PISAC
IZBLIZA
– kreativni sarkazam ili
potkazivawe –
Vladan
Matijevi}: Pisac izdaleka,
Narodna
kwiga, Beograd, 2003
Poku{avam
da pi{em o romanu V. Matijevi}a na wegov na~in –
,,ne
misle}i”.
Samo re~i koje izle}u, i neizbe`na re~enica koju ne
~itam.
Ecce homo. Eto pisca koji pi{e o sebi piscu, vivisekcijom Danila
Ki{a
(fioka u koju ga ne guram), a humorom Nu{i}a (ni u tu fioku
ga
ne guram –
taman posla) i gorkom ironijom nevinog lica. Anatomija
psihologije
pisca koji broji stranice da bi mogao sa 300-tom
dobiti
Nagradu Fabrike {e}era, pod bombama, zatim pogledima, bez
hrane,
u pozajmqenom odelu, bez dana i no}i, bez pri~e, bez razloga
koji
je razlog po sebi. Plo|ewe romana.
Sjajna
samoironija od glave do pete pisca koga niko, naravno,
ne
~ita pa mo`e da prepisuje od samoga sebe, mada je to mnogo te`e,
jer
tada mora da re~enice povezuje u smislenu nit, koja je ve} pri-
~a,
a on ne}e ni{ta {to ima veze sa primarnom osmi{qeno{}u fabule,
ni{ta
{to je u bilo kakvoj ,,vezi sa mozgom”. ,,I pi{em. I pi-
{em.
I pi{em.”
Nema figure, nema banalnosti. Ogoqena psihodrama
~oveka
koji je ro|en da dr`i penkalo u ruci i beli papir
pod
wim. Nema banalnosti sem one `ivotne ~iwenice da je tako
kako
je. Nema ideala sem fantazmagori~ne Fabrike {e}era koja
125
daje
pare ako…
Ako se uredniku (i wegovoj deci) svidi naslov. Ve}
vi|eno,
ali, traje, ko i re~i {to samo ~ekaju, ~ekaju da se pore|aju
u
red nekog romana. Jer roman kao roman samo je roman. Dakle. Naslov.
Ne{to
malo poezije, ne{to malo proze, ne{to slike, ne{to
misterije,
ne{to svagda{we, ne{to okruglo, ne{to uzbudqivo, ne-
{to
anglikansko ili vizantijsko, ne{to nere~eno ali prepoznatqivo,
xezasto
a klasi~no, sa mirisom snega, obojeno suncem na zalasku,
dirqivo.
Sve iza wega, naslova, nije ni bitno a ni potrebno.
Ko
pro~ita wega, treba samo da pro~ita i ime pisca pa je roman
i
pro~itao.
Ironiju
na stranu, to se, ako ne racionalno, a ono svakako tamo
negde
iza svesti tako nekako i zbiva. Naslov nije samo kqu~, {ifra,
znak,
ve} zgusnuti si`e sve skupa sa idejom (mo`da nepoznatom i samom
autoru)
koji se objavquje. Uzgred, vapi do neba ~iwenica da niko
do
sada nije napravio antologiju relevantnih naslova k’o Pesmu nad
pesmama,
a onaj ko bi izdr`ao da je pro~ita do kraja znao bi za{ta se
rodio.
Jer, re~i naslova ne samo da su jedva prona|ene u bunarima jezika
(Sto
godina samo}e), spu{tene iz vaseqene (Nirvana), izvedene
iz
okeana (Smrt u Veneciji), ro|ene u tragawu (Seobe) nego su istovremeno
Gilgame{
koji kao Lovac u `itu u Lu~i mikrokozme vidi
svoga
Dvojnika. Ali, vreme je spustilo loptu i dana banalnost svakodnevnice
ispisuje
folk naslove bizarne gluposti.
Da
ne zaboravimo. Ka`e nam Pisac izdaleka da je i ime autora
krucijalni
razlog da ga ~lanovi `irija za Nagradu Srpske fabrike
{e}era,
urednik Izdava~ke ku}e (i wegova deca) uop{te zapaze,
mo`da
~ak i prelistaju. Tu moramo stati (kako re~e [ekspir) jer
to
je razlog {to bedi na{oj produ`ava vek. Ime i prezime. Bo`ji
beleg
bez obzira ko ga da ~oveku. Uzmimo samo ime jednog Tomasa
Mana,
Fjodora Mihajlovi~a Dostojevskog, Danila Ki{a prema
ostalima.
Planine ^arobnog brega prema Qiqanu u dolu. To je to.
Ima
pravo Pisac iz daleka, apsolutno pravo. I? [ta da se radi?
Malo,
obi~no ime i jo{ obi~nije prezime, ~ine od nas kom{ije koji
ka`u:
,,A, znam ja wega.”
A to daqe zna~i: ,,E, ba{ da te ne ~itam,
{ta
ti meni da soli{ pamet, kosi ti, bre!” Itd. i tome sli~no. Jo{
jedan
od sto razloga da kwiga ostane devi~anska do duboke starosti,
kada
je kao iscepani papir bace na |ubri{te. Da. To je jedna strana
kreativnog
~ina a druga, bolnija i misterioznija, jeste {to obi~no
ime
i daqe suludo pi{e. Fatum. Zadati imperativ. Neuronska gre-
{ka.
Andri} je dao svoj umni i ~ovekoqubiv odgovor za sva vremena
ali
ne za svakog ~oveka.
Pisac
izdaleka je izabrao tragikomi~nu Fabriku {e}era ~ija
Nagrada
je nepatvoreni novac, ~ime }e on ispod bilborda sa svojom
slikom
,,tucati najjeftiniju prostitutku i piti najjeftiniju lozovu
126
rakiju”. Krajwa banalnost? Ne.
Samo najjeftinija realnost na{eg
doba
u kome je ~ovek sveden na patriotu jedne diktature ili pla}enog
izdajicu;
~oveka kome moral propovedaju ubice i kriminalci dok stoji
u
redu za hleb a bombe mu padaju na glavu.
A
on i daqe pi{e li pi{e. Mora. Ne zna drugo i ne}e drugo. Klasik
mu
broji strane. A Klasik je onaj prili~no umrli pisac {to je
jedne
pijane no}i izmislio psihi~ki automatizam, {to prevedeno na
materwi
jezik ka`e: pi{i {to ti do|e pod pero, otvori branu mozga
i
pusti da izbaci sve {to mu do|e, jer ti si ve} napisana kwiga. Neka
samo
kuqa, ne kontroli{i, ne stavqaj forme i `anrove, ta~ke i
stilove
–
ostavi to mediokritetima, veruj svojoj podsvesti, ~ove~e, u
woj
su svi tvoji preci, i cela istorija, i sve religije i mitovi, i svi
strahovi
i batine, i sve smrti i ludila, nisi mudriji i boqi od svoje
krvi
i neurona, znaju oni ko si ti jer su te stvorili. Eto, taj, recimo,
Breton,
pijan ili drogiran, sad ve} Klasik (po{to je bio `iv) stoji
pored
stola i broji Piscu izdaleka ili izbliza sve {to mu iz penkala
na|e
crno na belo.
^inom
autodestrukcije secira on kreativnost tako mnogo cewenu
od
jednih i tako mnogo omalova`avanu od drugih pisaca i ~italaca,
upravo
izvr}u}i lice u nali~je. Jer, po|imo od neosporne ~iwenice
da
pisawe nije prirodnog, organskog porekla, da nema ni~eg sli~-
nog
u flori i fauni, da ne znamo (daqe) ~emu slu`i, niti sigurno kad
jeste
a kad nije, niti od ~ega je. A opet. A opet polovina ~ove~anstva
u
ovom trenu pi{e li~nu qubavnu pesmu ili smi{qa pri~u, dok druga
polovina
~eka da to konzumira. Da li smo pobedili neurone, krv i
kosti
(i ostale znane delove anatomije), postali svoji sopstveni bogovi
ili
spasavamo sebe i svet od neizbe`nosti bilo koje vrste poku-
{avaju}i
da pomognemo trajawu. Kao da patwe li~ne, prirodne, egzistencijalne
treba
da traju ve~no, da nesre}an, uni`en, bolestan, mu-
~en,
umiru}i ~ovek tra`i besmrtnost.
Pisac
izbliza ima svoju antiteoriju za na{e nedoumice. Ko sebe
zatekne
da pi{e, kao {to to sam ~ini, pod uslovima ve} vi|enim, on
ne
mo`e i ne sme da se pita, jer penkalo je i stvoreno da se dr`i u desnoj
ili
levoj ruci a papir da se na wemu crtaju azbuke vavilonske.
Ko
je pa taj ko se ipak pita i jo{ ~eka od Nekoga odgovor. Bitno je da
je
Neko zapo~eo, a da li }e Ne{to sve to skupa da spali i bilo kako
da
zavr{i nepoznata je pri~a. Postoji, na`alost, druga zlokobna zamka.
[ta
~initi sa ~itaocima dovoqno ludim (iako malobrojnim) {to
tro{e
`ivot ~itaju}i romane, onima {to okre}u stranice kao da im
Naslov
nije dovoqan, nisu ni ateisti ni paranoi~ni, a ipak su vrsta
mimo
drugih vrsta, i{~a{enih iz psihologije i egzistencije. Bez obzira
da
li ~itaju u avionima ili bolni~kim ~ekaonicama, dok ki{a
lije
i sunce pr`i, za stolovima svih stilova, le`e}i, stoje}i, ~eka-
127
ju}i,
sawaju}i, nasloweni na ogradu, pod drvetom, u rovovima, na svadbenom
putovawu,
za vreme seksa, iza re{etaka, na Antarktiku ili ostrvima
Indonezije,
~uvaju}i ovce ili samrtnike, svakog pola i dobi –
oni
su `dera~i pisca. Wihova osveta za tra`ene i nena|ene druge `ivote
je
golema. Pisca mrze ~ak i kad ga vole: dodiruju, tap{u, grle, zapitkuju,
upoznaju
sa svojom mukom (dostojnom romana), podozrivo gledaju,
cini~no
se sme{kaju, pitaju za bra~no stawe i seksualne sklonosti,
proveravaju
wegov patriotizam i imovno stawe, tra`e da se izjasni
o
uzorima, ogovaraju so~no i hvale neodmereno, podme}u la`i,
`ive
sahrawuju, podi`u i ru{e biste, pi{u sarkasti~ne kritike o
nepro~itanom
delu, svrstavaju i izbacuju iz antologija, stavqaju u
fioke
drugih pisaca i dodequju Nagradu Srpske fabrike {e}era. Besni
`dera~i
–
{apu}e pisac izbliza nastavqaju}i da pi{e. Da pi{e
(da
pi{e). Koliko stranica jo{ do kobne 320-e, bez koje ni deca Izdava~
a
ne}e da gube vreme.
Preterivawe?
Sublimacija? Perverzija? Beznade`nost? Isto~
ni
greh? Igra? Apsurd?
Ne.
Da.
Na
pustom ostrvu samoga sebe autor je nemo}an da odmeri i distancira
stvarnost
koja ga opkoqava: autocenzura (vekovna i totalitarna)
baca
ga na zemqu, Klasik na ramenu pritiska neumitno, brat
odlazi
da gine za Vo|u u bunkeru, vazdu{ne uzbune po~iwu kad prestanu,
od
tela ostala ruka sa penkalom ~uvene marke. Ta i takva realnost
puni
wegove bele stranice iako je zatvorio o~i, jer sve to i
sve
drugo su sr` we same. Potop i Nojeva barka isto. A i on sam, Pisac
iz
daleka.
Ostaje
li ne{to tre}e? Re~i. Su{tastvo re~i.
Qudski
fatum bi Re~ na Postawu i sada je konotacija. Sve je
re~.
I `ivi i mrtvi, istorije i religije, umetnosti i nauke, gore i
dole,
pre i posle, qubavi i ratovi, ~ovek i dete, razumno i iracionalno,
priroda
i stvari, atomi i sazve`|a, stvarno i nero|eno –
ima
re~. Boqe re~eno –
re~ ima wih. Hiqade re~i a jedan upla{en
~ovek
ili jo{ gore –
jedan pisac da ih na|e: u kolektivnom, porodi~
nom
i li~nom podsvesnom, materijalizuje, slo`i sa drugom stotom
(hiqaditom)
u smislene redove, re~enice, pasuse; obele`i ta~-
kama,
zarezima, zagradama, gramati~kim zakonima; da sve slije u
lep,
slikovit, zvu~an, ritmi~ki sklad; da uvu~e ne{to izme|u, da
oneobi~i
prozno u poetsko, uokviri `anrovskim normama i da mu
pe~at
li~nog kreativnog talenta, jo{ boqe – genijalnosti. Bitka
izme|u
bi}a ~oveka i bi}a re~i je neizle~iva i bezizgledna. Zato
Pisac
izdaleka ka`e: „Terorisao
sam ih, krao, lagao, nisam im
upla}ivao
de~ji dodatak, uni{tavao sam im standard, oduzeo sam im
pravo
glasa, pravo mi{qewa.”
128
Aluzije
na de{avawa ovoga podnebqa u bliskoj i suludoj pro-
{losti
jedno je od morbidnih slojeva ove re~ite slike. Tvrdwa: ,,Moje
re~i
zatrpavaju grob moga Ja.”
–
je, kona~no, ne{to drugo. Neopozivo.
Na
posledwoj stranici zavr{enog romana za Nagradu Srpske fabrike
{e}era
pisac sa one strane velike Me|e vidi ,,literaturu prenera`
enu
ni{tavno{}u svoga odraza u mome delu…” Delo je ubilo
svoga
tvorca kao {to je on to u~inio sa wim.
Нема коментара:
Постави коментар