Разговарао: Бане Ђорђевић
Живорад Недељковић
Живорад Недељковић
СРОДНЕ ВЕСТИ
ПОСТЕПЕНО и промишљено, у низу упечатљивих слика, песник Живорад Недељковић у новој књизи "Улазак", коју је објавио "Архипелаг", открива мистерију малих животних ствари, у свакодневици налази елементе епифаније и примере заборављеног и несвакидашњег смисла постојања.
У наслову збирке, по Недељковићевим речима, крије се више наговештаја. Он указује најпре на просторе у којима се грана основна песничка мисао књиге, а то су простори и обичне свакодневице и они други, које не можемо назвати својим, а стало нам је да их разумемо.
- То су простори који нас воде у оно што је најдубље и тајанствено у нама, а и то најдубље смо желели да откријемо да бисмо у њему дошли и до тајни света који нас окружује, у коме и јесмо. Притом, реч је и о уласку у време у коме живимо или о коме промишљамо, увек свесни и сопствене знатижеље и лаковерности којима смо одређени на том путу откривања. Мислим да се ова књига у највећој мери може одредити знатижељом према свету и према откривању сопственог бића - каже за "Новости" Недељковић.
* Зашто се, како кажете, овим песмама може приписати одредница да су о идили и срећи?
- И кад не говоримо директно о идили и срећи, када се бавимо њиховим негацијама и оним што их оспорава, ми заправо сведочимо о томе да нам је стало више од свега до тог идеала идиле и среће којима би могао бити испуњен наш живот, где би се могла наћи и сама наша људска суштина. Дакле, мало је заправо идиле и среће у свету око нас, утолико је важније да препознајемо оно што нам их одузима да бисмо макар у свом унутрашњем бићу могли да имамо један идиличан свет и у њему будемо остварени.
* Осећа се у вашим стиховима дивљење према сваком дану, према његовим малим светковинама, чују се поруке ведрине и наде. Да ли нас је данашње време удаљило од таквих спознаја и осећања?
- Време је као и свако време, оно има своја правила и изнова их увек ствара. Наше је да према њему имамо рационалан став који би нам помогао да га разумемо и у њему живимо достојно, а таквом настојању несумњиво у пресудној мери доприноси и дивљење и радост што постојимо, она нам помаже да схватимо свет и оно најситније величање његових ситница, коначно. Ту је и потреба да у том свету будемо ведри и потреба да увек изнова стварамо наду да ће ведрина света бити стална извесност и константа. Лакше ће нам бити да у таквом свету препознајемо себе и оне који су слични нама.
* Неке ваше песме су као молитве. Да ли је песник данас пустињак, искушеник?
- Песник је без сумње у сваком времену искушеник. Ова би се тврдња са разних страна и равни могла осветлити и довести до занимљивих закључака и увида. Ако се усагласимо да је и пустињак, још бисмо даље и дубље доспели у промишљању феномена поезије. Песник сигурно јесте изолован и заштићен у језику, стално га искушавајући у оазама које говор непрестано нуди. Да ли је или није сигуран или издвојен у реалном свету, то од њега најчешће не зависи, песник је дужан том свету да каже "да" и да се моли да то "да" буде што чешће изговарано, што видљивије не само у језику. И онда кад је у потпуном несагласју са светом, песник се кроз своју поезију моли и верује да ће схватити суштину неспоразума ако већ не може да их уклони.
ДУШЕ НЕ СПАВАЈУ* КАЖЕТЕ на једном месту да "наше душе не спавају"?
- Нужно је да наше душе не спавају и због тога да би нас упозориле на то какав може бити свет, какви ми можемо бити у њему кад нисмо задовољни њиме и још чешће какви можемо бити кад нам се учини да нас свет потпуно прихвата. Наше душе су будне јер знају да би штошта могло да нам падне на памет кад оне не би бделе и над мислима и над поступцима, оне које су свикле да као сунђер упијају и оно најтајније што нисмо спремни да обелоданимо чак и у тренуцима у којима нам се чини да смо сасвим искрени према себи. Зато је на нама да чувамо наше душе, да их не искушавамо у том њиховом бдењу, шта бисмо, коначно, да нема њихове благонаклоности и стрпљивости према свему што тело као други жедни сунђер непрестано упија.
* Читамо и да "ситост уљуљка човека, склони га у неопрезност и навику"?
- Није реч само о оној ситости коју најпре подразумевамо, него и о другим ситостима тако и о бројним нашим гладима које чине да неопрезни и несвикнути хрлимо за новим и новим сазнањима, да откривамо ново у настојању да одговоримо и на она питања која се тичу саме наше бити. Бројне су наше глади, неке важне, неке мање важне, много је оних које су пресудне за наш однос према свету, за однос према ономе што нас чини и одржава у том свету. Наравно, она елементарна ситост може да уљуљка тело, али је за било какво трагање у свету или у себи она нужна. Уљуљканост у навикама, у илузијама које стварамо може да буде и кључ за укупно наше одређење и ситуирање у оним одредницама које бисмо могли назвати добар, достојан живот или на другој страни живот недостојан човека.
* Каквим језиком проговара наше доба?
- Свако доба увек има свој говор, некада проговара језиком филозофије, уметности и поезије, само што је тај говор сада утишан, тиши него икад. Можда и треба тако да буде да би се он сачувао од околне буке и беса и у неком наклоњенијем времену сведочио о добу на достојан, прави начин. Без обзира на то што нам се сада чини да то сведочење неће бити онакво какво желимо да буде. Доба је само један временски исечак - једнако као и људски век и на нама је да изаберемо како ћемо га испунити. Питање је да ли смо у ситуацији да бирамо, а и то што понекад нисмо у ситуацији да бирамо опет говори о нашем избору. Испунимо ли свој људски век правим садржајима, који нас могу оплеменити а никог неће угрозити, онда ће и овакво доба бити достојно да о њему говоримо са усхићењем. У суштини, доба проговора језиком којим и ми говоримо, а јачина тог говора није увек пресудна. Важно је да тај говор има упориште у нама.
* Могу ли књижевност и уметност да понуде утеху и "лек за болести на овом тлу"?
- Рекао бих да могу када бих знао да је лек увек доступан и да знам историју болести. Али не знам ни да ли је улога уметности да понуди лек, утеху сигурно треба да нуди. Овде се разноразне болести непрекидно изазивају, чим помислимо да смо се од неке тешке болести излечили и оставили је иза нас, у ништавилу. Слутим и зашто је тако и у тој слутњи трагам за другим одговорима које поезија и језик могу да дају. Они који изазивају болести и штошта друго, без сумње не мисле да је утеха уопште потребна, иначе би њихов однос према ономе што утеху доказано може да пружи, био сасвим другачији. У прилици су и да намећу своју свест о утехи или забораву, управљајући медијским империјама или држећи стално прст на обарачу. Књижевност и уметност никако не могу да буду замена за нешто, оне су увек и само изворни део нечега. Ако смо свесни тога, бићемо задовољни макар и њиховим привременим дејством и учинком.
ПОСТЕПЕНО и промишљено, у низу упечатљивих слика, песник Живорад Недељковић у новој књизи "Улазак", коју је објавио "Архипелаг", открива мистерију малих животних ствари, у свакодневици налази елементе епифаније и примере заборављеног и несвакидашњег смисла постојања.
У наслову збирке, по Недељковићевим речима, крије се више наговештаја. Он указује најпре на просторе у којима се грана основна песничка мисао књиге, а то су простори и обичне свакодневице и они други, које не можемо назвати својим, а стало нам је да их разумемо.
- То су простори који нас воде у оно што је најдубље и тајанствено у нама, а и то најдубље смо желели да откријемо да бисмо у њему дошли и до тајни света који нас окружује, у коме и јесмо. Притом, реч је и о уласку у време у коме живимо или о коме промишљамо, увек свесни и сопствене знатижеље и лаковерности којима смо одређени на том путу откривања. Мислим да се ова књига у највећој мери може одредити знатижељом према свету и према откривању сопственог бића - каже за "Новости" Недељковић.
* Зашто се, како кажете, овим песмама може приписати одредница да су о идили и срећи?
- И кад не говоримо директно о идили и срећи, када се бавимо њиховим негацијама и оним што их оспорава, ми заправо сведочимо о томе да нам је стало више од свега до тог идеала идиле и среће којима би могао бити испуњен наш живот, где би се могла наћи и сама наша људска суштина. Дакле, мало је заправо идиле и среће у свету око нас, утолико је важније да препознајемо оно што нам их одузима да бисмо макар у свом унутрашњем бићу могли да имамо један идиличан свет и у њему будемо остварени.
* Осећа се у вашим стиховима дивљење према сваком дану, према његовим малим светковинама, чују се поруке ведрине и наде. Да ли нас је данашње време удаљило од таквих спознаја и осећања?
- Време је као и свако време, оно има своја правила и изнова их увек ствара. Наше је да према њему имамо рационалан став који би нам помогао да га разумемо и у њему живимо достојно, а таквом настојању несумњиво у пресудној мери доприноси и дивљење и радост што постојимо, она нам помаже да схватимо свет и оно најситније величање његових ситница, коначно. Ту је и потреба да у том свету будемо ведри и потреба да увек изнова стварамо наду да ће ведрина света бити стална извесност и константа. Лакше ће нам бити да у таквом свету препознајемо себе и оне који су слични нама.
* Неке ваше песме су као молитве. Да ли је песник данас пустињак, искушеник?
- Песник је без сумње у сваком времену искушеник. Ова би се тврдња са разних страна и равни могла осветлити и довести до занимљивих закључака и увида. Ако се усагласимо да је и пустињак, још бисмо даље и дубље доспели у промишљању феномена поезије. Песник сигурно јесте изолован и заштићен у језику, стално га искушавајући у оазама које говор непрестано нуди. Да ли је или није сигуран или издвојен у реалном свету, то од њега најчешће не зависи, песник је дужан том свету да каже "да" и да се моли да то "да" буде што чешће изговарано, што видљивије не само у језику. И онда кад је у потпуном несагласју са светом, песник се кроз своју поезију моли и верује да ће схватити суштину неспоразума ако већ не може да их уклони.
ДУШЕ НЕ СПАВАЈУ* КАЖЕТЕ на једном месту да "наше душе не спавају"?
- Нужно је да наше душе не спавају и због тога да би нас упозориле на то какав може бити свет, какви ми можемо бити у њему кад нисмо задовољни њиме и још чешће какви можемо бити кад нам се учини да нас свет потпуно прихвата. Наше душе су будне јер знају да би штошта могло да нам падне на памет кад оне не би бделе и над мислима и над поступцима, оне које су свикле да као сунђер упијају и оно најтајније што нисмо спремни да обелоданимо чак и у тренуцима у којима нам се чини да смо сасвим искрени према себи. Зато је на нама да чувамо наше душе, да их не искушавамо у том њиховом бдењу, шта бисмо, коначно, да нема њихове благонаклоности и стрпљивости према свему што тело као други жедни сунђер непрестано упија.
- Нужно је да наше душе не спавају и због тога да би нас упозориле на то какав може бити свет, какви ми можемо бити у њему кад нисмо задовољни њиме и још чешће какви можемо бити кад нам се учини да нас свет потпуно прихвата. Наше душе су будне јер знају да би штошта могло да нам падне на памет кад оне не би бделе и над мислима и над поступцима, оне које су свикле да као сунђер упијају и оно најтајније што нисмо спремни да обелоданимо чак и у тренуцима у којима нам се чини да смо сасвим искрени према себи. Зато је на нама да чувамо наше душе, да их не искушавамо у том њиховом бдењу, шта бисмо, коначно, да нема њихове благонаклоности и стрпљивости према свему што тело као други жедни сунђер непрестано упија.
* Читамо и да "ситост уљуљка човека, склони га у неопрезност и навику"?
- Није реч само о оној ситости коју најпре подразумевамо, него и о другим ситостима тако и о бројним нашим гладима које чине да неопрезни и несвикнути хрлимо за новим и новим сазнањима, да откривамо ново у настојању да одговоримо и на она питања која се тичу саме наше бити. Бројне су наше глади, неке важне, неке мање важне, много је оних које су пресудне за наш однос према свету, за однос према ономе што нас чини и одржава у том свету. Наравно, она елементарна ситост може да уљуљка тело, али је за било какво трагање у свету или у себи она нужна. Уљуљканост у навикама, у илузијама које стварамо може да буде и кључ за укупно наше одређење и ситуирање у оним одредницама које бисмо могли назвати добар, достојан живот или на другој страни живот недостојан човека.
* Каквим језиком проговара наше доба?
- Свако доба увек има свој говор, некада проговара језиком филозофије, уметности и поезије, само што је тај говор сада утишан, тиши него икад. Можда и треба тако да буде да би се он сачувао од околне буке и беса и у неком наклоњенијем времену сведочио о добу на достојан, прави начин. Без обзира на то што нам се сада чини да то сведочење неће бити онакво какво желимо да буде. Доба је само један временски исечак - једнако као и људски век и на нама је да изаберемо како ћемо га испунити. Питање је да ли смо у ситуацији да бирамо, а и то што понекад нисмо у ситуацији да бирамо опет говори о нашем избору. Испунимо ли свој људски век правим садржајима, који нас могу оплеменити а никог неће угрозити, онда ће и овакво доба бити достојно да о њему говоримо са усхићењем. У суштини, доба проговора језиком којим и ми говоримо, а јачина тог говора није увек пресудна. Важно је да тај говор има упориште у нама.
* Могу ли књижевност и уметност да понуде утеху и "лек за болести на овом тлу"?
- Рекао бих да могу када бих знао да је лек увек доступан и да знам историју болести. Али не знам ни да ли је улога уметности да понуди лек, утеху сигурно треба да нуди. Овде се разноразне болести непрекидно изазивају, чим помислимо да смо се од неке тешке болести излечили и оставили је иза нас, у ништавилу. Слутим и зашто је тако и у тој слутњи трагам за другим одговорима које поезија и језик могу да дају. Они који изазивају болести и штошта друго, без сумње не мисле да је утеха уопште потребна, иначе би њихов однос према ономе што утеху доказано може да пружи, био сасвим другачији. У прилици су и да намећу своју свест о утехи или забораву, управљајући медијским империјама или држећи стално прст на обарачу. Књижевност и уметност никако не могу да буду замена за нешто, оне су увек и само изворни део нечега. Ако смо свесни тога, бићемо задовољни макар и њиховим привременим дејством и учинком.
Нема коментара:
Постави коментар