одлазимо тамо где смо се упутили у бескрај који нас ипак све заводи…., али остаје Читалац, тај медиј који нас оживљава и допушта нам да трајемо много дуже од Живота самог. А, није ли певање ТРАЈАЊЕ??? Иако он проговара да “пева да би заробио тренутак”. А, шта ми, земни имамо осим тренутка??? И онда долазимо до момента када нада проналази странпутицу која заобилази “пролазност људску”и проговара кроз ону песникову: казано ти ј е / казано није сваком / казано није макар шта / казано ти је да кажеш / да кажеш казано!!! И тиме признаје песник да је он само медиј нечег моћнијег, мудријег, вишег што из њега проговара!

А, ипак, имати шта рећи сматрам да је повезано и са духовном вертикалом коју човек мора поседовати у себи. Један тачан, емотивни компас, који ће показати пут сопствених осећања, зрелих, прерађених мисли које читалац може да усваја препознавајући смернице зрелог, одговорног бића. И ако су уз то смернице предочене читаоцу матерњом мелодијом, а она је за све настасијевићевске поданике јарбол и мач песничке вештине, е онда тог песника имамо РАШТА ИШЧИТАТИ!!!

И додаћу: нек каже песник ако има шта! Или нек ућути!

Можда ми заиста морамо да нешто научимо читајући. И у поезији данас често ћете уочити слојевитости многе. Као у енциклопедијски натрпаним романима неког пост-изма, који доводе до смеха, суза и аплауза. Наслућујете: Ишчитавале су се странице и странице бриљантно одабраних што необичнијих података о свему и свачему… Стари занати, технички подаци, зоолошка факта, антрополошке загонетке, историјске пикантерије, кулинарске тајне, борилачке вештине, хомеопатске заврзламе, космички апсурди, метеоролошке законитости… Све то вешто натрпано у експрес лонац књижевности! Али ТО би препустила прози, АКО ТО ТРЕБА ДА БУДЕ ЊЕНА ФАНТАЗМА. Али ЗАТО логос – ЖИВУ РЕЧ – ДАЈЕ САМО ПОЕЗИЈА.

А сматрам, Рајица Драгићевић може да нам ту реч упути, да има о чему да проговори и кад се, како би он то истакао / само копрца / , а камо ли када се упућује на једно место где се може да хода само ако сте завичајни и песнички горостас/ низ падине, усеке и долине/ чак и ако је писање само трагање “ за обликом једним без краја”.

ИЗВОР ТЕКСТА