ARITHMETICA DIVINA
Једном сам рушио мравињак, у време
Када још дечак бејах, ненаучен
Представама о добру и злу. Доба
Кад је мера тегобе разбијено колено
Или жуљ што се ноћу буди на стопалу
Као око. Истина
долази касније,
Много касније;
далеко од тог дана
Када мирисаху ручкови у простим
Домовима, где добре неке жене
Чекају повратак мужева из свете
Буке фабричких царевина. Бејах
Љубљен и дизан у ваздух, до слатке
Несвестице. Ко је могао знати тада
Да ће све то бити једном и заувек?
Као ова зимска ноћ и дрхтавица
Што попут кохорте мрава пролази
Кроз тело. Нека изведе се рачун,
Јер уздишу међу хладним кутлачама
Добре жене и пепео завејава царства.
Бране ми да љуштим крвне красте
Са колена. А ја знам: нема губитка –
Само хронике над питањима ума.
И месец, тај будни жуљ светлости,
Над палим архитравима које грли бршљан
У аветишту латинских цитата.
Нема коментара:
Постави коментар