Драган Хамовић: Песма је достигнута чистина

ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ХАМОВИЋ, песник

Песма је достигнута чистина

Зналци веле да глобални систем неслободе не делује данас толико репресијом колико манипулацијом. А она је општа, разрађена до танчина, до ситних пора, до крајње безочности

Фото Томислав Јањић

Нову књигу Драгана Хамовића (1970), песама и записа, под насловом „Тиска”, објавила је Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у новопокренутој библиотеци „Прочељe”, као прву књигу. Реч је о књизи изабраних и нових песама. Хамовић је дипломирао, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету (група за српску књижевност и језик). Био је уредник у „Заводу за уџбенике”, сада ради као научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду. Аутор је петнаестак књига, добитник неких од наших најугледнијих књижевних награда.

У књизи „Тиска”, како кажете, пробрали сте песме из претходне три књиге. Многе песме сте поправили. Како песник зна када је песма готова?

Искуство којe песма посредује неосетно се кумулира и у неки свој, празнични час, долази до речи. Тај долазак често изнуђујемо, с неизвесним исходом. Годинама сам ослушкивао шта ми уопште припада да кажем, па нисам ни писао, осим о другим песницима. А то јесте била припрема сопственог правог тона. Песник дозрева, дозрева му и говор. Волим ауторе муњевите вербалне импровизације, али је песма за мене учинак „дуге патње изговора” – да се послужим синтагмом савременог песника од кога смо доста учили.

Критика је приметила да сте у непрекидном откривању „песме у песми” и стварању „песме о песми”. Какви су резултати тог песничког истраживања?

Човек не зна ко је заправо и шта је – док се језички не доведе у ред. Зато ми је рана поезија сва од преправљања обичних речи, којима нисам веровао. А није био проблем до речи, разуме се. Неопходан је тај разговор с песмом, том водиљом на мукотрпном путу до у себе. Пролазимо кроз разне смутње и магме. Песма је достигнута чистина, израза и смисаоног видика.

Књизи сте додали и коментаре, који откривају тајне ваше стваралачке радионице. Како, заправо, настаје песма?

Записи уз поједине песме појасне поетику, али пре раскривају интимна упоришта и спољне околности. Управо ми је животна залога песме, као дубинског самосведочења, сада потребнија него на почецима. Такву залогу и језик изнутра подржи.

У једној години изгубили сте оца, али и добили сина. Све се догодило у вашој 33. години. Да ли је то неки посебан знак?

Био је то неодољиви потисак. Чистина с које сам сагледао протекло и долазеће. Присни судар губитка и добитка дао је готов оквир за лични лирски мит, који се лако ослонио на општи. Важно је звати се Лазар. Први ми заспао – други се пробудио и расте. А ја, тектонски потресен, разапет међу њима. Отуда моја „Матична књига” коју дописујем. Одатле потиче и „Тиска”.

У својој поезији ослањате се на традицију, на завет предака. Идете ли, да парафразирам Зорана Мишића, од мита ка поезији, или од поезије ка миту?

Као и мит, поезија је сведена реч о битном. Једино таква вреди, а може бити ликом сваковрсна. Поезија је одувек почетна и посебна позиција изражавања, ма како је потцењивали тумачи данашње проточне, конзумерске културе. Ако у делатну страну песме не верујемо, залуд нам је посао. Нема плодоносније мисли у поратној критици од Мишићеве, оверене делима водећих српских песника. На његов есеј „Шта је то косовско опредељење?”, поред других, ваља се изнова враћати – не само они којима питање из наслова није јасно.

Све песме у књизи везаног су стиха. Да ли се у овој чврстој форми боље осећате?

Зарана сам осетио интригу везаног стиха. Противности се напето уобруче. Песма се снабде додатним ритмичким импулсом. Покрене лирску меморију. Актуелни носиоци директива каква је поезија поетички коректна – радове у везаном стиху унапред искључују из разматрања. Како поднети да се, након свих ломова, опет могу остварити облик и смисао кохерентан, уравнотежен, скопчан с наслеђем колико и с епохалним чиниоцима? А бива лагодније ако нисмо обавезани нечим пре нас, без чвршћег мерила поређења и вредновања.

Докторирали сте на поезији Стевана Раичковића. Зашто сте се одлучили баш за овог песника?

Испрва, нисам био начисто могу ли да обухватим Раичковићеву полувековну лирску разуђеност. Хтео сам показати да је то песник у сталном дослуху с динамичним струјама епохе – а не даровит реликт прошлости. Штавише, да је изводио смеле опите сувереније од признатих новатора. И био на челу оне линије послератног лирског модернизма што није заснована на антилирском резу. Парадигма потпуног песника.

Посебне симпатије гајите према Новици Тадићу, чије сте сабране песме приредили?

Око статуса Тадићеве поезије влада сагласје и међу онима што у књижевним погледима немају скоро ништа заједничко. Новица је био непоткупљив, чак и кад је остао без посла, оболео, не хотећи да посеже за рођаком на врху државе. Тешко је избећи крупне речи поводом језгрене снаге његове поезије и особитог човештва. Мада, по властитом одређењу, анархичан, био је осетљив на неправде чињене његовом народу, као и на свачије људско потонуће.

У једном од записа кажете: „И тамница може постати дом – уколико тамнујемо међу својима.” Живимо ли у једној таквој тамници?

Зналци веле да глобални систем неслободе не делује данас толико репресијом колико манипулацијом. А она је општа, разрађена до танчина, до ситних пора, до крајње безочности. Као у демоничним призорима, рецимо, Тадићеве поезије. Или пак Булгакова. У полутамници полуколоније обрео се и овај тешко побеђени и тешко изиграни народ.

Једну песму посветили сте Драгу Хамовићу, матуранту (1922–1941), „имењаку на дну јаме”. Страшних злочина је по Херцеговини било и у последњем рату?

Када сам дознао за удес рођака „имењака на дну јаме” био сам његових година. Поистовећење беше неминовно и језовито. О томе да ми је отац, као дечак, пуким случајем избегао исти крај, да су оба мајчина стрица погубљена у Јасеновцу – слушао сам одрастајући у Краљеву, граду што памти масовну немачку одмазду. Херцеговина је опустела, сирота, али земља постојане заветне пуноће. Не рачуна да јој ико призна непојамне жртве, старе и нове, а још мање да је неко убеђује у пројектовану српску кривицу. А тај неодрживи конструкт јавни говорници овде прихватају и негују – мимо свих вапијућих чињеница.

Зоран Радисављевић

ИЗВОР: Политика

Наташа Ковачевић: ВРХОВИ

RUSIJA CARICA

Nevski prospekt koji puca pred o~ima i zadr`anim dahom. Bele

no}i i vodoskoci-slapovi. Ermita`, slovenski Luvr, neponovqivi

sklad stubova, stepeni{ta, ogledala, pozlate; slike renesanse i impresionizma.

Petar Veliki i staqinizam. Oktobarska revolucija.

Grobqe `rtava Opsade. F. M. Dostojevski, pesnik patwe, Bra}a Karamazovi.

Gorostas L. N. Tolstoj, Rat i mir. A. P. ^ehov, Vawa. Tragi~

ar malih qudi. ^ehovqev skromni grob na Devi~evskom grobqu.

A. S. Pu{kin, B. Pasternak, A. Ahmatova i M. Cvetajeva, vrhunska

poezija. Moderna u formi, duboka; tragi~na sudbina pesnika u sumraku

civilizacije.

P. I. ^ajkovski, Labudovo jezero. Zanesenost strasti u smrti,

uzvi{ena tragika muzike. Borodin, Musorgski, [ostakovi~ i Prokofjev.

^udesne ikone Rubqova, o~i svetaca kao bunari, u koje se pada, sa

svetlo{}u otkrovewa. Apstraktno slikarstvo Kandinskog. [agal,

sawar, ~iji mladenci lete iznad zemqe.

Maja Pliseckaja u smrti labuda. I. Smoktunovski kao Hamlet.

Hoda ulicama na{eg vremena i vekovnim u`asom ~oveka osu|enog da

spozna druge i sebe, da odlu~i da li biti ako je to ne biti. Andrej

Tarkovski (lice Naroda) Stalker. Film magijskog realizma, uzbu|uju}

ih pomerawa realnosti u snovi|ewa.

Lepotice Ruskiwe i muzika jezika. Re~i qubavi. Crveni trg, pozla}

ena kubeta crkava, Kremq, Lewinov mauzolej i cve}e po{tovawa

na Staqinovoj bisti!

Breze, trojke, drvene ku}e, stepa. Cigani i balade. Slovenska du{a.

(dno: Staqin)

ITALIJA LEONARDA

Leonardo da Vin~i, kosmi~ki genije: slikar, pronalaza~, vajar,

arhitekta, in`ewer, matemati~ar, rediteq, anatom, graditeq. Enigma

o~iju, osmeha i puti \okonde. Neprevazi|en.

Crvena Firenca. Katedrala Santa Marija del Fjore. Mikelan-

|elov David apsolutne harmonije i lepote. Stope vekova. Muzej Ufici,

Ponte Vekio i Palata Vekio. Medi~ijeva kapela i an|eli grobnice.

Velika qubav Crwanskog – Florans. Nemogu}e je prevesti u re-

~i ovo ~udo qudskih kreacija: muzika oblika.

^udesni Rim, Vatikan sa Crkvom Svetoga Petra, uzbu|uju}a Sikstinska

kapela, Danteov grob i Pieta, Mikelan|elovo remek-delo.

Muzika skulpture i idealna forma u ideji uzvi{ene lepote smrti.

Renesansa: vrh civilizacije. Petrarka, Dante i Boka~o. Vra}eni

~ovek u centar sveta. Uzvi{en i banalan, bo`anski i zemaqski, sa

dobrom i zlom u sebi, ~ovek neba i zemqe u jednom telu, bi}u, ogledalu.

Monaliza (lice Naroda). Umberto Eko. A. Vivaldi, \. Rosini. \.

Verdi, ~ije uzbudqive, sna`ne, dramati~ne i melodiozne arije pevaju

i deca. Rigoleto.

Pavaroti, O sole mio – glas veka. Neorealizam. Al Pa}ino u

Mirisu `ene, glumac veka.

(dno: Musolini)

FRANCUSKA DUHA

Vekovna prestonica umetnosti.

M. Prust, U tragawu za izgubqenim vremenom. V. Igo, Jadnici.

Kolosalni roman o malom velikom ~oveku, o trijumfu pravde, o milosr|

u, o mogu}oj sre}i. @. Vern, tvorac vrhunskih vizija fantastike.

Simon de Bovoar, Drugi pol, monumentalna studija o `eni. Molijerove

pronicqive komedije karaktera. Dva velika stranca, S. Beket,

^ekaju}i Godoa, i E. Jonesko, tvorac komedije apsurda. Na{a stvarnost

je apsurd u~inila apsurdnim, a Godo smrti dolazi onima koji ga

i ne ~ekaju. Ostaje krik. Volter i Didro: prosve}enost uma za prosve-

}enost sveta.

Bergson i Sartr – kontrapunkt filozofije. Intuicija kao sistem

stvorila je nadrealizam, a egzistencijalizam je zavr{io u pobuni

mladih 1968. godine. Sada su jedno.

Karmen, @. Bizea. Ravelov senzualni Bolero. Debisijeva Ki{a.

Romanti~na, tiha lirika – spu{ta se na dirke klavira i obavija kao

med. H. Berlioz.

Novo doba slikarstva – impresionizam. P. Sezan i prelepe ta~-

kaste mrtve prirode. K. Mone – spaja nebo i zemqu, wegove su vode nebo,

nebo vode, a ~ovek izme|u. Velike Tahi}anke P. Gogena. I isijavaju}

a energije Van Goga {to probada ~oveka.

Svetla Pariza. Monmartr, sa slikarima celoga sveta. Notr Dam

u bojama vitra`a. Prodavci kwiga na obalama Sene. Muzej impresionizma.

Luvr. Bobur, sa postavkama XX veka. Jelisejska poqa. Pigal.

Izlozi modnih ku}a. Qupki kafi}i sa stolovima na ulicama. Prugasti

vergla{ i vergl.

@erar Filip i @an Gaben, koji film pretvaraju u umetnost.

[arm qudi i jezika.

[arl de Gol (lice Naroda).

[VAJCARSKA ^AROBNICA

Prelepa zemqa darova prirode i qudskih ruku. Urbana, visoke

kulture `ivqewa, estetizovana.

Kamen, drvo, parkovi, auto-putevi, seoska podru~ja, zamkovi,

ulice i trgovi su u apsolutnoj harmoniji oblika i boja. Ni~eg prqavog,

trulog, zapu{tenog, starog.

Visoki Alpi u vodama Lemanskog jezera. Otmena @eneva u kojoj

nijedna zgrada nije vi{a od druge. Kosmopolitska. Hodati ulicama

je kao hodati lepotom. Lozana na mondenskoj obali, sa osvetqenim

{umovitim brdima, i palatama poznatih. Vozovi po kojima

se meri vreme. Standard. Banke. Obiqe, prodavnice ~okolade. Mo}

novca.

Francuski, italijanski i nema~ki deo zemqe. Prva Evropska unija.

K. G. Jung, vode}i mislilac transcedentne nesvesnosti: kolektivna,

porodi~na i li~na podsvest; arhetipovi, san, Animus i Anima,

individualizacija. Dinamika nesvesnog. H. K. Pestaloci, tvorac modernog

sistema {kole.

Radikalna distanca.

(dno: Hitlerovo zlato)

NEMA^KA IDEJA

Zamislimo evropsku civilizaciju bez Baha, Betovena, Vagnera;

zamislimo je bez Getea, Mana, Rilkea i Kafke. Bez bra}e Grim, bez

Kanta, Hegela, Ni~ea. Bez Direra. Frojda. Bez komentara, jer to je

svetogr|e.

A sada zamislimo svet, rajski svet, bez fa{izma. Bez monstruoznog

Hitlera, logora smrti, sadisti~kog svetskog rata, desetina miliona

ubijenih, osaka}enih, uni{tenih, progowenih, izmasakriranih,

spaqenih, streqanih i ba~enih u masovne grobnice – u ~udovi-

{noj kataklizmi istorije, vrhuncu patwe i svetske tragedije.

Kako spojiti i kako razdvojiti? Svaki pojedinac presu|uje sam.

Ja sam to uradila na ovaj na~in.

AUSTRIJA MOCARTA

On je svuda. ^arobna frula se ~uje iz sakrivenih ku}a tamnih

{uma. Figarova `enidba iz gostionice sredwovekovnog stila. Klavirski

koncert kroz prozor neke sobe. Don @uan na sceni Burgteatra.

Misteriozni Rekvijem pri odavawu po{te u svim zamislivim

prilikama. Plakati sa wegovim imenom, Mocart kugle u izlozima,

kutije, po{tanske marke, nalepnice, dopisnice, imena trgova, ulica,

{kola, takmi~ewa... Spomenici ~arobnoj, osobenoj, treperavoj, virtuoznoj

igri duha i oblika, nota i kompozicija fatalne lako}e i dubine,

o~aravaju}eg zvuka. Leonardov sabrat.

Stari Salcburg sa Mocartovom ku}om. Ulazak se napla}uje kao

i sve vezano za wegovo ime, iako je on umro u bedi i sahrawen u nepoznatoj

grobnici siromaha.

Hladna lepota palata, kipovi, parkovi Be~a, prestonica reda i

zakona Austrougarske.

Sasvim druga~iji, `ivopisni Grac. Mno{tvo starih dama u strogim

kostimima, sa {e{iri}ima i ravnim kolex cipelama. @ustroga

hoda. Gospoda, u starovremskim kafeima, sa novinama na dr{ci. Bela

kafa i saher torta. Na lepom plavom Dunavu J. [trausa.

(dno: streqa~ki odred u Kraqevu)

[PANIJA STRASTI

Prado: velike Gojine kompozicije i Naga Maja {to isplovqava

iz slike. El Greko i vretenasti Isus {to dodiruje nebo. Salvador

Dali i Pablo Pikaso: toreadori savremenog slikarstva; nadreali-

sti, ekspresionisti; simbolisti. Razdvojili na{ svet. Ludo inventivno,

drsko, igraju}i se, sastavili ga na svoj na~in. Posle wih ni-

{ta nije isto.

Barselona okruglih zgrada, Gaudijevih ~uda arhitekture: vijugavi,

obojeni kaleidoskopskim bojama – balkoni se di`u i spu{taju talasasto;

izrezani vrhovi kule nedovr{ene katedrale. Genijalni projekat

parka samozaborava, trgovi cve}a, pijace hala, stepenasti, uski

beli kiosci aran`irani bojama slikovnica. Kolumbov brod. Mondenska

Palma de Majorka. Crkva Monserat. Madrid.

Strasni flamenko i tela igra~a; vatra, strast, qubav kao smrt,

kao toreador i bik.

Servantesov Don Kihot: ~ulni, zemaqski i duhovni sawarski

~ovek. Proro~anski.

Lorka (lice zemqe), Buwuel. Wegovi filmovi zastra{uju}i u

sekvencama, sna`ni u idejama. Primeweni nadrealizam. Muzika Andaluzije.

(dno: Franko)

HOLANDIJA SLIKARA

Amsterdam. Uske sme|e ku}e kockastih prozora i stepenastih

krovova, kanali sa di`u}im mostovima, krici galebova i oteto more.

Ugla~ani kamenovi ulica i vode cve}a nevi|enih oblika i boja. Mirisi

morske vode. Biciklisti, stakleni zidovi modernih zgrada bez

zavesa, sa enterijerima Pitera de Hoha. Visoki standard, radikalna

tolerancija. Avionska unutra{wost vozova. Pigalovska ulica crvenih

fewera.

Rejksmuzeum. Holandsko slikarstvo. P. Brojgel. Trijumf smrti

– nadrealnost svih oblika smrti. Vavilonska kula – jedno od najve}ih

dela uop{te, sa druge planete. Rembrantovo svetlo i Sveta porodica

u no}i. Jan Vermer, Ulica u Delftu. H. Averkampt, Zimski pejza`.

San deteta o `ivotu, snovi|ewu. Iz perspektive ptice si}u{ni

qudi sa kapama, klompama, na zale|enoj reci, savijenih tela, klizaju

se, igraju, svako za sebe, ~uje se smeh i vriska; sme|e ku}e iz bajki,

prolaznici u hitwi, `ene u poslu. Razglednica za nebo. Op~iwavaju-

}e slike bajki, detiwstva i snova. Rubens, Van Dajk, H. Bo{. Ingeniozni

Flamanci.

(dno: spavaju}i narkomani na trgovima)

GR^KA HOMERA

Isijavaju}e svetlosti stare Gr~ke. Slepi pesnik qudske sudbine,

Homer. Ilijada i Odiseja. Tvorci tragedija: Eshil, Sofokle i

Euripid. Dionis koji se u amfiteatru pretvorio u glumca. Silazak

bogova na zemqu i za~eci evropske civilizacije. Akropoq i Fidija.

Za~aravaju}a harmonija Apolona, Afrodite, Zevsa, Baca~a diska.

Frizovi i vaze Helade. Estetika harmonije kao merila.

Sokrat, Platon, Aristotel, od stoicizma do materijalizma. Kolevka

misli.

Sunce. Bele ku}e i beli pesak. Atina. Pirej no}u. Melina Merkuri

(lice zemqe). Teodorakis i muzika Gr~ke.

SRBIJA PATWE

Lepa Srbija

Sveti Sava – prvi arhiepiskop, dr`avnik, prosvetiteq, pisac,

temeq ove zemqe. Vuk Karaxi} – reformator jezika, azbuke, prvih

re~nika, sakupqa~ i obra|iva~ narodnih pesama. Narodni jezik preveo

u kwi`evni. Dositej Obradovi} – uveo Evropu i wenu prosve}enost.

Nikola Tesla, ~udesni velikan nauke XX veka. P. P. Wego{,

filozof, pesnik, vladar.

Manastiri: Crvena @i~a, Studenica, Visoki De~ani, Gra~anica

– ~uvari istorije i nacionalnog bi}a, izuzetne duhovnosti i lepote.

Umna gospoda V. Jeroti} i D. Srejovi}.

Nobelovac Ivo Andri}. Prokleta avlija. Velika, mudra kwiga

o bespomo}nosti usamqenog ~oveka u totalitarnom sistemu. O snazi

i opasnosti od kwige, o bolesnom umu vlastodr{ca, o strahu, la`i, o

snu. Savr{en sklad misli, jezika i stila. M. Crwanski Seobe, najlirskiji

roman ovoga jezika. D. Ki{, vatreni mislilac i znalac, Enciklopedija

mrtvih. Vasko Popa, Manasija, „otkud moje o~i na tvom licu,

an|ele brate...” L. Kosti}, Santa Maria della salute.

Sjajni slikari: Dado \uri}, Quba Popovi}, V. Veli~kovi}. Kakav

izopa~en svet nam otkrivaju ovi mra~ni i blistavi umetnici u

perfekciji forme!

Stevan Mokrawac, Rukoveti.

Bardovi glume: Ra{a Plaovi}. Slu{ala sam tog briqantnog intelektualca

kako govori i igra Mitketa. Taj bar{unasti, drhte}i

glas kako opeva ve~nu „`al za mladost”. Vrhunski. Mira Stupica,

Miki Manojlovi}, Mira Trailovi} i Jovan ]irilov. BITEF. Jegor

Buli~ov – orkanska snaga Milivoja @ivanovi}a ru{i ne samo scenu

ve} sam `ivot u borbi protiv smrti: ,,Ne}u da umrem!” A ko ga pita.

Sumrak u JDP-u. Sjajan tekst, re`ija, glumci. Dve antologijske scene:

duga~ak sto, sam na sceni, svetlo iznad, tragi~no sukobqene li~nosti

za wim. Leonardova Tajna ve~era, zvezde {to padaju sa neba. Nezaboravni

Zoran Radmilovi}, Kraq Ibi. „To je predstava u predstavi

(igra je Zoran Radmilovi}, za sebe), predstava za predstavu (igraju je

drugi glumci za Zorana Radmilovi}a), predstava od predstave (igra je

publika za ibijevce).”

Epika ovih prostora: istina i pravda. [estogodi{wi de~ak Andrej

(lice zemqe).

Ru`na Srbija

Vekovi ropstva, ratovi, ratovi. Bombardovawa neprijateqa i

saveznika. Stradawa. Kosovo. Atentati. Ostra{}enost partija, mafija{

ko bogatstvo. Bezakowe, anarhija i legalizovawa svemo}i vlasti.

Tajkuni. Op{ti nemoral. Folk zvezde kao princeze. Zloupotreba

~oveka. Srbija u tranziciji.

ENGLESKA – NEVI\ENA LI^NO

Preko tepiha jarko zelene boje, kroz negovane ru`i~wake vidi

se velelepni zamak visokog plemstva. Stubovi, francuski prozori,

dostojanstvena i hladna otmenost velikog broja soba. Viktorijanski

name{taj, nebeske tavanice, mra~ni lavirint {kripavih hodnika, zavojite

stepenice i galerija sa nizom ogromnih portreta. ^uje se zvono

za ~aj u pet.

Iz prve sobe desno izlaze ^arls Dikens sa Dejvidom Koperfildom

i Viqem Tekeri. Videv{i gordog Lorda Bajrona, duge kose i

plamte}ih o~iju kako odlazi, ka`e: ,,Va{ar ta{tine”. Iz sobe u dnu

pojavquje se Danijel Defo u pratwi Robinsona Krusoa, odrpanog i bosog.

Iz sobe preko ide Xonatan Svift vode}i diva, a uteruju}i Liliputance

natrag. Otvaraju se vrata salona. Dame. Xejn Ostin, oli~ewe

gordosti i prezira predrasuda. [arlota Bronte sa dvojnicom Xejn

Ejr. Agata Kristi skriva otrov u ruci, preska~e le{eve, dok ispod

sukwe proviruje Herkul Poaro. Pored prozora, gledaju}i tamne vode,

Virxinija Vulf }ute}i razgovara sa g|om Delovej. Sve ih sa galerije

posmatra [erlok Holms, iza koga se skriva Konan Dojl. U uglu hola,

Oskar Vajld, sa licem Dorijana Greja, smeje se slu{aju}i cini~nog

Bernarda [oa dok komentari{e Dejvida Lorensa koji vodi qubav sa

ledi ^eterli. Na pragu biblioteke stoji Xejms Xojs sa Uliksom na

ramenu. Vidi se glava Xorxa Orvela kako posmatra kuglu.

201

Svi su na okupu i svi ~ekaju. I, evo ga. Vrhovnik. Viqem [ekspir,

lica sakrivena tajanstvenom maskom, i sa veli~anstvenom pratwom:

Hamlet, Magbet, kraq Lir, Otelo, Arijel, Henrik, Ri~ard. Hodaju

u krvi do kolena dok ih prati svita lakrdija{a i zaqubqenih.

Ti{ina puna divqewa ih okru`uje.

^aj mo`e da po~ne.

Извор фотографије

Наташа Ковачевић: ПИСАЦ ИЗБЛИЗА

PISAC IZBLIZA

– kreativni sarkazam ili potkazivawe –

Vladan Matijevi}: Pisac izdaleka,

Narodna kwiga, Beograd, 2003

Poku{avam da pi{em o romanu V. Matijevi}a na wegov na~in –

,,ne misle}i”. Samo re~i koje izle}u, i neizbe`na re~enica koju ne

~itam. Ecce homo. Eto pisca koji pi{e o sebi piscu, vivisekcijom Danila

Ki{a (fioka u koju ga ne guram), a humorom Nu{i}a (ni u tu fioku

ga ne guram – taman posla) i gorkom ironijom nevinog lica. Anatomija

psihologije pisca koji broji stranice da bi mogao sa 300-tom

dobiti Nagradu Fabrike {e}era, pod bombama, zatim pogledima, bez

hrane, u pozajmqenom odelu, bez dana i no}i, bez pri~e, bez razloga

koji je razlog po sebi. Plo|ewe romana.

Sjajna samoironija od glave do pete pisca koga niko, naravno,

ne ~ita pa mo`e da prepisuje od samoga sebe, mada je to mnogo te`e,

jer tada mora da re~enice povezuje u smislenu nit, koja je ve} pri-

~a, a on ne}e ni{ta {to ima veze sa primarnom osmi{qeno{}u fabule,

ni{ta {to je u bilo kakvoj ,,vezi sa mozgom”. ,,I pi{em. I pi-

{em. I pi{em.” Nema figure, nema banalnosti. Ogoqena psihodrama

~oveka koji je ro|en da dr`i penkalo u ruci i beli papir

pod wim. Nema banalnosti sem one `ivotne ~iwenice da je tako

kako je. Nema ideala sem fantazmagori~ne Fabrike {e}era koja

125

daje pare ako… Ako se uredniku (i wegovoj deci) svidi naslov. Ve}

vi|eno, ali, traje, ko i re~i {to samo ~ekaju, ~ekaju da se pore|aju

u red nekog romana. Jer roman kao roman samo je roman. Dakle. Naslov.

Ne{to malo poezije, ne{to malo proze, ne{to slike, ne{to

misterije, ne{to svagda{we, ne{to okruglo, ne{to uzbudqivo, ne-

{to anglikansko ili vizantijsko, ne{to nere~eno ali prepoznatqivo,

xezasto a klasi~no, sa mirisom snega, obojeno suncem na zalasku,

dirqivo. Sve iza wega, naslova, nije ni bitno a ni potrebno.

Ko pro~ita wega, treba samo da pro~ita i ime pisca pa je roman

i pro~itao.

Ironiju na stranu, to se, ako ne racionalno, a ono svakako tamo

negde iza svesti tako nekako i zbiva. Naslov nije samo kqu~, {ifra,

znak, ve} zgusnuti si`e sve skupa sa idejom (mo`da nepoznatom i samom

autoru) koji se objavquje. Uzgred, vapi do neba ~iwenica da niko

do sada nije napravio antologiju relevantnih naslova k’o Pesmu nad

pesmama, a onaj ko bi izdr`ao da je pro~ita do kraja znao bi za{ta se

rodio. Jer, re~i naslova ne samo da su jedva prona|ene u bunarima jezika

(Sto godina samo}e), spu{tene iz vaseqene (Nirvana), izvedene

iz okeana (Smrt u Veneciji), ro|ene u tragawu (Seobe) nego su istovremeno

Gilgame{ koji kao Lovac u `itu u Lu~i mikrokozme vidi

svoga Dvojnika. Ali, vreme je spustilo loptu i dana banalnost svakodnevnice

ispisuje folk naslove bizarne gluposti.

Da ne zaboravimo. Ka`e nam Pisac izdaleka da je i ime autora

krucijalni razlog da ga ~lanovi `irija za Nagradu Srpske fabrike

{e}era, urednik Izdava~ke ku}e (i wegova deca) uop{te zapaze,

mo`da ~ak i prelistaju. Tu moramo stati (kako re~e [ekspir) jer

to je razlog {to bedi na{oj produ`ava vek. Ime i prezime. Bo`ji

beleg bez obzira ko ga da ~oveku. Uzmimo samo ime jednog Tomasa

Mana, Fjodora Mihajlovi~a Dostojevskog, Danila Ki{a prema

ostalima. Planine ^arobnog brega prema Qiqanu u dolu. To je to.

Ima pravo Pisac iz daleka, apsolutno pravo. I? [ta da se radi?

Malo, obi~no ime i jo{ obi~nije prezime, ~ine od nas kom{ije koji

ka`u: ,,A, znam ja wega.” A to daqe zna~i: ,,E, ba{ da te ne ~itam,

{ta ti meni da soli{ pamet, kosi ti, bre!” Itd. i tome sli~no. Jo{

jedan od sto razloga da kwiga ostane devi~anska do duboke starosti,

kada je kao iscepani papir bace na |ubri{te. Da. To je jedna strana

kreativnog ~ina a druga, bolnija i misterioznija, jeste {to obi~no

ime i daqe suludo pi{e. Fatum. Zadati imperativ. Neuronska gre-

{ka. Andri} je dao svoj umni i ~ovekoqubiv odgovor za sva vremena

ali ne za svakog ~oveka.

Pisac izdaleka je izabrao tragikomi~nu Fabriku {e}era ~ija

Nagrada je nepatvoreni novac, ~ime }e on ispod bilborda sa svojom

slikom ,,tucati najjeftiniju prostitutku i piti najjeftiniju lozovu

126

rakiju”. Krajwa banalnost? Ne. Samo najjeftinija realnost na{eg

doba u kome je ~ovek sveden na patriotu jedne diktature ili pla}enog

izdajicu; ~oveka kome moral propovedaju ubice i kriminalci dok stoji

u redu za hleb a bombe mu padaju na glavu.

A on i daqe pi{e li pi{e. Mora. Ne zna drugo i ne}e drugo. Klasik

mu broji strane. A Klasik je onaj prili~no umrli pisac {to je

jedne pijane no}i izmislio psihi~ki automatizam, {to prevedeno na

materwi jezik ka`e: pi{i {to ti do|e pod pero, otvori branu mozga

i pusti da izbaci sve {to mu do|e, jer ti si ve} napisana kwiga. Neka

samo kuqa, ne kontroli{i, ne stavqaj forme i `anrove, ta~ke i

stilove – ostavi to mediokritetima, veruj svojoj podsvesti, ~ove~e, u

woj su svi tvoji preci, i cela istorija, i sve religije i mitovi, i svi

strahovi i batine, i sve smrti i ludila, nisi mudriji i boqi od svoje

krvi i neurona, znaju oni ko si ti jer su te stvorili. Eto, taj, recimo,

Breton, pijan ili drogiran, sad ve} Klasik (po{to je bio `iv) stoji

pored stola i broji Piscu izdaleka ili izbliza sve {to mu iz penkala

na|e crno na belo.

^inom autodestrukcije secira on kreativnost tako mnogo cewenu

od jednih i tako mnogo omalova`avanu od drugih pisaca i ~italaca,

upravo izvr}u}i lice u nali~je. Jer, po|imo od neosporne ~iwenice

da pisawe nije prirodnog, organskog porekla, da nema ni~eg sli~-

nog u flori i fauni, da ne znamo (daqe) ~emu slu`i, niti sigurno kad

jeste a kad nije, niti od ~ega je. A opet. A opet polovina ~ove~anstva

u ovom trenu pi{e li~nu qubavnu pesmu ili smi{qa pri~u, dok druga

polovina ~eka da to konzumira. Da li smo pobedili neurone, krv i

kosti (i ostale znane delove anatomije), postali svoji sopstveni bogovi

ili spasavamo sebe i svet od neizbe`nosti bilo koje vrste poku-

{avaju}i da pomognemo trajawu. Kao da patwe li~ne, prirodne, egzistencijalne

treba da traju ve~no, da nesre}an, uni`en, bolestan, mu-

~en, umiru}i ~ovek tra`i besmrtnost.

Pisac izbliza ima svoju antiteoriju za na{e nedoumice. Ko sebe

zatekne da pi{e, kao {to to sam ~ini, pod uslovima ve} vi|enim, on

ne mo`e i ne sme da se pita, jer penkalo je i stvoreno da se dr`i u desnoj

ili levoj ruci a papir da se na wemu crtaju azbuke vavilonske.

Ko je pa taj ko se ipak pita i jo{ ~eka od Nekoga odgovor. Bitno je da

je Neko zapo~eo, a da li }e Ne{to sve to skupa da spali i bilo kako

da zavr{i nepoznata je pri~a. Postoji, na`alost, druga zlokobna zamka.

[ta ~initi sa ~itaocima dovoqno ludim (iako malobrojnim) {to

tro{e `ivot ~itaju}i romane, onima {to okre}u stranice kao da im

Naslov nije dovoqan, nisu ni ateisti ni paranoi~ni, a ipak su vrsta

mimo drugih vrsta, i{~a{enih iz psihologije i egzistencije. Bez obzira

da li ~itaju u avionima ili bolni~kim ~ekaonicama, dok ki{a

lije i sunce pr`i, za stolovima svih stilova, le`e}i, stoje}i, ~eka-

127

ju}i, sawaju}i, nasloweni na ogradu, pod drvetom, u rovovima, na svadbenom

putovawu, za vreme seksa, iza re{etaka, na Antarktiku ili ostrvima

Indonezije, ~uvaju}i ovce ili samrtnike, svakog pola i dobi –

oni su `dera~i pisca. Wihova osveta za tra`ene i nena|ene druge `ivote

je golema. Pisca mrze ~ak i kad ga vole: dodiruju, tap{u, grle, zapitkuju,

upoznaju sa svojom mukom (dostojnom romana), podozrivo gledaju,

cini~no se sme{kaju, pitaju za bra~no stawe i seksualne sklonosti,

proveravaju wegov patriotizam i imovno stawe, tra`e da se izjasni

o uzorima, ogovaraju so~no i hvale neodmereno, podme}u la`i,

`ive sahrawuju, podi`u i ru{e biste, pi{u sarkasti~ne kritike o

nepro~itanom delu, svrstavaju i izbacuju iz antologija, stavqaju u

fioke drugih pisaca i dodequju Nagradu Srpske fabrike {e}era. Besni

`dera~i – {apu}e pisac izbliza nastavqaju}i da pi{e. Da pi{e

(da pi{e). Koliko stranica jo{ do kobne 320-e, bez koje ni deca Izdava~

a ne}e da gube vreme.

Preterivawe? Sublimacija? Perverzija? Beznade`nost? Isto~

ni greh? Igra? Apsurd?

Ne. Da.

Na pustom ostrvu samoga sebe autor je nemo}an da odmeri i distancira

stvarnost koja ga opkoqava: autocenzura (vekovna i totalitarna)

baca ga na zemqu, Klasik na ramenu pritiska neumitno, brat

odlazi da gine za Vo|u u bunkeru, vazdu{ne uzbune po~iwu kad prestanu,

od tela ostala ruka sa penkalom ~uvene marke. Ta i takva realnost

puni wegove bele stranice iako je zatvorio o~i, jer sve to i

sve drugo su sr` we same. Potop i Nojeva barka isto. A i on sam, Pisac

iz daleka.

Ostaje li ne{to tre}e? Re~i. Su{tastvo re~i.

Qudski fatum bi Re~ na Postawu i sada je konotacija. Sve je

re~. I `ivi i mrtvi, istorije i religije, umetnosti i nauke, gore i

dole, pre i posle, qubavi i ratovi, ~ovek i dete, razumno i iracionalno,

priroda i stvari, atomi i sazve`|a, stvarno i nero|eno –

ima re~. Boqe re~eno – re~ ima wih. Hiqade re~i a jedan upla{en

~ovek ili jo{ gore – jedan pisac da ih na|e: u kolektivnom, porodi~

nom i li~nom podsvesnom, materijalizuje, slo`i sa drugom stotom

(hiqaditom) u smislene redove, re~enice, pasuse; obele`i ta~-

kama, zarezima, zagradama, gramati~kim zakonima; da sve slije u

lep, slikovit, zvu~an, ritmi~ki sklad; da uvu~e ne{to izme|u, da

oneobi~i prozno u poetsko, uokviri `anrovskim normama i da mu

pe~at li~nog kreativnog talenta, jo{ boqe – genijalnosti. Bitka

izme|u bi}a ~oveka i bi}a re~i je neizle~iva i bezizgledna. Zato

Pisac izdaleka ka`e: „Terorisao sam ih, krao, lagao, nisam im

upla}ivao de~ji dodatak, uni{tavao sam im standard, oduzeo sam im

pravo glasa, pravo mi{qewa.”

128

Aluzije na de{avawa ovoga podnebqa u bliskoj i suludoj pro-

{losti jedno je od morbidnih slojeva ove re~ite slike. Tvrdwa: ,,Moje

re~i zatrpavaju grob moga Ja.” – je, kona~no, ne{to drugo. Neopozivo.

Na posledwoj stranici zavr{enog romana za Nagradu Srpske fabrike

{e}era pisac sa one strane velike Me|e vidi ,,literaturu prenera`

enu ni{tavno{}u svoga odraza u mome delu…” Delo je ubilo

svoga tvorca kao {to je on to u~inio sa wim.